Razlaz sa SAD je neminovan, vreme je da Nemačka to shvati

Pukotine u transatlantskim odnosima pružaju priliku da Nemačka konačno napravi sopstvenu spoljnu politiku koja bi zbližila Evropu

1.
Kada Nemci pišu ili govore o svom odnosu prema Sjedinjenim Državama, stvari mogu da postanu emotivne veoma brzo. Ovo je, na kraju krajeva, pitanje vere. Tu je glorifikacija i demonizacija, proamerički romantizam i antiameričke predrasude. SAD su porazile i oslobodile Nemačku, bile su prijatelj, iako često prilično arogantan. Naravno, one imaju svoje ideale, ali su isto tako konzistentno nemilosrdne kada dođe vreme za nametanje svojih interesa.

Upravo je iz ovih razloga i moguće i ispravno imati stav koji je podjednako kreiran simpatijama prema Americi i nezavisno od njih. Štaviše, to je imperativ. Svet je postao komplikovanije mesto, a Sjedinjene Države više nisu pouzdan partner (i možda to ne postanu ni nakon što Donald Tramp ode). Prema tome, moramo da se emancipujemo. Dani u kojima smo mogli da računamo na Ameriku, kada smo mogli da prepustimo sva prljava posla Amerikancima, su gotovi.

I dalje bi trebalo da dopuštamo sebi da nam se dopadaju one stvari koje su dopadljive – američka maštovitost i raznolikost, muzika, literatura ili Njujork Siti. Ali naravno da bi trebalo da dozvolimo sebi i da kritikujemo Ameriku – odnosno moramo da je kritikujemo. Emancipacija ne znači osudu našeg partnera. Na posletku, nama je i dalje potrebna Amerika kao partner, čak i ako se priroda našeg odnosa promeni. Evropa ne može da dozvoli da se postojeće veze pokidaju, štaviše trebalo bi da se usredsredimo na stvaranje novih – sa gradovima, guvernerima, kompanijama, izdavaćkim kućama, univerzitetima i školama. Ali Evropa mora biti jasna: Odnosi se nikada neće vratiti na ono što su bili. To nije razlog za uvredu. To je jednostavno nova realnost, i to realnost koju možemo da oblikujemo.

2.
Govoreći u Hamburgu, bivši nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer je rekao: ,,Konrad Adenauer je napravio zaista istorijsku odluku 1949. Nakon izgubljenog rata i podele (Nemačke) koja je usledila, Adenauer je znao da se nove katastrofe mogu sprečiti jedino čvrstom ugradnjom Nemačke u Zapad.“

Elizabet Vejling, kognitivni naučnik na kalifornijskom univerzitetu u Berkliju, nedavno je u intervjuu preko skajpa uporedila Donalda Trampa sa Emanuelom Makronom. ,,Njih dvojica imaju dosta toga zajedničkog. Obojica slede ideologiju, krše sporazume i talasaju. Razlika leži u samoj ideologiji: Tramp je autoritaran, Makron je antiautoritaran i snažno progresivan“.

Zigmar Gabrijel, i dalje aktuelni ministar spoljnih poslova u trenutku pisanja ovih redova, rekao je u domu književnosti u Hamburgu: ,,Nakon 1945, Amerika je stvorila ono što nazivamo ‘liberalnim poretkom’ koji je vladavinu zakona stavio ispred zakona džungle. Ona sama je često kršila taj poredak, ali je u svojoj srži to bio novi svetski poredak. Kao takva, Amerika je pomogla izgradnju i negovanje Evrope jer je znala da će rezultujuća stabilnost biti u njenom interesu. Ono što sada vidimo je povlačenje SAD iz ovog ‘liberalnog poretka’ koji su same stvorile. To je paradoks našeg vremena. Ali šta on znači za nas? Moramo da pretvorimo Evropu u aktera globalne politike. To je novo za Evropu jer je Evropska unija u svojim temeljima bila projekat okrenut ka unutra, a ne ka spolja. A i zato što su Britanija i Francuska do sada preuzimale odgovornost za sve spoljnopolitičke izazove. Drugi, uključujući nas Nemce, nisu naučili kako da to rade“. Ali da li je to nešto što smo u stanju da naučimo?

„POZIV NA BUĐENjE“
Volfgang Išinger, predsedavajući Minhenske bezbednosne konferencije (godišeg događaja u Nemačkoj koji okuplja ključne vojne i političke figure iz celog sveta) kaže da je neophodno da se uspostavi ,,zajednička evropska spoljna politika. Bićemo tretirani kao relevantni samo ako budemo govorili jednim glasom. Odluke većine bi bile smislene. Ako 27 zemalja želi nešto, a jedna ne želi, onda ta zemlja ne bi trebalo da bude u mogućnosti da blokira ostale. Bilo bi zlata vredno ako bi Nemačka nagovestila da je spremna za ovakvu promenu“. Išinger kaže da trenutna transatlantska kriza pruža ,,ekstremno dobru priliku, poziv na buđenje“.

