Dušan Kovačev: Rusofobna bapska priča Nenada Čanka

Kako je ,,krađa babinih kobasica” za Čanka postala povod za pravdanje nacističkog okupatora

Hronični nedostatak argumentacije za rusofobne stavove LSV, politički lider ove stranke pokušao je da nadomesti bapskom pričom iz bunara porodičnog predanja. Glavni dokaz „nepočinstva“ Crvene armije u Vojvodini, koji je umeo da navede, je bila babina priča kako joj je jedan ruski vojnik ukrao kobasice. Sedam i po decenija kasnije, Nenad Čanak je iz bapske priče izveo zaključak da se pod nacističkom okupacijom „bar znao neki red“.

,,Ima dana više nego kobasica”
narodna izreka iz Banata

Stanoje Stanojević je bio veliki srpski istoričar, leksikograf, enciklopedista i predsednik nekadašnjeg Udruženja Vojvođana u Beogradu. Rođen u Novom Sadu, postao je profesor Narodne istorije na Beogradskom univerzitetu i član Srpske kraljevske akademije nauka. Učestvovao je u oba balkanska rata i Prvom svetskom ratu, tokom kojeg se sa srpskom vojskom povukao na Solunski front preko Albanije.

U zborniku „Vojvođani o Vojvodini“ (1928. g, iste godine kad je u Novom Sadu osnovao Istorijsko društvo i njegov časopis „Glasnik“), Stanojević je objavio zanimljivu anegdotu: „Ono što je za jednoga potreba, za drugoga je luksuz; ono što je za jednoga luksuz, za drugoga je potreba. Poznata je izreka onoga Ličanina kada se iz Srema vraćao kući u Liku: `Do Broda ću ja lako. Do Broda ću ja lađe vući, samo ne znam kako ću odatle dalje`. Ono što je taj dobri Ličanin označio kao `lako`, bilo bi za drugog najveća muka“. Preci Nenada Čanka se iz Vojvodine nikad nisu vratili u Liku, a u Vojvodinu su došli preko Minhena, donoseći odande bogati miraz i grofovsku titulu. Jednom od njihovih potomaka je danas, povodom savremenih srpsko – ruskih odnosa, „najveća muka“ to što je gladni ruski vojnik pojeo babine kobasice.

Da nam Stanojević nije na vreme izneo lički primer relativnosti ljudskih potreba, potomci sterosedelaca Vojvodine sigurno ne bi mogli da shvate „najveću muku“ Nenada Čanka.

BAPSKOM PRIČOM PROTIV RUSIJE
Obrnuto od primera koji je naveo Stanojević, moguće je da je ono što je u Vojvodini jednom lako, drugom „najveća muka“.

Čudnovati argument o negativnom karakteru crvenoarmejaca je Nenad Čanak izneo u video intervjuu Aleksandra Pavkovića „Rusija koristi Srbiju samo kao žeton u velikoj partiji pokera“ (Balkan info, 12. februar 2018. g). Najpre je izneo, ni na čemu zasnovane, tvrdnje o operativnoj špijunaži Rusije koja se sprovodi iz ruskog humanitarnog centra u Nišu, i tvrdnju da je taj centar u stvari „vojna baza“ iz koje se „preti celoj Evropi“. Međutim, umesto „argumenata“ kojima bi potkrepio ove tvrdnje, Nenad Čanak je naveo svoju interpretaciju bapske priče:

„Pitajte malo starije ljude kako je bilo kad su Rusi ušli… gde god su ušli, recimo u Vojvodini. Vi ste iz Vojvodine, znate, čuli ste od starijih kako je to izgledalo. Nemci su bili zločinci, ozbiljni, naročito Folksdojčeri, ali su oni… al’ se ono… al’ se znalo nekog reda. Kad su ušli u Skupštinu Jugoslavije, prva stvar je bila da popišu šta su zatekli. Kad su izlazili, to je tu i bilo. Kad su ušli oslobodioci, tu je počelo tu i tamo nešto da nestaje u revolucionarnom zanosu, ali je uglavnom sve ostalo. Kad je došla demokratija, prva stvar koja se desila, počela je da gori Skupština. Tako vam je i sa Rusima bilo. Došli oslobodioci, onda su sklanjali ćerke gde god su znali, a moja baba… lično, moja baba se zvala M. Č. udata S… je mrzela Ruse neopisivo, zato što su joj krali iz pušnice kobasice trokrakom pecaljkom… trokrakom udicom. Pošto je pušnica otvorena, onda ubaciš trokraku udicu, pa sad… šta napecaš. Sve su joj kobasice pokrali! Idi bre, vrlo… jedna vojska sa neizdiferenciranim pojmovima o vlasništvu i sa dosta skromnom disciplinom. E sad, niko ne može da ne prihvati činjenicu da je sovjetska armija bila ta koja je slomila vlast nemačkom nacizmu. Tu nema uopšte dileme. Da je ona to uradila i sve ovo što su saveznici uradili je super, ali je sovjetska armija to uradila do kraja. Međutim, to i dalje ne daje nikom pravo da zbog tih emotivnih veza zaboravi staru izreku ‘ako smo mi braća, nisu nam kese sestre’.“

