Н. Бабић: Макрон је опасна марионета и шарлатан

Иако је Француска далеко од револуционарног жара, ништа није немогуће

У једном од чланака након предсједничких избора у Француској смо појаснили како је Емануел Макрон дошао на власт. Његов ментор Жак Атали, по сопственом признању масон, а према ријечима његових колега “рафинирани интелектуалац посебног калибра” који махнито дјелује на путу изградње ове Европе, олигархијске технократске маћехе својим народима, изборним инжењерингом је одабрао Макрона и неутралисао Марин ле Пен.

Улазак Макрона у Јелисејску палату је била обична козметичка операција. Упркос свим уложеним напорима и томе што се учинило да је могуће да се оствари тај циљ, Марин ле Пен није могла побиједити.

Ипак, од када је дошао на власт, Емануел Макрон је увјерен да је државник попут Шарла де Гола, а недавно је чак изјавио како је “раван Владимиру Путину”. Формално јесте, јер су обојица предсједници својих земаља, осим што је Макрон од стране Жака Аталија извучен из нафталина и дословно за уво уведен у Јелисејску палату, док је Путин ипак побиједио на изборима уз невјероватно велику излазност и подршку бирача коју не треба посебно наглашавати.

Емануел Макрон жели да спроведе реформу у економији, образовању, уставну реформу која би му дала још већа овлашћења, наређује војне кампање против суверених земаља, не само Сирију, него и војне активности у традиционалном подручју интереса Париза, бившим француским колонијама и представља се као спаситељ Европе и “слободног” и “демократског” свијета. Дакле, говоримо о врло опасном човјеку, шарлатану који је на челу нуклеарне силе и сталне чланице СБ УН. Стога не подцјењујмо оно што чини, обзиром да су “реформе” у Јелисејску палату као домаћи задатак упућене од круга који је одредио да баш он буде предсједник, а не неко други, посебно не Марин ле Пен.

ОПАСНА МАРИОНЕТА И ШАРЛАТАН КОЈИ ВЕРУЈЕ ДА СПАШАВА СВЕТ
Као што је недавно написао Финијан Канингхем, Макрон је шарлатан који сам вјерује, али је успео увјерити и друге, да је спаситељ “демократије”.

Заправо је Макрон пун немилосрдне амбиције, која би требала заледити крв у венама људи који теже демократији у правом смислу те ријечи, тврди Канингхем.

Током недавне службене посјете Сједињеним Државама, Макрон се представио као “очигледна супротност предсједнику Трампу и стјегоноша либералног центризма на Западу”, преноси ,,Вашингтон пост“.

Иронично, исто је рекао и раније овог мјесеца, када је као “спаситељ Европе” држао говор у Европском парламенту у Стразбуру. Његов говор пред еврозаступницима је одржан само четири дана након што је француски предсједник наредио заједничко бомбардовање Сирије са Сједињеним Државама и Великом Британијом.

Међутим, иронија је још већа, ако узмемо у обзир да је у вријеме док је Макрон заступницима Европског парламента износио грандиозне визије његове “демократије”, док је његова властита земља парализована штрајковима радника широм земље, који се боре против његових планова укидања радничких права.

Са својих 40 година, Макрон је најмлађи предсједник Француске и тренутно један од најмлађих челника ЕУ, уз аустријског канцелара Себастијана Курца (31). Но, аустријски канцелар је европски популистички политичар, којег Макрон због независне националне политике Аустрије назива “назадним”.

Младалачки изглед француског вође и привидна приврженост “демократији” нису ништа ново. Проблем је што се за ове маске крије мрачна тежња за ауторитарности и презир према демократији.

У свом смртно озбиљном говору у Европском парламенту, Макрон је одржао предавање пред 750 европских заступника о “обрани демократије”. Његов говор у Стразбуру је био пун празних баналних фраза, као што је “суочавање с аутократијама ауторитетом демократије”.

Током говора је део заступника, свјесни наведеног и ко је заправо француски предсједник, подигло велике листове на којима је писало “Доље руке са Сирије”.

Оно што Макрон много више његује од имиџа је његов привидни тон. Но, дубоко испод површине он је елитистички, ауторитарни, немилосрдни и недемократски карактер.

Парадоксално, говорећи у Стразбуру је Макрон направио позоришну драму о егзистенцијалној кризи у Европи, тврдећи да се 28 нација ЕУ суочавају с “грађанским ратом између либералне демократије и популистичког ауторитаризма”. За себе, вјероватно, вјерује да стоји на челу “слободарског блока”.

Непријатељи у том рату су челници попут аустријског канцелара Себастијана Курца и мађарског премијера Виктора Орбана, који је недавно освојио свој трећи узастопни мандат.

