Završetak (neo)liberalne ere ili osveta Karla Marksa

Propast kapitalizma i sumrak Zapada su dva očigledno duboko povezana procesa

Pre deset godina Zapad i veći deo sveta potresla je velika ekonomska kriza, koja se po svom obimu i dubini može meriti jedino s Velikom depresijom iz 1929. Ovaj potres pogodio je najveći deo populacije, proizveo duboke socijalne traume, zauvek uništio osećaj sigurnosti i razvejao mit o materijalnom prosperitetu na Zapadu. Otada do danas, primećuje Martin Žak u svom osvrtu za britanski Gardijan, „zapadna ekonomija nastavlja da stagnira. Uskoro će se navršiti prva decenija izgubljenog rasta, a stagnaciji se ne nazire kraj“ (M. Žak: Kraj neoliberalizma i kriza zapadne politike). Od tog trenutka liberalni kapitalizam je prestao da bude prosperitetan i uspešan. Kriza je u međuvremenu postala i politička, a njen važan simptom je „gubitak vere u kompetentnost pripadnika političke elite“. Neposredna posledica toga je pojava „populizma“, kao još nejasnog i nedovoljno artikulisanog „pokreta za promenu“ i „početka nečeg novog“. Krizi koja je dovela do eksplozije 2008. još se ne nazire kraj.

„Koreni te krize“, prema ovom analitičaru, „nalaze se u samoj srži neoliberalnog projekta započetog 70-tih godina usponom Ronalda Regana i Margaret Tačer i neoliberalnim idejama o globalnom tršištu“. Ovaj „sramni tačeristički neoliberalizam“ (prema izrazu belgijskog mislioca Roberta Stojkersa), odgovoran je za uklanjanje svih državnih regulativa i za „ogroman rast (društvene) nejednakosti“, a upravo tu leži i „glavni izvor političkog nezadovoljstva koje je preplavilo Zapad“.

SAMRTNI HROPAC
Svetski finansijski sistem nikad se nije oporavio od kolapsa iz 2008. Ustvari, ovaj sistem je i dalje „preteći nestabilan“, tvrdi Vilijam Vajt, predsednik posmatračkog komiteta Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), a trenutna „situacija je još gora nego uoči svetske ekonomske krize 2007. godine“. Vajt upozorava da „dugovi (privatni i državni) u poslednjih osam godina nastavljaju da rastu“, dosežući do sada „neviđene razmere“, i da „svet čeka lavina bankrotstava, koja će predstavljati pravi ispit čvrstine socijalne i političke stabilnosti“. Prema londonskom Telegrafu, Vajtova sumorna predviđanja imaju posebnu težinu „pošto je on jedan od malobrojnih predstavnika `centralnog bankarskog bratstva`, koji je u periodu 2005-2008. godine jasno i glasno govorio o mogućem krahu zapadnog finansijskog sistema“.

Postoje, ukratko, samo dva moguća scenarija za budućnost: ili novi kolaps finansijskog i ekonomskog sistema ili takozvana sekularna stagnacija – dugotrajni period opadanja, koji podrazumeva osiromašenje najvećeg dela populacije, sve do nivoa nepodnošljivosti.

Da li je (neoliberalni) kapitalizam uopšte efikasan društveni sistem? Tokom 80-tih, takav prigovor je upućivan njegovom glavnom konkurentu: socijalizmu, koji je razvijan u Sovjetskom Savezu i Istočnoj Evropi, u Kini, na Kubi, u Jugoslaviji, u pojedinim zemljama Bliskog istoka… Uspon neoliberalizma (bilo u formi tačerizma ili reganomike) započeo je obećanjem sveopšteg prosperiteta – „plime koja će podići sve čamce“. To se nikad nije dogodilo. Statistički podaci su neumoljivi. Epoha blagostanja na Zapadu, koja počinje posle Drugog svetskog rata, praćena rastom životnog standarda i realnog dohotka, okončava se približno ranih 70-tih. Sasvim precizno: od 1972. do 2013. godine realni dohodak neprekidno opada, dok samo 10 odsto najbogatijih ostvaruje stalni rast. Na samom vrhu piramide stoji manjina koja prisvaja sve veći i veći deo društvenog bogatstva: „Srednji realni dohodak zaposlenog muškarca sa punim radnim vremenom u SAD danas je niži nego pre četiri decenije, a dohodak 90 odsto stanovništva stagnira već 30 godina“ (M. Žak). Opstajanje takvog sistema, drugim rečima, garantuje osiromašenje najvećem delu stanovništva.

Martin Žak iz toga izvlači jasan zaključak: „Neoliberalna revolucija vratila je Zapad u svet beskrajne krize, što je poslednji put viđeno 30-tih godina prošlog veka. Većina ljudi na Zapadu više ne veruje da će njihova deca živeti bolje. S druge strane, oni koji su se u eri neoliberalizma našli na gubitničkoj strani, više nisu spremni da se mire sa sudbinom – njihov revolt je sve snažniji.“

Još jasnije: „Svedoci smo kraja liberalne ere. Ona još nije mrtva, ali samrtni hropac je već počeo“ (M. Žak).

