Најава отварања радија са српском музиком изазвала буру у Хрватској

Српски турбо фолк осваја Хрватску

Најава да ће се у Загребу појавити први радио који ће пуштати цајке, оно што се у Србији зове „новокомпонована музика“, а по умјетничкој вриједности углавном представља музичко смеће – проузроковала је хрпу коментара.

Но, хајдемо рећи истину – из неких разлога Хрвати воле цајке. Та музика, коју карактеришу пјевачице и покоји пјевач специфичног изгледа и често слаба гласа, ритам машина и танки стихови љубавних тема, у Хрватској се слуша више него икада. Ако је ишта из Србије успјело освојити Хрватску – то је музика. И то не само кроатизоване копије у источњачком 7/8 ритму, већ и оригинали, с разних Пинк програма и Гранд продукција.

У сваком случају – ономе који мисли ово покренути, свака част и честитамо, јер разоткрио је још један сегмент у којем су Хрвати максимално дволични. У јавности се добро пази да случајно не упадне која српска ријеч, или да неко не каже мај умјесто свибањ, а када дођу ноћ и алкохол – пјева се и игра на мелос с друге стране Дрине. А онда ујутро, након отрежњења и пар таблета против мамурлука, ту је одмах хрватска застава, Фрањина слика и партијска књижица ХДЗ-а, рјеђе СДП-а. Ако није испала код ноћног дизања на сто или падања испод њега.

ПРЕВЛАДАЛА ЈЕ МУЗИКА С КОЈОМ СМО СЕ СПРДАЛИ
С оним што се деведесетих слушало полутајно, па онда по клубовима на периферијама градова, па онда по центрима, а сада ће изгледа и на радију – до рата смо се дословно спрдали. Слушало се то у пограничним крајевима, али толико српских народњака није било нигдје.

У Хрватској се знало за пјеваче народних пјесама типа Мирослава Илића, али он је умјетник који нема везе с овим новима, знало се за забављаче типа Лепе Брене и зајебанте Рокере с Мораву – али с разним „новокомпонованим нотама“ смо се углавном спрдали када би се каквим случајем зачуле с нечијег касетофона. Занимљиво, када смо већ код тога, бивша држава имала је и порез на шунд, па су ти наслови углавном имали у трговинама и вишу цијену од поп или рок музике.

Но, онда долазе деведесете – српска музика начелно лети с радија, али чини се да се управо зато код младих почиње више слушати. Шта је забрањено, слађе је. С друге стране, пропагандна машинерија пропале Србије тих година масовно производи забаву за „народне масе“, дословно сате музичког програма, лаганих емисија и глупих вицева дневно. И то се почиње све више слушати у Хрватској.

Занимљиво, углавном се не слуша оно што у Србији вриједи, а имају заиста квалитетних музичара, већ баш задњи шунд. Друга половина деведесетих долази и у ноћне клубове на рубовима града, па онда долази и на кабловску телевизију – већина их има „Пинк пакет“, и сада, напокон – доћи ће и на радио. Не сумњамо да то неће бити изврсно слушано.

Уосталом, ако се људима слушају српски народњаци, нека слушају српске народњаке. Комично је када онда послије ти исти људи ставе руку на џеп и глуме Хрватине, но то је њихова ствар (и њиховог бирачког тијела да то процијени).

Наравно, биће оних којима то смета – но, једноставно је, ако вам српски народњаци на неком загребачком радију сметају, немојте окренути ту станицу. Нико вас апсолутно не обвезује да их слушате, а шта слушају други, није ваш проблем. Сасвим друго би било да ова нова станица узима каква прорачунска средства, онда би сватко имао право изразити њен став о програму и свему. Но, док није тако – слушајте нешто друго.

У сваком случају – цајке на радију усред Загреба треба свакако поздравити. Нова станица ће свакако бити успјешна, па ће плаћати и порезе, а то држава воли. Људи ће укључити радио који желе – па ако желе цајке, лицемјерно их је спрјечавати да их слушају.

АКО ЈЕ ПРИМИТИВИЗАМ ЈАВАН – ВАЉДА ЋЕ ПРОБУДИТИ И ОНО ШТО ВРЕДИ
А оно најбоље од свега – можемо се кладити да ће нови радио подоста слушати они који себе сматрају мало већим Хрватима од просјека. У друштву гдје влада примитивизам, наравно да ће се цијенити јефтина дерњава, а не 20 година вјежбања клавира или виолине.

Но, с друге стране, када су карте на столу, онда су ствари отворене и једноставне. Неки критичари кажу да у Хрватској има хрпа нових бендова, па ако напокон на радио дође потпуни примитивизам, можда некоме и досади, па почне уживати у квалитетној новој хрватској музици, нових младих бендова. Када је све јавно и доступно, више ваљда музичко смеће неће бити толико занимљиво.

Можда се мора и музички доћи до пода да би се почело дизати мало више. Уосталом, не треба глумити да смо као народ оно што нисмо. Није баш да из аутомобила на семафорима чујемо опере. Нека свако слуша што хоће, а радио ће пуштати оно што народ воли. Ако се не буде слушао – такав радио неће имати реклама и пропашће, но искрено, сумњамо у такву могућност. Напротив, предвиђамо им лијепу комерцијалну будућност.

 

Аутор Горан Војковић

 

Извор Индекс, 29. април 2018.