Špigl: Nemačka i Merkelova u Makronovoj senci

Širak, Sarkozi i Oland nisu se pokazali kao takmaci za Merkelovu. Makron popunjava svaku prazninu koja ona ostavi

Stranka ,,Napred“ Emanuela Makrona još uvek nema ni jedno jedino sedište u Evropskom parlamentu, ali kada se francuski predsednik pojavio u plenarnoj sali ovog tela u Strazburu prošlog utorka, već je delovalo kao da ima kontrolu. Makron se rukovao sa Federikom Mogerini, šeficom diplomatije EU, i Žanom-Klodom Junkerom, entuzijastičnim predsednikom Evropske komisije, dok mu je jedan broj parlamentaraca upućivao ovacije. Drugi su se za to vreme držali po strani, kritikujući francuskog predsednika zbog učešća u raketnim napadima na Siriju. Makron se popeo na govornicu na kojoj je već bio njegov govor koji je tu ostavio pomoćnik.

Izgleda da je Makron udahnuo novi život i hrabrost kontinentu nakon bregzita i snažnog talasa izbornih uspeha desničarskih populista. A u svom govoru u utorak nije ostavio prostora za sumnju oko toga šta se dešava. ,,Fascinacija iliberalizmom raste iz dana u dan“, upozorio je. ,,Odgovor ne sme biti autoritarna demokratija, nego autoritet demokratije“.

Makronova bistrina je bila zapanjujuća u svojoj širini dok je citirao filozofa Aleksisa de Tokvila, koji je napisao remek delo o američkoj demokratiji. Za to vreme, maltene u istim trenucima, nemačka kancelarka je morala da traži dozvolu za svoje sve skromnije političke predloge.

Preciznije, bili su to Ralf Brinkhaus i Katja Lejkert, zamenici rukovodilaca dve parlamentarne grupe, koji su u utorak deklamovali svoje brige povodom Makronovih planova o reformi EU. Merkelova je učinila šta je mogla da im se suprotstavi, invocirajući u svojim odgovorima konzervativcima okupljenim u Berlinu sve od Augzburškog mira iz 1555. do današnjih kriza, ali nije bila u stanju da stvori mnogo entuzijazma. Na kraju se toliko prilagođavala parlamentarnoj grupi svoje stranke da je delovalo da nije Merkelova ta koja utvrđuje smernice nemačke politike povodom EU, nego šačica parlamentaraca za koje Makron verovatno nikada nije ni čuo.

DA LI JE „KRALjICA EVROPE“ DETRONIZOVANA?
Ni pet godina nije prošlo od bujice eseja i članaka o nemačkoj hegemonističkoj sili na Kontinentu. Hladna realnost o kojoj je ,,Ekonomist“ pisao jeste da je ,,Nemačka evropska sila koja je najvažnija. Činovnički vrh u Briselu i Parizu može da priča koliko god želi. Ali dok se gospođa Merkel ne složi, ništa se ne dešava“. Opasnost, kako je zaključeno, nije u tome da će Nemačka postati previše jaka, nego da će odbiti da preuzme ulogu lidera.

A danas? Svet je postao opasno mesto, sa liderom u Kremlju koji sanja o bivšoj sovjetskoj snazi i američkim predsednikom koji izgleda nije u stanju da razlikuje politiku od video igrica („rakete lepe i pametne“). Američki raketni napad na Siriju prošle nedelje nije bio ni približno tako eksplozivan kako je mogao da bude – ali to svakako nije bilo zahvaljujući Merkelovoj, koja se držala sa strane dok su svetske sile odlučivale koji će kurs delovanja Zapad preuzeti.

Više je nego simbolično što će francuski predsednik biti dočekan u Vašingtonu sa velikom pompom i uvažavanjem dok Merkelova dolazi samo u kratku ,,radnu posetu“ Beloj kući u petak, tik pred vikend.