PRIČA O RUSIMA KAO SILOVATELjIMA, PLjAČKAŠIMA, UBICAMA I POROBLjIVAČIMA POTIČE IZ ARSENALA NACISTIČKE PROPAGANDE
Savremene sugestije o ruskoj vojsci kao opasnosti po žene i imovinu su već godinama prisutne u domaćim medijima. Savremeni protagonisti tih sugestija ne znaju ili neće da znaju da ove teze potiču od nacističkog okupatora. Uoči nastupanja Crvene armije, okupator je masovno širio glasine da ruska vojska najpre masovno siluje žene, potom pljačka sve što stigne i strelja ljude, a one za koje procene da im mogu biti korisni kao roblje, sprovode u Sibir da im rade u rudnicima.

Srbi koji su bili svedoci te propagande su mladim generacijama često i rado pričali o oslobođenju i prilikama uoči oslobođenja. Njima su odmah postale upadljive jezive priče nemačkih stanovnika, manšafta i službenika okupacionih vlasti o Rusima, s kraja leta 1944. godine, kada su okupatori pojačavali vojne rekvizicije. Lako su shvatili propagandni cilj tih priča, pošto su bile sasvim suprotne vestima iz okupacionih medija, koje su uporno ponavljale kako „nemačka vojska napreduje na svim frontovima“. Negativnu famu o Rusima Nemci su počeli da šire istovremeno kada je domaće nemačko stanovništvo užurbano počelo da se priprema za povlačenje u faterland. Naravno, okupatorova propaganda nije imala uspeha u našem narodu koji je oslobodilačku Crvenu armiju godinama čekao željan oslobođenja. Naši stari su dobro pamtili kako su vojne vlasti Crvene armije veoma retke slučajeve vojničke krađe i druga nepočinstva kažnjavale brzo i strogo.

Čankova bapska priča o krađi kobasica je u najmanju ruku neobična i loše sklepana, jer sama po sebi otvara niz pitanja. Prvo, kakva je to „krađa“ koja se odigravala na očigled Čankove babe, pošto na osnovu priče njenog unuka saznajemo da je pažljivo posmatrala tehniku „krađe“, jer je uočila tako sitan detalj kao što je trokraka udica? Drugo, kakva je to pušinca odozgo „otvorena“? Treće, kakva je osoba bila ta baba koja je „mrzela Ruse neopisivo“ zbog nekoliko kobasica koje joj je navodno pojeo jedan gladni vojnik. Četvrto i najzanimljivije: otkud Čankovoj babi kobasice u pušnici oktobra 1944. godine? Nacistički okupator je tokom okupacije rekvirirao od naroda sve što je stigao, a naročito uhranjenu stoku koja se nije mogla sakriti, pa je narod okupaciju provodio u oskudici i bedi? Kada su pred jesen 1944. godine nacistički okupatori organizovano evakuisali nekoliko stotina hiljada pripadnika nemačke nacionalne manjine iz Vojvodine, pripremili su im za povlačenje izobilan provijant. Naše stanovištvo je uoči oslobođenja pogodila masovna glad i nemaština.

Bapska priča o kobasicama je suviše besmislena da bi predstavljala samo neistinu. Ona se pojavila umesto nečega mnogo bitnijeg, što sve čestite pripadnike familije Čanak, potekle iz ličkog sela Zrmanja, povezuje s Crvenom armijom.

U DUBOKOJ POZADINI BAPSKE PRIČE O UKRADENIM KOBASICAMA
Pradeda Nenada Čanka koji se doselio u Vojvodinu potiče iz ličkog sela Zrmanja. Lider LSV povremeno javnosti iznosi priče o svojoj familiji. Međutim, on do sada nije pominjao da je pripadnik njegove familije iz istog sela bio Maksim Čanak, koji je još 1916. godine kao austro-ugarski vojni ratni zarobljenik stupio najpre u Srpsku dobrovoljačku diviziju u Odesi.