Politikolog Herfrajd Minkler donekle slično vidi situaciju, ali u konačnom ishodu ipak različito. ,,Amerika je shvatila da više nije u stanju da projektuje silu i na Atlantiku i u Pacifiku. Nakon 1945, SAD su bile u stanju da to čine u atlantskoj regiji bez pribegavanja ratu. Na Pacifiku su vodile dva rata. To što se danas fokusiraju na Pacifik znači da ih je njihovo iskustvo navelo da investiraju veliki trud tamo. To znači da se – i u kontekstu sopstvenih interesa, usled ekonomske dinamike, i u kontekstu geopolitičkih razmatranja, jer Evropu imaju kao pouzdanu silu atlantske regije, spori proces američkog deangažiranja odvija, čime se Evropa prepušta oslanjanju na samu sebe“.

Konačno, i nemačka ministarka odbrane Ursula von der Lejen apeluje na realizam u odnosu na Ameriku: ,,Obama nas je možda sve očarao, ali je takođe svet pretežno prepustio samom sebi i u Avganistanu i drugde. Divljenje je podjednako detinjasto kao i gađenje. Zrelost bi bila bolja“.

Ona pamti kako je spontano reagovala na Trampovu pobedu široko citiranim osećanjem da je to bio ,,duboki šok“. Danas, von der Lejen ne deluje ni malo depresivno. ,,Možda je Amerika morala da plati cenu da bi se Evropa probudila i postala odlučna“. ,,Možda bi trebalo da sada vikenmo – Hvala ti Donalde“, našalila se. Ona ne želi da ide tako daleko. Ali da li greši?

3.
Donald Tramp gradi zidove, Si Đinping gradi mostove. Jedan želi da ograniči odnose sa drugim zemljama i tvrdi da su trgovinski ratovi ,,korisni i da se lako dobijaju“ dok svojim tarifama na čelik i aluminijum demonstrira da mu poverenje i stabilnost ne znače ništa. Drugi uspostavlja mrežu širom sveta. Kina želi da potroši bilion dolara kako bi izgradila mostove, luke, autoputeve i železnice kojim bi povezala Evropu sa Azijom. Na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu januara 2017, Si je stajao pred najvećom publikom u kongresnom centru i govorio je o slobodnoj trgovini i globalizaciji – svega nekoliko dana pre Trampove inauguracije u Vašingtonu na kojoj je predstavio novu, nacionalističku Ameriku.

Nema sumnje da se svetski poredak menja. Pitanje je koliko i kojom brzinom.

UPIJANjE ZNANjA
Peking privlači naučnike iz celog sveta i upija znanje. Svet veštačke inteligencije, robota, svemira i elektronskih automobila će velikim delom biti kineski svet. Kina je i više nego voljna da izdvaja veće sume za Ujedinjene nacije i njihove misije nego što je to činila u prošlosti, dok nova Amerika umanjuje svoje isplate čim se glasanje ne završi onako kako bi ona to želela. Kinesko pravo glasa je ojačalo i u Svetskoj banci i u Međunarodnom monetarnom fondu, dok nova Amerika pokazuje slabo interesovanje za obe ove institucije. U kontekstu politike zaštite klime, Kina krči put, dok nova Amerika deluje zaostalo držeći se uglja.

Najvažnije od svega, uprkos svim svojim manjkavostima, Kina je predvidiva. A predvidivost i pouzdanost su glavna valuta u svetu diplomatije. Donald Tramp je dovođenje svega u pitanje pretvorio u svoj brend, naročito kada se radi o spoljnopolitičkim sporazumima koje su napravili njegovi prethodnici.

Sve ovo nameće pitanje: Da li nedemokratska Kina predstavlja boljeg partnera za demokratski orijentisanu Evropu od Amerike čiji su demokratski temelji poljuljani? Ne nužno. Ali svakako u određenim tačkama, po pojedinačnim pitanjima. Ako pozdravljanje sa Amerikom kao ,,najboljim prijateljem“ mora da bude praćeno većim oslanjanjem na sebe – a mora – onda to takođe znači nalaženje partnera za klimatsku politiku i druga multinacionalna pitanja koja smatramo ispravnim. A to naravno znači, suprotstavljanje Americi s vremena na vreme.