Nemačka je ponovo pala na začelje, i to nije isključivo rezultat mučno otegnutih pokušaja Merkelove da formira vladu nakon izbora prošlog septembra. To je spin koji sada pokušava da proda kancelarski kabinet. U proteklim godinama Merkelova je iskrckala najveći deo svog političkog kapitala – naročito izbegličkim politikama koje su bile uvredljive gotovo svim nemačkim saveznicima. Merkelova je takođe svedok značajnog iščezavanja svoje moći u Berlinu. Godinama je Horst Zehofer koji rukovodi Hrišćanskom socijalnom unijom (CSU) – bavarskom ,,sestrom strankom“ Merkeline CDU – davao odrešene ruke kancelarki u spoljnopolitičkim pitanjima. Ali sada kaže da nema šanse da bi se složio sa vojnim napadom protiv Sirije. ,,Iskoristio bih svoj veto“, rekao je.

Država se trenutno suočava sa čudnim oblikom regresije. Tokom ukrajinske krize, Merkelova je, a ne SAD,  preuzela inicijativu. Nešto ranije, početkom 2014, nemačka ministarka odbrane Ursula von der Lejen je na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji rekla da ,,sedenje i čekanje“ više nisu opcija. ,,Ako imamo sredstva, ako imamo sposobnosti“, rekla je, onda ,,imamo obavezu i imamo odgovornost da se angažujemo“.

Jedva da je Tramp bio izabran novembra 2016. kada je ,,Njujork tajms“ počeo da opisuje Merkelovu kao praktično poslednjeg branioca liberalnog Zapada. Kancelarka je uporno odbacivala takve epitete, a u određenom smislu je i bila u pravu što je tako postupala. Kako bi, na kraju krajeva, zemlja koja mora da održi dugačke parlamentarne debate pre nego što može da pokrene i jednog jedinog vojnika mogla da brani Zapad?

Istovremeno, kancelarka se osećala temeljno polaskanom. Merkelova je dugo oklevala da objavi da li će se kandidovati za četvrti mandat, ali je odlučila da tako postupi malo nakon Trampove pobede, što je bila odluka povezana sa osećanjem da je njeno vođstvo očajnički potrebno u svetu koji gubi ravnotežu. A onda, usred njene kampanje, napravila je čuvenu izjavu koja je delovala kao da Merkelova napušta posleratni poredak. Evropa, rekla je, mora da bude spremna da ,,preuzme svoju sudbinu u svoje ruke“.

NOVI LIDER EVROPE: MAKRON
Te reči su mogle da označe prekretnicu u evropskoj istoriji, ali izgleda da je jedina osoba koja ih je ozbiljno shvatila bio Makron, koji je položio predsedničku zakletvu 14. maja 2017. Nakon nešto manje od godinu dana na vlasti, postavio je Francusku kao vodeću zemlju Evrope i sada je on taj koji brani slobodu i demokratiju.

Ne morate da se slažete sa Makronom u svemu. Postoje dobri razlozi za odbijanje pridruživanja vojnim napadima koje predvodi čovek koji bi jednog dana mogao da pobrka displej svog mobilnog telefona sa nuklearnim dugmetom. I nikome neće koristiti ako budući Evropski monetarni fond olabavi pritisak na prezadužene južnoevropske države da se reformišu. No ipak francuski predsednik prijatno odudara od kancelarke kao neko ko ne samo da ima hrabrosti da stvori ideje, nego i hrabrosti da se bori za te ideje pred licem protivnika. Kada Makron govori o Evropi, on to čini iz posvećenosti, zračeći energijom i strašću. Dok govori on poskakuje poput boksera u ringu, a ispred njega na naslonu za čitanje je šest punih čaša vode. Do kraja večeri popiće pet i po.

U četvrtak uveče, Makron je proveo blizu dva sata govoreći o Evropi u gradu Epinalu na obroncima Vogeza pred približno 300 ljudi. To je bila njegova prva ,,konsultacija sa građanima“ o budućnosti EU. Makron bi voleo da vidi kako se slični događaji odvijaju širom Evrope, uključujući i Nemačku.

Makron nije odabrao najlakše mesto za pokretanje inicijative. Kao i u mnogim drugim mestima u Francuskoj, velike fabrike umiru u Epinalu, otpor Evropskoj uniji je tradicija, a bivši gradonačelnik je bio jedan od najvećih protivnika Ugovora iz Mastrihta kojim su udareni temelji zajedničke valute. Drugim rečima, Epinal nije mesto u kojem bi Makron mogao da očekuje dobrodošlicu. Upravo to je razlog što je došao baš tu.