Макрон је у говору упозорио Европљане да добро пазе на људе као што су Курц и Орбан и њихове имиграционе политике због којих су проглашени “изродима” Европе, јер уништавају друштвено ткиво и јединство блока.

,,Њујорк тајмс“ је написао: “Макрон је рекао да је ЕУ у рату између либералне демократије, која је створена на послијератној визији, и новог популистичког ауторитаризма који гуши опозицију и не брине се за владавину права”, подсјећа Финијан Канингхем.

Причекајте тренутак. Дакле, владавину права спомиње високотиражни и утицајни лист земље која је с Француском у то вријеме управо бомбардовала суверену Сирију, на темељу ничим доказане тврдње о хемијском нападу, који се вјероватно није ни догодио. Подсјетимо да је Макрон био министар у влади бившег предсједника Оланда, који је без мандата СБ УН започео бомбардирање Сирије 2014.

Без обзира шта мислили о аустријском канцелару или Виктору Орбану и њиховом националистичком бренду политике, они не бомбардују суверене народе. Тиме смо све рекли.

Француски предсједник је потом посјетио њемачку канцеларку у Берлину. И тамо је био напухан и раширеног пауновог перја се представљао као “спаситељ Европе”, тражећи о свих да се подрже “либералне вриједности на којима се темељи европски суверенитет, владавину права, демократију и мир”. Могуће је да је Ангела Меркел већ уморна од таштине француског банкарчића, који је заиста увјерен да је вођа Француске.

МАКРОН ЈЕ БЕСРАМНИ И ЛАЖЉИВИ ШАРЛАТАН
“Његова властита слика реформистичког и прогресивног европског визионара је заправо огледало испразности и апстрактних и претенциозних идеала. Макрон презире народне политичаре попут Орбана, Курца и других, представљајући се као њихов узвишени противник, готово на исти начин којег користи Трамп у тврдњама “како се опире наводном центристичком либерализму”, шта год то значило”, подсјећа Финијан Канингхем.

Истина је, заправо, да је Макрон далеко опаснији ауторитарни вођа од Орбана и њему сличних. Уз његов шокантни презир према међународном праву у нападу на Сирију, Макрон на другој страни користи сваку прилику да говори о “ауторитарним вођама који гуше било какав облик опозиције”.

Неколико дана након ове изјаве је послао стотине француских полицајаца, наоружаних палицама, да разбију мирни протест међу студентима на Универзитету у Паризу. Студенти су се придружили милионима француских радника и незапосленима, који су изашли на улице како би зауставили реформе Макрона којом се укидају остаци остатака радничких права.

Макрон то еуфемистички назива “реформским плановима”. Но, за милионе Француза је ревизија Закона о раду свеопшти напад на њихова демократска права. Ова су права радници стекли у деценијама борбе у којој су тражили да капиталистичка економија буде релативно цивилизована. Данас Макрон, слуга финанцијске олигархије и међународног капитала, жели да укине права француских радника.

Како је Макрон уопште изабран прошле године, то је необично питање. Прије избора, бивши банкар куће Ротшилд никада није учествовао на изборима. Ипак, миљеник је супермасона Жака Аталија и није случајно да се Макрон успињао међу познатим “мештрима”, од ложе “Fraternitè Verte” у коју га је увео управо Оланд, до велике суперложе “Atlantis Aletheia”, гдје свијет заједно покушавају да обликују модернисти, сретни прогресивци и жестоки конзервативци. Био је у бившој влади Оланда, а на положај није дошао путем избора, него као нестраначки технократа.

Његов предсједнички мандат је упитан. Многи су се француски бирачи уздржали од избора прошле године, јер нису хтјели гласати за Марин ле Пен, увјерени да је њен Национални фронт “фашистичка странка”, а да нису ни прочитали програм. Ако је у Националном фронту и било псеудофашизма, то би се могло рећи за његове почетке и вријеме када је странку водио Жан-Мари ле Пен. Данас не.

Макрон је изабран од стране финансијске олигархије, али се чини да је у годину дана он успео да уједини француске грађане, који пружају жесток отпор његовим “реформама”.

Изван Француске, Макронова реторика о европској “ренесанси” је претенциозна глупост. Главни проблем Европе је управо вакуум у демократској заступљености грађана. Грађани на владе и политичаре гледају с презиром, јер су све њихове егзистенцијалне потребе и демократске тежње хронично занемарене. Улагања и јавне службе су све мања, права радника се укидају, пензионери се занемарују, ратови се покрећу без икакве основе, јер политичари служе великом бизнису и капиталу, којима треба милитаризам у иностранству.