ZNACI KRAJA JEDNE EPOHE
Već negde oko 2008. godine era (neo)liberalne hegemonije bila je na svom izmaku. U narednih deset godina uslediće dramatične promene ne samo u zemljama Zapada već i u međunarodnim odnosima, na geopolitičkoj mapi sveta, na kojoj se neke sile udižu, a druge nepovratno tonu. Svet budućnosti, to je sada očigledno, biće multipolaran. Još 2007. godine ruski predsednik Putin održao je svoj čuveni govor na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti, u kome je odbacio svetski poredak pod dominacijom „jednog suverena i jednog gospodara“. Novi centar sveta nezadrživo se premešta u Aziju, na istok. Rusija će u toj dramatičnoj i bolnoj promeni, kako će se ubrzo pokazati, odigrati presudnu ulogu.

Narodna Republika Kina je danas socijalistička zemlja sa liberalnom ekonomijom, u kojoj „vidljiva ruka države“ (i partije) suvereno vlada „nevidljivom rukom tržišta“. Kineski i panevroazijski projekat „Pojas – put“ je mnogo više od mreže saobraćajnih koridora trasiranih širom evroazijskog kontinenta. Prema ruskom sinologu Vladimiru Maljavinu, ovde je reč o stvaranju „novog globalnog lika Evroazije“ i o ključnom događaju za stoleće koje će počivati na multipolarnosti.

Finansirajući infrastrukturni razvoj u Aziji, Africi ili Evropi, primećuje kanadski profesor Džeremi Paltil, Kina se otvoreno suprotstavlja neoliberalnom modelu i odlučno doprinosi multipolarnosti: „Može se reći da se ovde razvija sve veća konkurencija između Vašingtonskog konsenzusa neoliberalnog razvoja predvođenog privatnim i korporativnim kompanijama, s jedne strane, i kineske vizije razvoja tržišta predvođenog državom… To je dosledna i koherentna vizija, u kojoj kineski novac može da obezbedi stimulans koji sprečava korozivni efekat Zapada, odnosno sve vrste aktivizma civilnog društva koje su rezultirale nizom obojenih revolucija“.

Naredni korak je predvidljiv i neminovan: ukidanje dolara kao svetske valute. Na njegovo mesto stupaju valute poput juana, podržane zlatnom podlogom. Petrodolar nije samo mehanizam finansijske vladavine svetom već i moćan simbol zapadne američke hegemonije i unipolarnog sveta.

Posle poraza u Siriji, nazire se kraj epohe američke i zapadne hegemonije na Bliskom istoku. Dominantnu ulogu na Bliskom istoku sada su preuzele Rusija, Iran i Kina. To je tektonska promena, suštinski preokret u ravnoteži moći na geopolitičkoj mapi sveta. I to spada u simptome kraja jedne epohe.

Sve u svemu, jedna epoha istorije sveta neopozivo je završena. Biće potrebno vreme da se to shvati i na Zapadu.

UNUTRAŠNjI RASPAD ZAPADA
U međuvremenu, kako upozorava profesor savremene istorije na Oksfordu Dijego Rubio, „zapadne demokratije suočavaju se s novom pretnjom: pesimizmom“. „Ovo zlokobno osećanje pada ne samo da utiče na naše ekonomije i individualno ponašanje… nego dovodi i do neviđenih političkih posledica“. Izraz te duboke krize je i pojava „trampizma“ u SAD, kao i bregzit, koji označava početak očigledno dugotrajne dezintegracije Evropske unije.

Na delu je „unutrašnji raspad Zapada“, koga ubrzava Velika kriza iz 2008. Engleski politički mislilac Džon Grej izrekao je konstataciju koja bi do pre samo desetak godina zvučala kao najcrnja jeres: „Karl Marks možda nije bio u pravu u vezi sa komunizmom, ali je bio u pravu u pogledu kapitalizma… Kao neželjeni efekat finansijske krize, sve više ljudi počinje da shvata da je Karl Marks bio u pravu. Veliki nemački filozof iz XIX veka… verovao je da je kapitalizam suštinski nestabilan“ i da u sebi nosi „urođenu tendenciju ka samouništenju“.

ISTERNIZACIJA UMESTO VESTERNIZACIJE
Marks je kapitalizam shvatao kao „proces kreativnog uništenja“, kao „permanentnu revoluciju kapitalizma“, koja transformiše i uništava sve što dotakne. „Problem je u tome“, tvrdi engleski mislilac, što je „permanentna revolucija kapitalizma“ uništila i „način života od kojeg je kapitalizam u prošlosti zavisio“ – socijalnu bazu samog kapitalizma: način života srednje klase. Kao što je predviđao nemački filozof, građanski svet je konačno uništen. Ali njega nije ubio komunizam, to je učinio sam kapitalizam.

Tokom XIX i XX stoleća Zapad je od „ostatka sveta“ zahtevao bezuslovnu modernizaciju, a između nje i vesternizacije (pozapadnjačenja) stajao je nedvosmislen znak jednakosti. Modernizovati se značilo je preuzeti „zapadne vrednosti“.

Propast kapitalizma i sumrak Zapada su dva očigledno duboko povezana procesa. Na sličan način kao i kapitalizam (u svojoj neoliberalnoj fazi), i Zapad je počinio samoubistvo. Ironijom istorije, krajem druge dekade XXI veka, modernizacija više ne znači vesternizaciju, nego „isternizaciju“ – „easternisation“, „poistočnjačenje“.