Pre uvođenja evra, Pikon, popularni aperitiv, koštao je svega ,,pet franaka na kasi“, reče besna starija žena. ,,Sada košta tri puta više!“ Jedna mlađa žena je izrazila zabrinutost zbog rastuće konkurencije od radnika iz okolnih zemalja. Publika se takođe pozabavila pitanjem napada na Siriju, kojem se Makron pridružio. Sve su to bila pitanja koja pružaju predsedniku šansu da otkrije svoju viziju Evrope. U Evropi nije bilo ratova 70 godina zahvaljujući Evropskoj uniji, rekao je. ,,Pomislite na to kada budete pili svoj sledeći Pikon“.

,,Ja nemam crvene linije – samo horizonte“, rekao je Makron tokom govora u Sorboni pre sedam meseci. To je smela rečenica – želja da se gleda dalje od neposrednog okruženja. Ali ima u njoj i doze oholosti, trunke megalomanije. Merkelova, naravno, oseća da se odvija tranzicija moći. Postojala je mračna strana njene uloge ,,kraljice Evrope“, kako su je neki nazivali. Karikature u Grčkoj su je prikazivale sa Hitlerovim brčićima tokom dužničke krize, a Merkel-lutke su euforično spaljivane. Ali je takođe posmatrana i kao neko koga nije moguće zaobići ukoliko je nešto trebalo postići u Evropi. Ovih dana, međutim, Makron je taj sa kime svi žele da razgovaraju.

Ovih dana na krajevima samita Evropske unije, Merkelova brzo nestaje i povlači se u hotel nakon što izda kratko saopštenje. Makron, za razliku od toga, voli da koristi takve događaje kao priliku da više vremena provede sa svetskim liderima. ,,Prava Francuska se vratila“, rekao je predsednik Evropske komisije Junker, vidno radostan, nakon Makronovog govora pred Evropskim parlamentom.

Kada je Makron posetio Kinu u januaru, Merkelova je bila usred pregovora o formiranju koalicione vlade zajedno sa Socijal-demokratskom strankom levog centra. Do tog trenutka već su protekla tri meseca od izbora. ,,On se bavi međunarodnom politikom, a ja sam zaglavljena ovde“, rekla je kolegi u tom naročito dosadnom momentu. Makronov stil je potpuno različit od pristupa Merkelove. On se ne stidi velikih ideja, ili pokazivanja strasti i patosa. U tom smislu, Makron je više nalik na Baraka Obamu, čiji je uspon velikim delom bio rezultat njegovih moćnih oratorskih veština.

REČI PRAĆENE DELIMA
Za razliku od Obame, međutim, Makron je do sada uvek svoje reči ispratio delima. Sredinom februara izjavio je da bi upotreba hemijskog oružja u Siriji prešla ,,crvenu liniju“ koja bi ga navela na vojnu akciju u znak odmazde. To je više od simbolične izjave. Ne samo da je Makron upotrebio istu formulaciju kao i Obama pre gotovo šest godina, nego je francuski predsednik otišao tako daleko da lansira rakete protiv Asada nakon pretpostavljene upotrebe hemijskog oružja u Dumi početkom aprila.

Merkelovoj nikada ne bi palo na pamet da od Amerikanaca preduzme predvodničku ulogu. Ona je potpuno svesna trošnog stanja Bundesvera, odnosno nemačkih oružanih snaga, i zna da nemački narod ne želi petljanje u svetske konflikte. Pragmatizam Merkelove je uvek bio izvor njenog uspeha. Upravo kad je tokom migrantske krize pokazala svoju idealističku stranu, njena popularnost je počela da opada.

Nemačkoj kancelarki takođe nedostaje Makronov izraženi talenat za dramaturgiju. Merkelova nikada ne bi održala govor pobede pred nacionalnim simbolom na način na koji je Makron to učinio u veče svoje izborne pobede, kada je govorio pred staklenom piramidom Luvra, nakon himne EU – Betovenove ,,Ode radosti“. Kada je Merkelova postigla skoro apsolutnu parlamentarnu većinu na izborima 2014, članovi CDU su u partijskoj centrali počeli da trijumfalno mašu papirnim nemačkim zastavicama u znak proslave, međutim ona je odmah tražila da se zastavice pokupe i sklone. Prizor je bio jednostavno previše razmetljiv za njen ukus.

