Нове интеграције у Европи

Идеја је да се направи неколико група интеграција, а да се оне евентуално лабаво повежу у европску интеграцију

Међу европским лидерима постоји јавна сагласност да Европска унија као интеграција у садашњем облику нема перспективу, не функционише, а претпостављени принцип заједништва у основи не постоји. Илузија заједништва се демонстрира општим саопштењима, махом нетачним, о мање важним питањима, али, када дођу озбиљне ствари, онда свака земља чланица настоји да следи свој национални интерес. То је реалност која се више не може прикрити и размена мишљења европских лидера о будућим облицима интеграције су већ увелико у току. По свему судећи, највероватнија перспектива је неколико група интеграција које би чак међусобно могле бити и супротстављене, па је тако европска интеграција уистину под знаком питања.

Први је јавно иступио председник Француске Емануел Макрон са оценом да овако како је сада са ЕУ више не може, и он предлаже дубљу интеграцију, стварање „европске супердржаве“, која би имала, како је рекао, „европски суверенитет“. То је његово „решење“. Уследила је потом права медијска офанзива која је Макрона чак прогласила „новим лидером Европе“. То додуше нису нове идеје, али до сада нису успевале. Напротив, довеле су до још дубљих подела, и те поделе су већ утемељене, оне су нова реалност ЕУ, па је под великом сумњом шта уствари значи Макронов „план“. Јасно је, наиме, да иза Макроновог „плана“ пре свега стоје француски, а не европски интереси. Макрон се залаже за једног министра финансија еврозоне и за јединствену централизовану финансијску политику, која значи да би све земље евра заједно преко Европске централне банке и откупа државних обвезница требало да сносе одговорност и да плаћају дугове других држава.

Француска је већ дуго у проблемима јавних финансија и њене банке су пред банкротством. Те банке су, као и у Немачкој, кредитирале француски извоз, а сада се ти кредити не враћају нити ће бити враћени. У преводу, под изговором неопходности дубљих интеграција и „европског суверенитета“ Макрон жели да туђим новцем спаси француске финансије и банке. То је, додуше, и био један од разлога зашто је педесетих година Француска и подржала европску интеграцију. Али у овом времену изгледа да многе богате земље еврозоне нису спремне да подрже идеје председника Макрона.

КЉУЧ ЈЕ У АМЕРИЦИ
Ту је наравно најважнија Немачка. Иако јавно подржава Француску и председника Макрона, стварна позиција Немачке је ипак веома неизвесна. Тачно је, међутим, да великих политичких разлика када је реч о европској интеграцији нема између Берлина и Париза, али проблем није политички, него економски. Наиме, да ли ће немачка јавност пристати да својим новцем финансира француске банке у ситуацији када је и Немачка погођена ненаплативим кредитима и обвезницама других држава које никада неће моћи да буду наплаћене. Преко обавеза Европске централна банке само Дојче банка већ има близу хиљаду милијарди евра ненаплативих обвезница других држава еврозоне. Томе треба додати и раније ненаплативе кредите којима је Немачка кредитирала свој извоз, па је немачка јавност суочена са новом реалношћу да ће Немци морати да плате оно што су други трошили. О том расположењу јавности актуелна немачка влада и канцеларка Ангела Меркел морају и те како да воде рачуна, јер су сада знатно слабији него раније. Другим речима, Макронов „план“ не личи да је реалан.

Пресудан ће, међутим, за судбину ЕУ бити геополитички проблем – да ли европска интеграција има улогу и место у савременим геополитичким токовима. У том светлу кључ је у Америци, а не у Европи. Као да се историја понавља. Америка је била моторна снага формирања европске интеграције као геополитичког инструмента Хладног рата, а сада, у другачијим околностима, Вашингтон је заинтересован, и на томе интензивно ради, за другачији облик европског организовања. Недавно је јавно најискренији био председник Поткомитета Конгреса за Европу и Евроазију Дејна Рорабахер оценом „да је ЕУ на путу да нестане и да је могуће да дође до нове врсте коалиције из Централне и Источне Европе, која би могла да обухвати Балкан и земље попут Аустрије, Пољске, Чешке, Мађарске, а можда и Румуније, Бугарске и Србије“. Суштина је да у Вашингтону доминира уверење да је постало веома ризично ослањати се на садашњу ЕУ у којој доминантну улогу има Немачка и земље Западне Европе.

