Drobnjicki: Politika neokonzervativaca se svela na uništenje Irana

Jedna je stvar potrošiti sedam biliona dolara na besmislene ratove, a sasvim druga – dovesti svet na ivicu nuklearnog rata

U Sjedinjenim Državama nije bilo malo eksperata koji su – i pre raketnih udara po Siriji – kritikovali mešanje SAD u konflikt u toj zemlji.

Bilo je, naravno, i ratobornih „govorećih glava“. Ali su kritičari – pogotovo oni s desna – govorili: „Neokonzervativci, opet neokonzervativci!“

Lideri SAD, Velike Britanije i Francuske bili su, očito, spremni i zato su, obraćajući se svojim nacijama, tvrdili da cilj udara nije bio ni mešanje u sirijski građanski rat, a ni smena režima u Damasku.

Ima, naravno, među američkim „govorećim glavama“ i euforičnih koje uveravaju: Rusi nisu ništa postigli, a nisu ni mogli jer mi imamo takve avione i brodove kojima „Rusija u raspadanju“ nema šta da suprotstavi.

Međutim, većina priznaje da i ograničeni udar po Siriji, a po vojnim merilima – i beskorisni udar, može stvoriti ozbiljne neprijatnosti saveznicima SAD, a da nikako nije uticao na pobednički nalet Asadove armije i njenih iranskih saveznika koje iz vazduha podržava Rusija.

Skora pobeda Damaska, zajedno sa do kraja razdraženim Teheranom i „odloženim uzvratnim potezom Moskve“, izazivaju uznemirenost ne samo u SAD, nego i u nekim drugim zemljama, uključujući Izrael čije rukovodstvo, na prvi pogled, treba da se raduje novom udaru po Asadu.

Tel Aviv se boji asimetričnih mera Rusije, među kojima može biti i isporuka Siriji sistema S-300 i pariranje dejstvima Izraela na jugozapadu Sirije.

Ranije je avijacija Izraela praktično nesmetano delovala protiv sirijskih i iranskih trupa u toj oblasti, nastojeći da ne dozvoli jačanje Hezbolaha.

A sada jug Sirije može biti „pokriven“ sistemima PVO ruske proizvodnje. Još i Teheran može od Moskve dobiti dodatno naoružanje… Nije Izrael ovakvu podršku očekivao od Vašingtona.

Reakcija sleva bila je veoma čudna: traženo je da Tramp usaglašava vojne akcije sa Kongresom SAD (zato što se „predsedniku ne može verovati“), a čule su se i procene da su udari besmisleni ako nemaju za cilj uništavanje Asadove armije. Kritikovano je, dakako, i „lansiranje pametnih raketa“ preko Tvitera.

Našli su se i oni koji su ukazali da Tramp udara po Siriji zbog neprijatnosti kod kuće i priča o njegovoj vezi sa porno-glumicom.

Jedini liberal koji je ponudio razumnu argumentaciju protiv eskalacije bio je profesor Kolumbijskog univerziteta Džefri Saks koji je ukazao da bi jedini pravi potez bilo povlačenje američkih trupa iz Sirije. Kao što je Tramp i obećao.

Saks je podsetio da je građanski rat u Siriji počeo sa tajnom operacijom CIA „Platan“ za svrgavanje vlasti u Damasku uz pomoć naoružane opozicije.

Tramp je operaciju „Platan“, isto kao i paralelni program Pentagona, praktično već zatvorio, ali se ispostavilo da „duboku državu“ nije baš lako izbaciti iz igre.

Šta, primera radi, uopšte znamo o „Belim šlemovima“ i „Sirijskoj civilnoj odbrani“?

Otvoreni izvori govore da je to delo bivšeg britanskog oficira Džejmsa Le Mezirijea i da ih je napravio od nekoliko organizacija za „ljudska prava“ i turske međunarodne spasilačke asocijacije AKUT. I da su taj posao pomogle neke zapadne zemlje.

Međutim, izvršni direktor Instituta za mir i prosperitet, Danijel Makadams, rekao je u razgovoru sa bivšim američkim kongresmenom Ronom Polom da je Le Mezirije bio agent britanske obaveštajne službe MI6 a da novac za „Bele šlemove“ dobija preko USAID, to jest – od Stejt departmenta.

Stoga je sasvim moguće da ambasadorka SAD u UN Niki Hejli – kada govori da se optužbe protiv Asada zasnivaju na obaveštajnim podacima – verovatno ima u vidu „pouzdane“ izvore MI6.

Donald Tramp je u međuvremenu shvatio da je borba protiv „duboke države“ i teška i opasna, pa nastoji da se okruži „krutim momcima“. Jedan od njih je novi pomoćnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton. On je karika koja povezuje američke neokonzervativce i nacionaliste.

Aparatni deo operacije protiv Sirije bio je odrađen perfektno, ali upravo to što su neokonzervativci preuzeli spoljnopolitičku igru i izaziva sveopšte negodovanje među američkim trampistima.

Ceo niz autoritetnih eksperata i novinara, za koje je Trampova izborna kampanja bila nadahnuće, istupio je sa kritikom „sirijske avanture Bele kuće“. To su učinili: Taker Karlson, Lora Ingram, Majk Pejnović, Aleks Džons, Tomi Loren, Stiv Dusi i drugi. Zatražili su od šefa države da ne zaboravlja da je „Amerika pre svega“.

Konzervativni publicista En Koulter, autor knjige „Mi verujemo Trampu“, već 8. aprila je „hemijski napad u Dumi“ nazvala falsifikatom.

Svi ovi ljudi – a to je cvet protrampovske propagande 2016. i 2017. godine – shvataju da se predsednik SAD odvaja od svoje biračke baze i na to upozoravaju.

Virus „moralnog imperativa“ bombardovati (ili na neki drugi način kažnjavati) „loše momke“ odavno je zarazio obe američke partije i svu vašingtonsku birokratiju.

Ta bolest nije zaobišla ni prave trampiste – one koji bi mu morali pomagati da isuši „vašingtonsku močvaru“.

U intervjuu radiostanici SiriusXM, bivši Trampov savetnik Sebastijan Gorka iz sve snage je pokušavao da pokaže da predsednik SAD nije neokonzervativac, ali je pritom ponavljao njihovu mantru o „amoralnosti“ nečinjenja „pred licem banditskih režima“.

Danas neokonzervativci uopšte nisu oni koji su bili ranije. Oni više i ne govore o širenju demokratije po svetu. Sve su sveli na jedan jedini cilj – uništiti Iran. Pritom ni sami ne znaju šta činiti a da se ne dovede u opasnost Izrael, ali ih stari instinkti teraju na demonstraciju sile na Bliskom Istoku.

Ovo je poslednji ulazak neokonzervativaca u vlast.

Jedna je stvar razoriti državnost Iraka i potrošiti sedam biliona dolara na besmislene ratove, a sasvim drugo – tražiti nastavak banketa, dovodeći svet na ivicu nuklearnog rata. I to: pod vlašću predsednika SAD koji je obećao da će američke vojnike vratiti njihovim kućama.

Ostaje samo jedno pitanje: hoće li desni populistički pokret, koji „bilduje mišiće, pristati da ode na dno zajedno sa pobornicima „moralnih bombardovanja“ i sa samim Trampom, ako se on radi demonstracije „tvrdoće“ odrekne od svojih predizbornih obećanja?

 

Izvor Fakti, 18. april 2018.