Uspon Merkelove do tačke ,,kraljice Evrope“ ni na koji način nije bio orkestriran – bio je to produkt logike krize evrozone. Ona je bila žena sa najviše keša, što joj je dodelilo moć u Briselu. Pozabavila se krizom isto kao sa bilo čim drugim: bez sveobuhvatnog plana, ali sa značajnim osećajem za detalje. Na kraju je Grčkoj bilo dozvoljeno da ostane u evrozoni, a Evropa je dobila fond za spasavanje.

Tamo gde Merkelova nastoji da brižljivo razveže Gordijeve čvorove, Makron ih preseca. Upravo je stvorio novu političku silu od nule i do nogu potukao dve francuske tradicionalne partije, socijaliste i konzervativce – koji su decenijama odlučivali o sudbini zemlje. To iskustvo je ulilo Makronu samopouzdanje koje je posedovalo malo francuskih lidera nakon Šarla Degola. Ako je bio u stanju da revolucionarizuje Francusku, zašto onda ne bi mogao da učini isto sa EU, Evropom i zapadnim strukturama moći?

Makron je ubedio Francuze da je njihova budućnost u Evropi i sada postoji srazmerno veliki pritisak da, godinu dana pre sledećih evropskih parlamentarnih izbora, predstavi svoj prvi uspeh. U svom govoru pred Evropskim parlamentom u utorak razjasnio je da će postići te uspehe čak i bez velikog pakta sa Berlinom. Francuski predsednik kaže da je EU uvek bila rezultat ambicija ,,ludih ljudi“. U svom govoru u utorak, Makron nije posvetio ni jednu reč franko-nemačkom partnerstvu, „namerno“, kako će kasnije reći kada ga je član parlamenta upitao o tome. Makron je svestan ograničenja nemačke kancelarke. On zna da je mnogo poslanika iz CDU i CSU koji se ničega ne plaše koliko ideje da Nemačka na godišnjem nivou investira nekoliko milijardi evra više u evropsku zajednicu. Kao rezultat toga, on već neko vreme potkresuje svoje izjave do oblika prihvatljivog za Merkelovu.

U Strazburu je, na primer, govorio samo o ,,stazi koja bi nam omogućila da napredujemo korak po korak ka bankarskoj uniji i uspostavljanju budžetskog kapaciteta kojim bi promovisali stabilnost i konvergenciju u evrozoni“. Zvučalo je skoro kao nešto što bi Merkelova rekla. Kancelarka i nemački ministar finansija Olaf Šolc su ovo primili k znanju bez manjka zahvalnosti. Već je bilo nekoliko prilika u kojim su njih dvoje seli zajedno u kancelarkinom kabinetu kako bi razmotrili kako da odgovore Makronu. Oboje su rešeni da predstave plan za budućnost zajedno sa francuskim predsednikom na samitu EU u junu. Pitanje je međutim šta će on obuhvatati.

Na kraju krajeva, oboje su ekstremno kritični o nekim predlozima francuskog predsednika i skeptični povodom toga da li je Makronova ideja postavljanja evropskog ministra finansija dobra ideja. Takođe nisu naročito oduševljeni njegovim predlogom za formiranje specijalnog budžeta evrozone kako bi se kompenzovale ekonomske fluktuacije unutar nje.

Ali najveći konflikt je onaj povodom budućnosti evrozone. Jedan kompromis bi bio da se unapredi Evropski mehanizam stabilnosti, tj. evropski stabilizacioni fond, kako bi postao neka vrsta Evropskog monetarnog fonda. Politička kalkulacija nemačke kancelarke i ministarstva finansija u Berlinu jeste da bi to telo sebe nametnulo kao sistem ranog upozorenja za javne finansije unutar evrozone. Moglo bi da igra i važniju ulogu u spasavanju banaka, kako to Makron zamišlja.