Maksim Čanak je zatim postao jedan od osnivača Jugoslovenskog revolucionarnog saveza pri Ruskoj komunističkoj partiji (boljševika) i predsednik njegovog Centralnog izvršnog komiteta. Bila je to prva organizacija jugoslovenskih boljševika uopšte, iz nje je krajem 1918. godine formirana Jugoslovenska komunistička grupa, a iz nje Jugoslovenski komunistički revolucionarni savez „Pelagić“. Maksim Čanak je praktično bio jedan od osnivača Jugoslovenske komunističke partije, ali nije doživeo prve transformacije organizacionih formi jugoslovenskih boljševika, pošto se odmah upustio u vojnu oružanu borbu. Bio je prvi komandant, a potom komesar Jugoslovenskog revolucionarnog odreda u sastavu Crvene armije, istog odreda u kojem se borio i legendarni Aleksa Dundić. O Dundiću i njegovom odredu srpskih crvenoarmejaca je, po scenariju srpskog akademika Antonija Isakovića, sovjetski reditelj Leonid Lukov 1958. godine snimio igrani film „Oleko Dundič“. Maksim Čanak je herojski položio život 3. aprila 1918. godine u boju protiv nemačke vojske, braneći put preko železničkog mosta kod Jekaterinoslava. Na tom mostu je teško ranjen, nakon čega se bacio u Dnjepar da ne bi živ pao u ruke Nemaca.

Za razliku od Maksima Čanka, pradeda Nenada Čanka je svoj životni put razvio na sasvim drugačijem osnovu. U Vojvodinu se pomenuti pradeda doselio posle Prvog svetskog rata, nakon boravka u frentu u Minhenu, pošto je oženio groficu Elizabetu fon Hercog dobivši od njene familije uz devojku i žitne mlinove u miraz (Dragoslav Grujić – Nenad Čanak, Predsednik LSV, Vreme br. 530, 1. mart. 2001. g). Ovo je javnost saznala kada je lično Nenad Čanak govorio o svojim precima zapanjenim starletama tokom gostovanja u rijaliti šou programu „Veliki brat“, 2009. godine. Njegov pradeda se kasnije doselio u banatsko selo Konak, gde je „puškom ubio seljaka koji je prelazio preko njegove njive, a posle toga optužio svog sina, Čankovog dedu, koji je umesto njega morao u zatvor! Čankov deda je u zatvoru oboleo od tuberkuloze i umro veoma mlad, u 32. godini, ostavivši Čankovog oca Milana kao siroče“ (Panonski Kaligula, Svet, 17. jul 2009. g).

ŠTOS IZ MINHENA
Prema Nenadu Čanku, njegov pradeda je u Vojvodinu došao nakon 1918. godine iz Nemačke, sa odličnim početnim kapitalom i „grofovstvom“ koje je tamo primio u miraz. Iako je vrlo brzo po dolasku u Vojvodinu počinio ubistvo, imao je potomke i oni su potom postali značajne ličnosti javnog života Vojvodine.

S druge strane, Maksim Čanak je već 1918. godine stradao boreći se na strani Crvene armije protiv Nemaca. Familija u rodnoj Zrmanji je stradala u genocidu i pogromima nad Srbima tokom dvadesetog veka i među njima je bilo boraca protiv okupatora i njihovih slugu.

No umrli su preobraženi u narodnoj duši. Tamo su se, u tom novom dubinskom životu, neraskidivo slili s onim delom, s onom verom, radi kojih su poginuli; njihove duše razgovetno govore o jednom – otadžbini, o odbrani države, o časti i dostojanstvu zemlje; o lepoti podviga i sramoti izdaje. U tom preobraženom životu, u dubini narodnog duha u kojoj su oni odsad ogromna delotvorna snaga, oni potmulo ropću protiv izdaja s predumišljajem ili bez njega, protiv demokratizovanog pljačkanja, protiv besmislene i bezočne gozbe na njihovom groblju, protiv potkradanja rođene zemlje crvene od njihove krvi“ (Sergej Kara-Murza, Manipulacija svešću).