Međutim, ne bi trebalo da budemo naivni. Teško da će Kina postati lak partner u godinama koje dolaze. Niti će biti istog mišljenja kao mi. Na kraju krajeva, disidenti i dalje nestaju po zatvorima, cenzura istrajava, a nema nastojanja da se uspostavi demokratija. Kada se radi o strateški važnim industrijama, oni koji žele da investiraju u Kinu su i dalje u obavezi da dozvole kineskim partnerima da steknu udeo u njihovim kompanijama. Da se izrazimo malo dramatičnije, Kina nemilosrdno vodi politiku sile, a njena politika sile je nemilosrdna. I brutalna. Kina primenjuje svoju diktatorsku snagu kako bi ostvarila svoje ciljeve.

MANjE LIBERALNA I MANjE DEMOKRATSKA
Postoji obilje istorijskih dokaza da represija kombinovana sa silom automatski proizvodi nepoverenje i otpor. U masivnoj Kini, ova dinamika je najupadljivija na periferiji, na Tibetu, u Hongkongu ili Sinkjangu. Za sada, rukovodstvo u Pekingu nije uspelo da poveže uspon države do ranga svetske sile sa idejama i idealima.

Jasno je da dolazi fundamentalna promena. U dvadesetom veku je delovalo da je demokratski model prevladao, uključujući ljudska prava, demokratiju, jednakost i zaštitu životne sredine. U 21. veku, međutim, Amerika se povlači i drugi žele da popune vakuum – države koje su manje liberalne i manje demokratske. Kina više nije na putu da to učini – odavno u tome uspeva. To nagoveštava nešto za nas, ali šta?

4.
Kako to često u životu biva, prvi korak mora biti prepoznavanje. Transatlantski odnos ne trpi primarno zbog Donalda Trampa. On je samo ubrzao razvoj koji je već otpočeo. Još pre 20 godina, Stiven Volt, profesor međunarodnih odnosa na Harvardu, pisao je o ,,dubokim strukturalnim silama koje rasturaju Sjedinjene Države i Evropu“. Uspon Kine ne samo da skreće pažnju, on takođe dovodi do preusmeravanja investicija i vojnih snaga. Druge države se takođe – neke brže, neke manje brzo – transformišu u divove, uključujući Indiju, Indoneziju i mnoge druge. Populacija Afrike, pa čak i zemalja kao što je Pakistan, raste toliko brzo da izaziva brige, ili makar očekivanja, novih i većih talasa migracija. Bitnije od toga, naš zajednički neprijatelj je nestao. Evropi više nije potrebna konstantna zaštita Sjedinjenih Država. Amerika više ne predvodi Zapad, ni moralno, ni ekonomski, ni spoljnopolitički, niti vojno.

Sve to ima posledice za Nemačku:

— Moraćemo da se pozdravimo sa mekanom, ušuškanom i na momente moralizatorskom spoljnom politikom prošlosti. Onoj koja je dopuštala Nemačkoj da se skriva iza svog zaštitnika i zauzima moralno čiste pozicije koje su ponekad bile sitničave i zanovetajuće. Ti dani su gotovi. Nemačka mora da postane aktivnija i da postane spoljnopolitički akter ako želi da učini bilo šta više od toga da nemo stoji i posmatra dok drugi oblikuju politiku.

— Moraćemo da naučimo veštinu raspravljanja. U nemačkom parlamentu, u kojem su poslanici digli ruke od svojih oratorskih sposobnosti, ima jako malo pravih debata o spoljnoj politici. Ali u demokratiji, kada se bavite slanjem vojske negde, ogromnim troškovima ili rizicima, morate prvo raspraviti pa onda odlučiti, jer će u protivnom vladinim akcijama nedostajati legitimitet.

— Moramo da razlikujemo vrednosti i interese i takođe moramo da imamo hrabre, otvorene debate o ovom pitanju. Da li, na primer, želimo da Poljska ostane članica Evropske unije, ili želimo da ostane jedino ako postane potpuno demokratična? Da li želimo da Turska poštuje ljudska prava i demokratska pravila ili želimo da je sprečimo da gleda ka Moskvi i Pekingu? Oni koje se budu bavili ovime moraju biti svesni ovakvih konflikata.

— Zajedno sa Francuskom, moramo da pretvorimo Evropu u jedinstven entitet. To takođe zahteva debate, napor ubeđivanja i verovatno neke poraze. To se neće dogoditi brzo, ali na kraju mora postojati zajednička fiskalna i ekonomska politika, zajednička vojska, zajednička strategija i, uz sve to, zajednička spoljna politika. I još jednom i ovde: jasno sagledavanje zajedničkih vrednosti i jasno sagledavanje interesa. Ako Nemačka i Francuska žele da predvode zajedno, onda moraju da razgovaraju jedna sa drugom mnogo češće, jer je sledeći korak da nauče da misle zajedno.