ФРАНЦУСКА СЕ ВРАЋА АМЕРИЦИ
Америка више не верује Западној Европи, пре свега Немачкој. То је реалност јер америчко-европски односи нису и више неће ни бити оно што су били. У Немачкој доминира уверење да Америка није више једини лидер. У таквим околностима за Америку је кључни проблем политика према Русији. У Вашингтону се процењује да се у својој стратегији сукоба са Русијом Америка не може на дужи рок ослонити на Западну Европу, а самим тим губи и потпуну контролу над тим делом континента. Зато се кренуло у стварање засебног блока земаља у Источној и Централној Европи, које би требало да буду тампон зона између Западне Европе и Русије. У тим земљама је амерички утицај и даље далеко већи од немачког и бриселског иако су оне чланице ЕУ. Идеја је, дакле, са направи неколико група интеграција у Европи а да се оне евентуално лабаво повежу у европску интеграцију, која у основи неће значити ништа. Земље Источне Европе ће бити нека врста америчке групе у Европи. У тај план спадају и земље Балкана које још нису чланице ЕУ, оне би биле или група или подгрупа, али никако чланице ЕУ у смислу данашњег значења тог статуса. У том светлу би требало гледати на интензивирање америчког присуства у Источној Европи пре свега на Западном Балкану и наметања међусобне сарадње међу балканским државама и „новоуспостављене љубави“. Америка дакле жели нове другачије интеграције у Европи које би биле у складу са њеним геополитичким интересима. ЕУ не може да задовољи те интересе, јер тако разуђена и посвађана не може бити поуздан партнер.

У том покушају стварања нове историје Европе посебно је занимљива позиција Француске и улога њеног председника Макрона. Очигледно је да Француска постаје кључни реализатор америчких планова, што значи темељну промену избора француских савезника. Требало би подсетити да су после Другог светског рата главни француски савезници били Британија и Америка, и то савезништво је било кључ Европе. Али, после дебакла током француско-британске инвазије на Суец 1956. године, Британија и Француска су се разишле а Америка је оптужена да је издала и Париз и Лондон. Британија се тада потпуно окренула Вашингтону, а Париз се окренуо ка тада Западној Немачкој, чиме је отворен пут стварању европске интеграције.

Сада се изгледа поново нешто мења и бомбардовање Сирије је показало да се Француска поново окреће Британији и Америци. То је тектонска промена у Европи. И, у складу са тим новим француским поклонством Вашингтону, је и улога председника Макрона у „реформи“ европске интеграције. Јер у основи оно што предлаже председник Макрон је у крајњој линији у складу са америчким плановима. Мало је, наиме, вероватно да ће земље еврозоне прихватити даљу централизацију, то неће ни Немачка, па ће инсистирање на томе додатно ослабити и поделити тај део ЕУ. У духу апсурда, заговарање дубље интеграције би могло бити најјачи инструмент разбијања ЕУ. Истовремено, у Источној Европи интензивирано је незадовољство Бриселом као и посебно организовање. Активирана је Вишеградска група, а Пољска је оживела стару идеју познату као Три мора. То је, другим речима, формирање новог блока који је и физички тампон-зона између Русије и Западне Европе.

Све би могло бити за нијансу јасније после посета председника Макрона и канцеларке Меркел Вашингтону. Макрон је у Вашингтону 23. априла, а Меркелова који дан касније, 27. априла. Мала временска разлика у тим посетама није, наравно, случајност.