Muči li „potmulo roptanje mrtvih“ Nenada Čanka? Sebe on predstavlja kao antifašistu, a svoju LSV i kao socijaldemokratsku stranku. Svog rođaka koji je stradao boreći se protiv nemačke vojske u Crvenoj armiji ne pominje, a Vojvodini sugeriše da je Crvena armija u Vojvodini bila nedisciplinovana vojska, dok ima reči hvale za nemačkog okupatora pod kojim se „znao neki red“. Zaboravio je da u taj „red“ spada i red civila pred streljačkim strojem Vermahta u srazmeri sto Srba za jednog ubijenog Nemca, a pedeset Srba za jednog ranjenog Nemca.

Muči li Nenada Čanka „potmulo roptanje“ mrtvih „protiv demokratizovanog pljačkanja“ i „potkradanja rođene zemlje crvene od njihove krvi“? Nenad Čanak je kum jednog od najvećih privatizacionih tajkuna koji je na samom početku totalne privatizacije postao „kralj vojvođanskog šećera“. Vojvodina se dobro seća Čankovog zalaganja za privatizaciju Beočinske cementare i uprave koju su kadrovi njegove stranke vršili nad javnim preduzećima Vojvodinavode, Vojvodinašume, Vojvođanskom bankom, RTV…

POTPUNI MORALNI BANKROT VOJVOĐANSKOG AUTONOMAŠTVA
Pod odlučujućim uticajem Nenada Čanka i LSV se nakon 1991. godine razvilo svo savremeno vojvođansko političko autonomaštvo. Vojvođanskom autonomaštvu su Nenad Čanak i njegova LSV udahnuli život. Tokom skoro tri decenije kasnije, pokazalo se kakav je smisao tog vojvođanskog autonomaštva i Vojvodina se zgadila od njega. Političku ideologiju vojvođanskog autonomaštva, nakon gubitka vlasti nad pokrajinom, nema šta da zameni. U nedostatku političke sadržine, autonomaški pokret nema više ništa da pruži Vojvodini osim uzaludne rusofobije zasnovane na neistinitim tvrdnjama i besmislenim argumentima.

Nenad Čanak i njegovi sve malobrojniji partijaši po današnjoj Vojvodini lupetaju svojim rusofobnim stavovima kao maksim po diviziji. Više nemaju pristupa našim novcima, pa im se redovi osipaju, medijske municije imaju sve manje i ona je sve lošijeg kvaliteta. Davno su obrukali socijaldemokratiju u Vojvodini, kao i vojvođansku autonomiju. Sada brukaju antifašizam Vojvodine u nemogućoj nadi da će Vojvodini ogaditi uspomenu na njenog stvarnog oslobodioca – Crvenu armiju.

Nikad Vojvodina nije masovno glasala za Čankovu LSV, niti za ma koju drugu autonomašku stranku. Po padu Miloševićevog režima je uspon autonomaša do vlasti u Vojvodini bio iznuđen političko-birokratskim sredstvima, koalicionom matematikom i kuloarskim dogovorima političara, a ne izborima. Brižljivo zahvalna današnja Vojvodina čuva i održava sva spomen obeležja junaka Crvene armije, jer Vojvodina pamti ko je njen oslobodilac od nacističko – fašističkih okupatora. Uprkos ligaškoj rusofobiji svuda su u savremenoj Vojvodini nikla udruženja rusko-srpskog prijateljstva. U Pančevu, koje je rodno mesto Nenada Čanka, Titelu, Zrenjaninu, Sremskoj Mitrovici, Vršcu, Subotici, Inđiji, Baču, Bačkoj Palanci, Novom Bečeju, Beloj Crkvi, Temerinu, Žablju, Novom Sadu, Šidu, Kikindi, Kaću, Sremskim Karlovcima, Somboru, Lovćencu… Bezmalo je stotinu udruženja srpsko-ruskog prijateljstva širom cele Srbije, a udruženja koja neguju spomen na tradicije boraca Prvog i Drugog svetskog rata je mnogo više.

Potomci znaju ko su bili njihovi preci i ko su bili saveznici njihovih predaka. Potomci znaju da su se njihovi preci borili protiv okupatora, nacista i fašista za svoju i našu slobodu, a ne za pradedin minhenski miraz, prababine grofovske titule i babine kobasice. Jasno nam je zašto je Aleksandar Vučić svog milosnika svojevremeno predstavio njihovom visočanstvu princu od Velsa.

Dok Nenad Čanak Crvenu armiju tereti za krađu babinih kobasica iz prošlog veka, duh Maksima Čanka sa Dnjepra poručuje svom narodu: „Vedь ot taйgi do britanskih moreй Krasnaя Armiя vseh silьneй!“

 

Izvor Analitički forum, 26. april 2018.