Они немају никакве демократске одговорности пред више од 500 милона грађана који живе широм ЕУ. До ове дисфункције дошло управо због елитистичких и себичних политичара попут Емануела Макрона. Он је утјеловљење западне буржоаске политике која пропада. Но, извршавајући капиталистичке и империјалистичке жеље владајуће класе, Макрон је и даље смртно озбиљан, само како би се представио као “спаситељ”.

Али он минира европску и француску демократију, што му је потребно јер није јасно како ће се извући из немира у земљи.

Успон популизма широм Европе није никакав посебан феномен, а људи попут Макрона га могу презирати само службено. Такозвани “популизам” је природни контраудар шарлатанима попут Макрона, који носи стијег слободе у борби против наводног “ауторитаризма”. Европска демократија је угрожена управо због политичара попут Макрона, који празном реториком себе представљају као “спаситеље демократије”.

ФРАНЦУЗИ СЕ БУДЕ ИЗ „ЗИМСКОГ СНА“ И МОГУ СПАСИТИ ЕВРОПУ
Европу од оваквих људи могу спасити само Французи. Њима је коначно постало јасно куда их води политика Емауела Макрона, док је свјетска јавност углавном усредсређена на његову спољну политику.

Тренутне масовне жељезнички штрајкове у Француској медији описују као “синдикалне агитације”, сукоб владе и синдикалних вођа или као привремену сметњу путницима због “личног интереса повлашћених радника”.

Заправо, штрајк возача и осталих запосленика Француских жељезница је значајно поглавље друштвене трагедије која уништава Француску.

Француска је више од пола стољећа била добро мјесто за живот, с добром храном и лијепим крајолицима. Али је, прије свега, имала јавне службе најбоље на свијету. Поштанске услуге, јавно образовање, здравствено осигурање, јавне службе генерално и жељезничка служба су били узор. Можда је било неких недостатака, али се то може догодити било где. Важно је да је Француска, захваљујући јавним услугама, добро функционисала, нудећи повољне услове за пословни и свакодневни живот. Када људи превише дуго живе добро, на то навикну и то сматрају нормалним.

Сада је изнесен план предсједника Макрона за уништење жељезница, што је упалило аларм. Постоји ваљан разлог за вјеровати да ће се велики део јавности, која је дуго била у дубоком сну, ускоро пробудити.

Након Другог свјетског рата су јавне службе у Француској добиле потицај захваљујући парадоксалном савезу између супротних крила француског отпора, комуниста и “голиста”. Генерал Шарл де Гол, иако антикомуниста, био је конзервативац који је разумео да снага и јединство нације зависи од минимума социјалне правде. Упркос отвореној супротности о многим питањима, присташе де Гола и комунисти, окупљени у уједињеном Националном вијећу отпора, 1944. године усвајају програм који захтијева мјешовиту економију, комбинујући слободно предузетништво са стратешком национализацијом и програмима социјалне сигурности и права синдиката.

Овај програм социјалне правде је ударио темеље за економски развој земље, који је назван “Тридесет славних“ – тридесет година мира и просперитета. Француска мјешовита економија је у смислу слободе, једнакости и људског благостања функционисала боље од бирократског комунизма или профитабилног капитализма.

Након тога је у Великој Британији изречена смртна казна за државне јавне службе. Премијерка Тачер је у Великој Британији упорно спроводила неолибералну кампању с циљем уништења социјалне државе, смањивања плата и бенефиција, да би на крају сву могућност доношења одлука предала у руке финансијске олигархије. То је оно што данас зовемо неолиберализам или униполарна глобализација америчког типа.

Неолиберална контрареволуција је погодила Француску раних година предсједања Франсоа Митерана, што је присилио његову владу да промијени “социјалистички” курс и да прекине “заједнички програм” у савезу с комунистима. Како би прикрила своје антисоцијалне реформе, Социјалистичка странка је промијенила курс и одлучила се за “изградњу Европе”, односно Европске уније, што је представила као нови циљ на хоризонту “напретка”. Забринутост радника за очувањем животног стандарда постигнутог посљедњих деценија се описивала као “реакционаран” тренд, супротан новом концепту глобалне конкуренције без граница, који је постао симбол “прогреса”.

У стварности је “европска изградња” у Француској, као и другим земљама, значила системску разградњу и уништење суверенитета држава чланица, дестимулацију система социјалне заштите која је била ојачана националним осјећајима солидарности. Међутим, томе нема мјеста у апстрактним митовима назива “Европска унија”.

Европа је поступно лишена своје социјалне заштите и препуштена је хировима Голдман Сакса, финансијске олигархије и међународним инвеститорима из Саудијске Арабије и Катара.

КРАЈ ЕВРОПЕ
Француски жељезари се данас не боре само за себе. То су први кораци коначне битке за спашавање Француске и Европе од пустошења неолибералне глобализације и финансијске диктатуре.

