Početkom februara ove godine na Filozofskom fakultetu u Sarajevu izvršena je prezentacija priručnika za nastavnike i profesore istorije u osnovnim i srednjim školama Kantona Sarajevo, u kome se nalaze nastavne jedinice i materijali za nastavu o periodu rata od 1992. do 1995. godine.
Tom prezentacijom i prigodnom edukacijom nastavnika zaokružena je ideja političkog rukovodstva Kantona Sarajevo iz avgusta 2016. godine o načinu izučavanja rata.
Naime, tada je Elmedin Konaković, premijer kantona, na sastanku sa ministrom obrazovanja kantona izjavio da sarajevska deca (među njima ima i srpske dece, doduše u malom broju) nemaju adekvatne udžbenike za ovo vreme, te da ne uče pravu istinu o dešavanjima u: ,,Sarajevu i BiH“
Tada je precizirao da deca moraju učiti o :,, … agresiji na BiH, o opsadi Sarajeva, o njegovom stradanju, o genocidu u Srebrenici, te mnogo više o zločincima koji su u međunarodnim pravnim procesima odgovorni, osuđeni i leže u zatvorima.“
Na tom sastanku su bili i, zamislite, akademici iz tog kantona. Svi su se oni tada usaglasili da neće dozvoliti da u tim „historijskim“ udžbenicima piše da se vodio građanski rat.
Već od aprila o.g. otpočeo je proces nastave po navedenom priručniku i iznetim smernicama.
U priručniku su navedene četiri nastavne jedinice i to: Vojna opsada Sarajeva, Svakodnevni život u Sarajevu i ugrožavanje humanitarnog prava, etničko čišćenje i ratni zločini i zločini protiv čovečnosti počinjeni u periodu od 1992-1995. i genocid u Srebrnici 1995. godine.
Toj nastavi u školama prisustvuju i srpska deca.
Podlogu za sve ove procese je dao Zakon o osnovnim i srednjem obrazovanju kantona, kojim je, kako kažu nastavnici: „ukinut moratorijum na izučavanje ovog dijela naše historije“
Jedan od inicijatora ovog izučavanja „historije“ je i Smail Čekić, poznat po članstvu u Komisiji za Srebrenicu Vlade Republike Srpske (po naređenju Pedija Ešdauna), koji je multiplicirao žrtve u Srebrenici, te koji u svojim naučnim delima tvrdi da je u Drugom svetskom ratu pobijeno oko 120.000 muslimana. Pri tome ne navodi koliko je njih od tog broja poginulo u fašističkim jedinicama na Istočnom i jugoslovenskom ratištu, već isključivo navodi da su bili žrtve četnika.
Zadovoljstvo i euforiju zbog toga što se 22 godine nakon završetka rata izučavaju navedene lekcije, osim nastavnika istorije navodno izražavaju i roditelji dece, verovatno zbog toga što će sa ovim lekcijama njihova deca naučiti da mrze Srbe više nego što je to normalno. Ta deca će učiti o tome kako su Srbi krivi što njihovi roditelji nisu mogli da mirno žive u Sarajevu, da su Srbi krivi za Markale, da su srpske granate napravile „crvene ruže“ po Sarajevu…
Naravno, neće učiti da su u tom gradu živeli Srbi i njihova deca, da su te Srbe nasilno odvodili iz njihovih stanova i kuća, da su ih pljačkali, prebijali, silovali, bespravno zatvarali i zverski ubijali.
Neće učiti da su Markale napravili njihovi ratni rukovodioci i komandanti, da su njihove jedinice pokretnim minobacačima gađali bolnice, dečije vrtiće, posebno pri prisustvu stranih novinara i stranih delegacija.
Neće učiti da su njihovi snajperisti ubijali srpsku decu.
Neće učiti da su u njihovom, muslimanskom okruženju, bili i Srbi, koji su bili prepušteni na milost i nemilost njihovih bojovnika.
Neće učiti da je Sarajevo etnički očišćeno od Srba, te da je ono postalo jednonacionalno, muslimansko (bošnjačko).
Takođe će učiti da su Srbi, koji su daleko pre Muslimana (Bošnjaka) živeli na teritoriji BiH, bili agresori na sopstvenu teritoriju, što je jedinstven slučaj u svetu.
Učiće i da je učinjen genocid u Srebrenici, ali neće učiti da je u toj Srebrenici živeo vekovima srpski narod, koji su Naser Orić i njegovi sledbenici proterali iz Srebrenice već u maju 1992. godine.
Neće učiti da je taj pomenuti, njihov heroj do 1995. godine spalio preko 300 srpskih sela i zaseoka u Podrinju, kao i da je ubio preko 3500 Srba, većinom dece, žena i staraca. To isto su radili i njihovi preci u Drugom svetskom ratu.
Učiće da su u proteklom, po svim obeležjima, građanskom ratu njihovi očevi, majke, njihove nane i dede i druga bliža i dalja rodbina bili samo žrtve, ali neće učiti da su neki od njih bili i zločinci.
A bili su. I to okrutni. Kao u Drugom svetskom i prethodnim ratovima.
Naravno, u svojoj „historiji rata od 1992-1995. godine“, đaci iz Kantona Sarajevo neće o tome učiti, neće ni znati da su neki njihovi branioci ogrezli u krvi.
Međutim, nije samo kanton Sarajevo uveo ovakvo učenje u osnovnim i srednjim školama. Oni su samo bili prvi u tome, verovatno kao opitni balon.
Nedavno je u javnosti izneto da će njihov primer slediti i Tuzlanski kanton, a govori se i o Unsko-sanskom kantonu, gde će obavezna literatura biti monografija odnosno ratni put njihovog 5. korpusa.
To znači da se uskoro može očekivati da će se po tom principu u celom 2 odsto teritorijalno većem entitetu izučavati da smo mi Srbi bili agresori na sopstvena ognjišta, na očevinu i dedovinu, da smo samo mi njih ubijali, a oni nas zasipali ljiljanima, da smo mi u Sarajevu sami sebe ubijali, da masovne grobnice sa srpskim žrtvama ne postoje i ko zna šta još što bi išlo u prilog njihove „istine“.
Kada je predsednik Republike Srpske početkom aprila izjavio da se u Republici Srpskoj nikada neće izučavati da su Srbi napravili genocid, koji se po svim naučnim i drugim merilima, osim haških i bošnjačkih, nikada nije ni desio, nastala je uzbuna u Sarajevu i okolini. Normalno, pozicija u 2 odsto teritorijalno većem entitetu i opozicija u Republici Srpskoj su uglas počeli da izražavaju nezadovoljstvo.
Pored toga što se to neće izučavati, u Republici Srpskoj će učenici učiti o raspadu SFRJ i stvaranju Republike Srpske u periodu od 1991. do 1995. godine, o građanskom ratu u BiH od 1992. do 1995. godine, o najznačajnijim događajima u stvaranju i razvoju Republike Srpske posle Dejtonskog sporazuma i o Dejtonskom sporazumu.
Neće učiti da treba mrzeti druge narode, ali će naučiti da je 9. januar Dan Republike Srpske, da je naša matica Srbija, da smo mi vekovima na ovoj teritoriji, da je naša vera pravoslavna, da nam se jezik zove srpski, a ne bosanski niti maternji.
Izvor Analitički forum, 30. april 2018.