AKT BALANSIRANjA
Merkelova se suočava sa situacijom u kojoj će morati da balansira. Mora sprečiti da Makron izgubi svoj ugled ili strpljenje. Istovremeno, mora da ima u vidu otpor u sopstvenim redovima. Mnogi konzervativni poslanici u Berlinu posmatraju aktivnosti francuskog predsednika sa podozrivošću.

,,Ne vidim apsolutno nijedan razlog zašto bih Makronov lični osećaj sreće pretvarao u svoj politički program“, rekao je Aleksander Dobrint koji predsedava parlamentarnom grupom CSU u Bundestagu. CSU, koja deli vlast sa CDU na nacionalnom nivou se uvek mučila sa EU politikama Merkelove, ali je u proteklih par godina predsednik CSU Horst Zehofer uglavnom dopuštao kancelarki da radi kako želi na tom polju. Sa Zehoferovim prepuštanjem velikog dela svoje moći unutar CSU Markusu Soderu, stranka je postala primetno više suprotstavljena politici reforme EU i sigurno se neće složiti sa bilo čime što bi ugrozilo njenu poziciju na dolazećim bavarskim izborima u oktobru.

Merkelova se ne može isključivo osloniti ni na poslanike iz njene CDU. Skorašnji dokument o evropskoj politici koji su sastavili tvrdokorni partijski funkcioneri Brinkhaus i Lejkert bi mogao da se tretira kao puko zauzimanje pozicija, odnosno savetodavna izjava o stavovima, ali realnost je takva da bi ovaj dokument takođe mogao da sadrži i skrivenu pretnju kancelarki.

Dokument se direktno bavi paragrafom 3 člana 23 nemačkog ustava koji predviđa da parlamentu mora biti dozvoljeno da se izjasni o bilo kojim pregovorima unutar EU. To bi moglo da zvuči kao tehnički detalj, ali u praksi ima ogromne posledice jer vezuje ruke vladi u pregovorima, sprečavajući je da jednostavno ignoriše smernice koje je postavio parlament. Činjenica da poslanici iz kancelarkine stranke prete takvim nečim je veoma neobična. Čak i da ne bude donetih odluka na kraju, to i dalje šalje jasnu poruku. ,,Uz stranačku bazu, parlamentarna grupa je sada takođe razjasnila da nije voljna da jednostavno prihvati vladine politike“, rekao je jedan viši član parlamentarne grupe.

Kako će kancelarka koja se suočava sa tako dubokim sumnjama u sopstvenoj stranci da igra aktivnu ulogu u iscrtavanju budućeg kursa Evrope? Čak i da Merkelova ima ideje, veoma je moguće da sada ne bi mogla da ih implementira. Tokom svog vremena na poziciji kancelarke, Merkelova je sarađivala sa četiri francuska predsednika. Tu su bili Žak Širak, sa svojim mačo šarmom, hiper nervozni Nikola Sarkozi, a onda i nesretni Fransoa Oland. Na kraju se nijedan od njih nije pokazao ka takmac za nju. Ali sada izgleda da je Makron upravo to. On popunjava svaku prazninu koja ona ostavi.

ANTITEZA I SAVEZNIK
Makron je rano uvideo potencijal koji se pruža predsedničkim mandatom Donalda Trampa – i to pre svega za sebe. Francuski predsednik je uspeo da se postavi tako da deluje i kao antiteza američkog predsednika i kao njegov najbliži saveznik.

Toliko dugo se rukovao sa Trampom na samitu G-7 da su mu prsti pobeleli. Takođe je momentalno saopštio svetu zašto je to učinio. A Tramp je francuskom nedeljniku rekao da je snaga ono što mu je najvažnije. Bio je to početak divnog prijateljstva. Nedugo potom, Makron je pozvao svog američkog kolegu da proslave Dan pada Bastilje, francuski nacionalni praznik, zajedno. Slike sa tog 14. jula 2017. obišle su svet. One su pokazivale kako Makron drži Trampa, skoro ga grleći, a večerali su zajedno sa svojim suprugama u luksuznom restoranu u Ajfelovom tornju.