Da, to bi moglo da zvuči kao sanjarenje kada pogledamo kako stvari trenutno stoje: 28 članica EU, uskoro 27, sa konkurentnim željama i usmerenjima, koje su daleko od toga da predstavljaju jedinstven entitet, a kamoli superdržavu ili supersilu. Nema zajedničke strategije na vidiku. A ovde u Evropi su i populističke i desničarsko-nacionalističke snage koje bi želele sve osim jačanja EU. Uprkos svemu tome, jaka Evropa mora biti cilj. U suprotnom, mi Evropljani ćemo izgubiti svoj značaj i izgubiti veću bitku.

Nemačkoj je potrebno ono što je preostalo od Zapada i njegove liberalne demokratije kako bi država ekonomski, politički i društveno cvetala. Ali Nemačka nije dovoljno jaka (niti želi da bude) kako bi samostalno štitila ove liberalne demokratije. Za Nemačku, sve ovo zahteva prepoznavanje i spremnost da se promeni kurs. Istina je, naravno, da se Nemačka neproporcionalno okoristila, svojim izvozima u EU i SAD, od liberalnog poretka koji su Amerikanci uspostavili Maršalovim planom i potom ga branili 70 godina. Tokom tog perioda, Federalna Republika Nemačka je bila i više nego srećna da Amerika upravlja njenom odbranom, smanjujući svoju vojsku sa 500.000 1988. na 180.000 2017. i dopuštajući da njena oprema rđa i postaje zastarela.

BROJNE PUKOTINE
No, stvari ne mogu da se nastave ovako, jer Amerika želi da ih menja. I u pravu je u tome. Kada se razmišlja o budućim odnosima sa SAD, nije potrebno mnogo da bi se uvidele brojne pukotine.

Nova Amerika podržava izraelsku politiku naseljavanja i želi da nametne međunarodno priznanje Jerusalima kao glavnog grada Izraela. Većina Evropljana, sa druge strane, veruje da je ovo igranje dinamitom i sklono je da posmatra Palestince kao veće žrtve od Izraelaca. Evropa podržava borbu protiv klimatskih promena, dok Amerika, ili makar njena vlast, podstiče klimatske promene iz svojih ideoloških razloga. Evropa podržava međunarodne sudove, a SAD su protiv njih. Isto važi i za jačanje Ujedinjenih nacija.

Ipak, ostaju mnoga pitanja u kojim je bliska saradnja neophodna.

Prvi na toj listi je terorizam. Islamska država i druge terorističke grupe ne mogu biti poražene bez transatlantske saradnje i pravog poverenja. U raspadajućim ili neuspelim državama poput Libije, Sirije, Iraka ili Avganistana, mir i novi počeci jedino mogu biti pronađeni uz ogromne napore transatlantske zajednice.

Sledeće je globalna ekonomija. Trampove godine protekcionizma, izolacije i kaznenih tarifa će se na kraju završiti. Tada će ponovo biti momenat za olakšanje trgovine i traženje načina za ukidanje poreskih rajeva, a fokus će biti na poštenim radnim uslovima i koordinisanoj regulaciji finansijskih tržišta.

Potom slede Severna Koreja, Iran i druge države koje žele da postanu nuklearne sile. Teško je preterati u ovome: transatlantsko savezništvo je suštinsko kada se radi o ovom pitanju. Bez zajedničkih stavova i zajedničkog pritiska nećemo dugoročno postići ništa da zaustavimo proliferaciju oružja za masovno uništenje. A tu je i klimatska politika. Tramp će na kraju napustiti funkciju i moguće je da će se pozicija SAD tada promeniti. Evropa može malo toga da učini samostalno kako bi sprečila klimatske promene.

Ima jedan izraz, ne naročito lep, koji se koristi na seansama za bračne parove kod psihologa: rad na vezi. Zvuči kao nešto što zahteva pravi trud – a i trebalo bi. Ali takođe ima i jedan drugi prizvuk – onaj o zrelosti i racionalnosti.

Ovaj članak je preuzet iz uvoda nove knjige glavnog urednika ,,Špigla“ Klausa Brinkbaumera pod naslovom ,,Čitulja za Ameriku: Kraj prijateljstva i budućnost Zapada“, koja je na nemačkom jeziku objavljena u martu ove godine.

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

Spiegel Online

Pratite nas na YouTube-u