Vojna agresija Sjedinjenih Američkih Država na Siriju u svoj svojoj nakazanosti, izmišljenosti i neuspešnosti – više od 70 procenata raketa koje je Vašington lansirao srušeno je pre nego što su pogodile cilj – definitivni je dokaz da politička nomenklatura hegemonista „preko bare“ više nije velika sila, a kamoli sila koja može nekome da preti. To je i ključni pokazatelj ogromne slabosti američkog lidera Donalda Trampa, koji šizofreno pokušava da svetsku politiku i okolnosti kontroliše preko svog Tvitera (što je priča sama po sebi, ali o tome ćemo neki drugi put).
Čak i da je postojao politički dogovor šefa Bele kuće sa ruskim predsednikom Vladimirom Vladimirovičem Putinom, na šta ukazuju politički analitičari pozivajući se na „mlaku“ reakciju prvog čoveka Kremlja, to samo ukazuje da je Tramp uplašen i izgubljen. Rastrzan između porno glumica i raznih „zečica“ iz prošlosti, američki milijarder pokušao je da skrene pažnju javnosti svojom čvrstom rukom kojom je lupio o sto i na kraju je – polomio.
Istovremeno, u jeku granatiranja Sirije, koje je izazvano po sličnoj matrici koja je korišćena i za agresiju i cepanje Srbije 1999. godine, u našoj državi boravio je prvi i jedan od najvažnijih ruskih obaveštajaca Sergej Jevgenjevič Nariškin, direktor Spoljne obaveštajne službe Rusije. Time je Beograd, zasluženo, gurnuo prst u vašingtonske i londonske oči koje još od slučaja „Skripalj“ urokljivo i frenetično pritiskaju Srbiju da zarati sa Moskvom. Američka reakcija na ovu „provokaciju“ bila je sasvim slabašna – vršilac dužnosti zamenika pomoćnika državnog sekretara Metju Palmer dan kasnije je za „Glas Amerike“ izjavio da Vašington očekuje normalizaciju odnosa Beograda i Prištine do kraja godine. Ništa novo. Strah od Putina prevladao je dosad uvek nezajažljivu želju Amerikanaca da diktiraju politički tempo. I to je više nego očigledno.
Jer, ma koliko zvučalo besmisleno i opasno, a verovatno jeste opasno zbog sve tanjih živaca prištinskih nazovi lidera Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja, slažem se sa ljudima koji su pametniji i iskusniji od mene da Srbiji odgovara „zamrznuti konflikt“ na Kosovu. Zapadu se enormno žuri da zatvori „Pandorinu kutiju“ u južnoj srpskoj pokrajini koju je sam otvorio (bombama, ne ključem!) i na to ukazuju svi njegovi zvaničnici, analitičari i stručnjaci za Balkan. Ako treba, lomio bi i preko kolena. Ipak su mu Sirija i Putin veći problem. Verovatno ne shvata da mu je Tramp zapravo najveći. Baš zato Beograd treba da čeka. I dočekaće se.
Albanci, na drugoj strani, u velikom su problemu. Ne samo da je taj isti Zapad aminovao parlamentarne izbore na Kosovu već na jesen, već su Haradinaj i Tači u velikoj međusobnoj svađi. Uz to, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan u besu zbog očijukanja sa „gulenistima“ nišani prvoga, a zbog „pravdoljubive nesaradnje sa teroristom Fetulahom Gulenom“ na sva usta hvali drugoga. Suština: Haradinaje, ćao! Tači, za sada si tu gde jesi. Baš iz ovog razloga Haradinaj pre neko veče kod Milomira Marića na TV „Hepi“ samo što nije rekao da Amerikanci naređuju i kad će političari u Prištini ići u toalet. Uzaludno dodvoravanje, iako zapanjujuće istinito!
Na kraju, krajnji rezultat agresije novog Trojnog pakta Donald Tramp – Tereza Mej – Emanuel Makron, osim neminovnog poraza, biće i na stotine hiljada novih izbeglica koje će opet pohrliti da utočište pronađu u Evropi. I tada će se opet Brisel svađati oko kvota i ruta. I tada će opet Evropljani pritiskati Srbiju i sve one koji misle svojoj glavom. I tada će ponovo izgubiti.
Izađite iz magle. Da li ste spremni?
Milandobromirovic.wordpress.com