Tramp je rekao da je Makron ,,pametan“ i ,,jak“ i da je njegov ,,prijatelj“. Ove nedelje je red na Makrona da otputuje u Vašington na Trampov poziv – na prvu zvaničnu posetu državnika kojoj će Tramp biti domaćin za više od godinu dana u Beloj kući. Tri dana će njih dvojica, Donald i Emanuel, slaviti franko-američko prijateljstvo. Ali dok Tramp bude prostirao crveni tepih za Makrona, najbolje što nemačka kancelarka može da očekuje biće jednodnevna radna poseta – i to ne samo zbog toga što je Makron šef države, a Merkelova tek šefica vlade.

Nema sumnje da Tramp smatra Makrona svojim glavnim kontaktom u Evropi. Nema nijednog drugog lidera sa kojim ima tako ličan odnos. ,,Ne slažemo se uvek, ali veoma se divimo jedan drugom. Imamo dosta toga zajedničkog“, rekao je Makron.

Merkelova, sa druge strane, za sada nije uspela da uspostavi ni upola tako pouzdanu vezu sa Trampom. Kao ženi, naravno, ,,bromansa“ (engleski neologizam nastao spojem reči ,,brat“ i ,,romansa“ kojim se označava  bliskost između dva muškarca, prim. prev.) kojoj je pribegao Makron joj je strana. Njegov pristup američkom predsedniku podseća na odnos bivšeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera sa Vladimirom Putinom: on gradi kontakt na emotivnom i poluprivatnom nivou kako bi to mogao kasnije da pretvori u politički kapital.

Merkelova nikada nije imala tu sposobnost. Donedavno, međutim, smatrana je ženom koja je mogla da vlada muškarcima naduvanog ega poput Erdogana, Putina i Trampa – i to svojim britkim umom, njenom nultom tolerancijom za glupiranje i pristupom u kojem se emocije drže izvan politike koliko god je to moguće. Ali emocije imaju ulogu u svetskoj politici. Tramp nije zaboravio kako mu je Merkelova pridikovala kada mu je čestitala na izbornoj pobedi, opominjući ga da ne izgubi iz vida vrednosti poput demokratije, slobode i ljudskog dostojanstva. Sada je Makron taj koji je njegov prijatelj, a Merkelova je ostavljena da glumi učiteljicu.

Vojni napad protiv Asada u Siriji ovog meseca je takođe zbližio Trampa i Makrona još više. Makronovi savetnici kažu da on telefonira maltene svakodnevno sa Trampom. ,,Uzajamno poverenje je veliko“, kaže diplomata koji savetuje Makrona o spoljnoj politici.

NEMAČKO ODSUSTVO
Tramp i Makron su planirali napad protiv Asadovog režima zajedno sa britanskom premijerkom Terezom Mej, ali bez ikakvog nemačkog učešća. Nisu čak ni pomislili da pitaju Nemačku za vojnu podršku jer su već pretpostavljali kakav bi bio odgovor: uradite to bez nas.

Kao takav, kabinet Merkelove je ostao bez ikakvog znanja o tajmingu i obimu osvetničkog napada koji je usledio nakon Asadovog korišćenja otrovnog gasa. Jedini pouzdani kanal informacija bio je onaj između nemačke ministarke odbrane Ursule von der Lejen i njenog američkog kolege Džejmsa Matisa, jednog od nekolicine pragmatičnih političara i dalje prisutnih u Trampovoj administraciji. Von der Lejen i Matis su redovno telefonirali, čak i u danima nakon Trampovih pretećih tvitova protiv Rusije.

Zvaničnici u ministarstvu odbrane takođe imaju još jedan kanal informisanja oličen u Džozefu Danfordu, načelniku američkog Generalštaba, i bili su u stanju da ga iskoriste kako bi dobili grubu sliku toga kako bi osvetnički napad mogao da izgleda. Ministarstvo je, ne bez doze ponosa, prosledilo ove insajderske informacije kabinetu kancelarke. Za to vreme, Tramp se demonstrativno zahvalio Francuskoj i Britaniji na učešću u vojnom napadu protiv Asada. Dosta je vremena prošlo otkad je Nemačka bila predmet bilo kakve pohvale koju je Tramp izrekao.