Макрон, штићеник Ротшилда и Аталија, представља своју “реформу” жељезница као мјеру “једнакости”, јер укида жељезничарима њихов “посебан статус”.

Које су то повластице? Возачи имају тежак живот, раде дуго и проводе викенде са својим породицама. Животи милиона путника зависе од њихове концентрације и преданости. Заузврат, њихов “повлашћени” статус је укључивао сигурност радног мјеста и релативно рано пензионисање, што су повластице које си могу приуштити богати или они у војној служби.

Радници жељезница протестују не због својих “привилегија”, него да се те “привилегије” могу проширити и на друге. У сваком случају, проблем је много важнији од плата и радног времена.

Јавне услуге у Француској су биле пуно више од потрошачког благостања. За милионе људи је то била етика, начин живота. У многим земљама су јавне службе ослабљене корупцијом, али се то не догађа када људи вјерују у оно што раде. Ово увјерење није аутоматско и стјече се кроз историју.

Француски жељезари су попут велике породице, уједињени у увјерењу да испуњавају важну друштвену дужност. Ова преданост је више од личног става. То је духовна вриједност коју један народ треба вољети и сачувати. Умјесто тога, жртвује се због потреба финансијског капитала.

Наиме, тренутно постоји вишак финансијског капитала који се шири по свијету у потрази за профитабилним мјестима за улагање. То је “неолиберализам”.

Обичне фирме могу банкротирати или не доносити профит дионичарима. Зато јавни сектор мора бити приватизован. Предност улагања у сектор јавних услуга је тај да ако не зараде новац, влада ће интервенисати и субвенционисати их, све на терет порезних обвезника.

На мети су образовање, здравство, промет и комуникације. Службена претпоставка је да се ове услуге морају приватизовати, јер ће тако бити “учинковитије”.

Та је лаж продана у Великој Британији, где је довела до катастрофалних посљедица. Емануел Макрон се одлучио на ове реформе, али је он само пијун финансијске олигархије која нема држављанства.

Није Макрон одлучио уништити француске жељезнице, или не само он. То је одлучено и наређено од стране Европске уније, а Макрон само извршава налоге. Ријеч је о отварању жељезничког система међународној конкуренцији.

Стрес жељезничких радника ће се повећати, несигурност ће расти, само због повећања профита. Наравно, путници ће услуге неизбјежно плаћати више. Што се тиче становника малих сеоских заједница, они ће једноставно изгубити жељезничку везу, јер неће бити исплатива.

Дјелујући као јавна служба, национална жељезница у Француској је користила предности и зараде линија с високим прометом за финансирање оних у мање густо насељеним руралним подручјима, нудећи исте предности људима где год живјели. Ово ће ускоро бити само сјећање. Уништавање јавних служби убрзаће пустошење села и раст великих урбаних центара.

Болнице у руралним подручјима ће бити затворене, као и поштанске службе. Мала мјеста у Француској, која ће имати посљедњих десетак становника, нестаће.

То је прави програм “модернизације” у току. Међутим, заборавља се халуцинаторска моћ појмова као што су “модерно” и “прогрес”. Заговорници приватизације покушавају хипнотишу јавност овим чаробним ријечима, док су с друге стране вјешто укидају услуге и припремају јавност да планиране промјене прихвате као могућа побољшања.

Морају се споменути двије ствари како би појаснили ову тужну слику. Прва је да је након приватизације Франс Телекома кренуо талас самоубистава међу запосленицима, 39 у двије године, сигурно дијелом због стреса, деморализације и метода смањења квалитета услуга, све што је наметнуто због повећања профита. Када се уништи понос радника, пут према равнодушности, занемаривању, па чак и корупцији је врло кратак.

Још једна ствар коју треба запамтити је пропагандна кампања годинама раније проведена против жељезница, које су окривљене за “депортацију јеврејске дјеце” у нацистичке концентрационе логоре. Бесмислена оптужба, јер је нацистички окупатор узео и жељезнице, чији радници нису имали право ријечи. Овакву клевету против Француских жељезница се природно искористили амерички конкуренти како би француске возове великих брзина избацили с америчког тржишта.

Макрон је одлучио очувати само једну јавну службу. Наиме, подиже порезе како би изградио војно-индустријски комплекс и једини јавни службеници који ће ускоро користити социјалне накнаде и пријевремену пензију биће војска, али војска чији задатак неће бити служити Француској, него дјеловати у служби ратова Сједињених Држава.

Дакле, Европу и европске народе, не Европску унију, може уништити и спасити само Француска, јер једино тамо расте плима незадовољства због наметања такозваних “структурних реформи”. Иако је Француска далеко од револуционарног жара, ништа није немогуће.

 

Извор Логично, 29. април 2018.