Štaviše, nemačka vojna rezervisanost nije dobro primljena u Beloj kući. Ričard Grenel, Trampov kandidat za ambasadora u Nemačkoj, tvitovao je nakon napada da je i Berlin trebalo da učestvuje. Grenelov komentar je indicija žalosnog stanja trenutnih odnosa između Nemačke i SAD. Tramp već godinu dana nema ambasadora u Berlinu, a demokrate u Senatu odbijaju da potvrde njegovog kandidata.

Niko u Vašingtonu ne razume nemačku poziciju o vazdušnim napadima na Siriju – pozdravljanje, ali bez namere da se učestvuje. Jaz između reči i dela u nemačkoj spoljnoj politici je jednostavno prevelik. To je bilo svojstveno i kontradiktornim izjavama koje su stizale iz Berlina dan nakon što su zapadni saveznici izveli napad u Siriji. Kancelarka Merkel je rekla da je vojni odgovor bio ,,neophodan i prikladan“. Za to vreme je u intervjuu za ,,Špigl“ nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas izrazio razumevanje za nemačko vojno učešće u bivšoj Jugoslaviji 1999. kako bi se zaustavilo ubijanje na Kosovu. Ali uprkos procenama o pola miliona mrtvih u Siriji, on je i dalje nevoljan da povuče direktnu paralelu između prošlosti i sadašnjosti. ,,U ovom konfliktu, to nije uloga koju mi, u konsultacijama sa našim partnerima, želimo da preuzmemo“, rekao je Mas.

Zvučalo je pomalo kao stara podela rada pod mantrom da jedna stranka puca, a druga pregovara. Ali realnost je ta da Nemačka u stvari ne igra nikakvu ulogu. Nemačka ima problema čak i da dobije mesto za stolom za kojim se diskutuje. Nakon napada u Siriji, oni koji su učestvovali u vazdušnim udarima su sada nezainteresovani da slušaju o nemačkim naporima za pregovore i mirovnim inicijativama. ,,Sada se naš uticaj još više suzio“, rekao je jedan član kabineta Merkelove.

Pored toga, kancelarka Merkel i njen ministar spoljnih poslova se očigledno ne slažu potpuno o tome kako bi politički proces u Siriji trebalo da bude struktuiran. Mas želi da isključi mogućnost pregovora sa Asadom, ali kancelarka je manje dogmatična po ovom pitanju.

SUŽAVAJUĆI UTICAJ
Nakon slučaja ,,Skripalj“, Makron i Tramp su bili podjednako brzi u formulisanju zajedničkog stava – a opet je nemačka vlada kilavila oko kaznenih mera protiv Moskve. Definitivni dokazi koji bi pokazali da je Moskva iza napada i dalje nedostaju. Ali je britanska vlada pozvala svoje saveznike da pokažu solidarnost i pojačaju sankcije protiv Rusije. Makron se svrstao uz London u tom trenutku, a protiv Nemaca.

Vladini izvori u Berlinu kažu da je Makron ponudio Britancima i Amerikancima oštre sankcije, a da nije  prvo diskutovao o tome sa Merkelovom. Priča se da je predložio zatvaranje ruskih diplomatskih predstavništava u Francuskoj i da je pretio da će to uraditi samostalno ako Nemci odbiju. Konačno, Berlin nije imao izbora nego da ga prati. Na kraju je nemačka vlada odlučila da protera četvoro službenika ruske ambasade kako bi izbegla totalnu izolaciju.

Ovaj incident govori mnogo više kada se ima u vidu da je u Evropi kada se radi o politici prema Rusiji Merkelova dugo imala glavnu ulogu. Bilo je to tokom ukrajinske krize kada je kancelarka zabeležila svoj najveći spoljnopolitički uspeh. Nikada pre u posleratnoj istoriji Nemačka nije igrala tako važnu spoljnopolitičku ulogu kao te noći u Minsku, februara 2015, kada je, na vrhuncu borbi u istočnoj Ukrajini, Merkelova kao medijator između Moskve i Kijeva sprečila dalje širenje rata. U to vreme je vukla francuskog predsednika Fransou Olanda. On je spavao za stolom dok je Merkelova skočila da brani svetski mir.

Merkelova je ubedila Amerikance da ne šalju oružje Ukrajini i bila je smatrana jedinom osobom koja ima šanse da bilo šta postigne sa Putinom. Na kraju su, međutim, brojni telefonski razgovori između kancelarke i šefa Kremlja samo stvorili utisak bliskosti. U stvari, Merkelova i Putin nikada nisu uspostavili odnos poverenja. Prošle su godine od kada je Putin bio u bilateralnoj poseti Nemačkoj. Merkelova je poslednji put bila u Moskvi 2015, povodom 70. godišnjice završetka Drugog svetskog rata. Nova poseta je trenutno u fazi planiranja.

Vreme je. Nakon faze bavljenja unutrašnjim pitanjima, država mora da se vrati u spoljnopolitički domen ako ne želi da potpuno prepusti svoje vođstvo i odgovornost.

BERLIN BI TREBALO DA PODRŽAVA MAKRONA
Makronu bi konačno trebalo odgovoriti na njegove predloge za evrozonu. A Berlin bi trebalo da pokaže dozu podrške za reforme – npr. povodom Evropskog monetarnog fonda. Ovo neće biti moguće bez daljeg ustupanja suvereniteta Briselu. Istovremeno, to ne mora nužno da znači da će Berlin odstupiti od ispravnih principa kojim se vodio tokom krize evrozone – pre svega onog po kojem finansijsku solidarnost pruža samo u zamenu za strukturne reforme.

Novi napor je potreban u Ukrajini, a ministar spoljnih poslova Mas je već najavio svoj plan da ga uloži. Ova zemlja u dvorištu EU ima preko 40 miliona građana i preti da postane neuspela država. Nemačka je ne može ostaviti u tako teškom položaju. Međutim, bitnije od svega jeste da Nemačka odgovori na pitanje: Ko smo? Gde stojimo u konfliktu između Rusije i Zapada? Nemačka je deo Zapada, ali bi takođe mogla da upotrebi svoje specijalne veze sa Rusijom tako da spreči dalju eskalaciju u novom sukobu Istoka i Zapada.

Čak i ako je to teško za nju, nemačka kancelarka mora da uspostavi bolje veze sa Trampom, a bilo bi ispravno i da se obnove kontakti na svim nivoima. Makron je već pokazao da je moguće imati uticaj na Vašington. U nemačkom je interesu da Sjedinjene Države ostanu u Siriji kako bi štitile Kurde od turske agresije, ali i kako bi obezbedile da zapadno prisustvo opstane, a konflikt ne bude potpuno prepušten Rusima, Irancima i Turcima.

Konačno, čak iako je bilo ispravno što Nemačka nije učestvovala u napadima 13. aprila, država ne može na duže staze da nastavi sa vojnim odsustvom. Zato je neophodno preduzeti korake da se ograniči obaveza dobijanja parlamentarnog odobrenja za svaki oblik vojne akcije. Preduzimanje tih koraka je neophodno kako bi se stvorili uslovi koji bi dozvolili Nemačkoj da učestvuje u potencijalnim rapidnim razmeštanjeima vojnih snaga. To bi takođe bio preduslov za veću vojnu saradnju unutar Evrope. Uzgred, to je stav koji deli i francuski predsednik. Kada je Makron stajao sa Merkelovom tokom njegove posete Berlinu u četvrtak, novinar ga je pitao da li bi voleo da vidi veće učešće Nemačke u Siriji.

Rekao je da je imao intenzivnu diskusiju sa Merkelovom u danima pred vojni napad. Ali, rekao je, nemačko učešće ne bi bilo realistično zbog ustavnih ograničenja. U nestabilnoj situaciji kakvu smo imali, dodao je, ne možete ,,čekati nekoliko nedelja zbog parlamentarne rasprave“.

Makron je mogao da kaže i: ,,Vreme je da Nemačka počne da igra aktivniju ulogu“.

*Matias Gebauer, Julia Amalia Hejer, Kristian Hofman, Peter Miler, Ralf Nojkirš, Rene Pfister, Kristian Relerman, Kristof Šojerman i Kristof Šult

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

Der Spiegel