„Балканска група“ и јужни зид ЕУ

Зашто је потребно да Београд, Атина, Софија и Букурешт формирају функционалан блок

За правилно разумевање геополитике Балкана две ствари су од фундаменталног значаја. Прво, као гранична област између Европе и Блиског истока, која представља и источну капију Медитерана и – да се послужимо Хантингтоновом класификацијом – контактну зону три цивилизације – западне, православне и исламске, Балкан је поприште сталног надметања неколицине сукобљених геополитичких вектора. Ти вектори су немачки централноевропски континентализам, руско евроазијство, турски неоосманизам и англоамерички атлантизам. То значи да је утицај, па и присуство страног фактора на Балкану константа, а не изузетак.

Друго, држава која представља географски стожер Балкана, његову осовину, односно срце, јесте Србија. Не само што је такав средишњи положај утицао на формирање аутентичне културе – која, иако своје упориште има у православном духовном идентитету и систему вредности који из њега проистиче, обухвата и елементе европске, односно западне, и исламске цивилизације – него је одредио и геополитичку судбину Србије као балканског „хартленда“, односно фактора интеграције региона. Ова геополитичка судбина Србије до сада се манифестовала у неколико облика – у Средњем веку у форми Душановог царства и у Новом веку у форми две Југославије.

Као таква стожерна земља, Србија се никада није мирила са вазалним статусом, а у спољнополитичком наступању увек је тежила самосталности, често и у обиму који је превазилазио њене могућности. У том смислу српски слободарски дух је једним значајним делом и продукт географије.

Упркос поразима које је 20. век донео српском народу и стању тренутне хегемоније коју је атлантистички геополитички вектор на штету српских интереса остварио на Балкану, овај осовински карактер Србије и слободарски менталитет српског народа остали су непромењени. То и у 21. веку намеће питање реализације српске идеје, идеје слободног Балкана окупљеног око Београда.

УЧЕЋИ НА ГРЕШКАМА
Противно југоносталгичарском рефлексу једног дела јавности, одговор на ово питање не лежи на Западу – било оном непосредном, дефинисаном као „Западни Балкан“, било оном даљем који се већ готово 30 година бави дробљењем Балкана на што ситније и што зависније јединице – него на Истоку, како оном непосредном, тако и оном даљем.

Наиме, када анализирамо усуд Југославије, како старе, тако и нове, не можемо заобићи чињеницу да су центрифугални процеси у њој били узроковани вештачким окупљањем народа који припадају различитим цивилизацијским круговима. Као такви, они су били подложни политичкој мобилизацији епицентара својих цивилизација на начин који је стварао сталне конфликте. Различити цивилизацијски кодови доводили су до супротних политичких опредељења, па су у временима криза страни фактори то са лакоћом користили у циљу разбијања државе Јужних Словена.

Према томе, учећи на грешкама из прошлости, али и на успешним примерима из садашњости, српска геополитика би морала да се усредсреди на интегративне пројекте са цивилизацијски сродним државама региона са којима нема горућих спорних питања – у првом реду Грчком и Бугарском, али и Румунијом и Македонијом. (Наравно, повезивање са Републиком Српском, па и БиХ под одређеним условима, се подразумева, али то није предмет овог чланка.)

Много је истине у изјави коју је августа прошле године пред премијерима Грчке и Бугарске у Солуну изрекао Александар Вучић: „Заједно смо не троструко, него десетоструко снажнији“. Потом је прецизирао: „Снажнији смо кад смо заједно него кад наступамо одвојено. Могли бисмо тај модел да користимо чешће и да се у различитим питањима постављамо јединствено и заједнички, и тиме добијамо неупоредиво боље резултате за наше три земље“.

Овакав модел недалеко од Балкана постоји већ готово тридесет година. То је слабо позната Вишеградска група, позната и као Вишеградска четворка (В4), која од 1991. окупља Пољску, Чешку, Словачку и Мађарску. Овај културно-политички савез четири суверене централноевропске државе, које деле заједнички католички верски идентитет и традицију политичког конзервативизма, функционише као својеврсна геополитичка чаура у чијим оквирима чланице равноправно унапређују економску, војну, безбедносну, културну и енергетску сарадњу. Оне према другим субјектима наступају солидарно, а њихово чланство и егзистирање унутар ЕУ обележено је ослањањем на стабилно залеђе које пружа В4. Данас представљају један од највиталнијих делова читаве ЕУ, а кључ стабилности овог блока јесте управо његово утемељење у заједничком цивилизацијском идентитету.

ЗИД КОЈИ БРАНИ ЕУ
Доста је разлога за балканске православне земље да ступе у сличан модел интеграције. Заједничко православно-византијско наслеђе је само један од њих. Србија, Бугарска и Грчка заједно представљају тржиште од готово 25 милиона људи (са Румунијом и целих 45 милиона), размештених на светски значајном саобраћајном чворишту које повезује Европу са Азијом. Оваква географска позиционираност ће у наступајућој ери кинеске иницијативе Појас и пут, као и зависности Европе од руских енергената, имати све већи значај и могла би да се конвертује у директну економску и енергетску корист.

Мигрантска криза је показала и сву неопходност безбедносне сарадње ових земаља, што је одлично формулисао и бивши румунски премијер Михаи Тудосе када је приметио да би Србија, Бугарска, Грчка и Румунија могле да буду „и капија ЕУ, али и зид који брани ЕУ“. Осим тога, њихова геополитичка солидарност би имала и већи капацитет да неоосманистичке амбиције Турске одржава на мирољубивом нивоу економије и енергетике, одвраћајући Анкару од агресивнијег политичког наступања на Балкану (што је интерес који деле и Србија, и Бугарска, и Грчка). Чланице овакве „Балканске групе“ би неговањем спољнополитичке солидарности лакше очувале сопствени суверенитет, нарочито у времену све већих притисака на регион.

Србији би овакав облик регионалне интеграције посебно користио. Повезивањем са Грчком, Бугарском и Румунијом у солидаран блок, Србија би донекле релаксирала опасно стање континенталне изолације у коју је атлантизам гура, унапредила своју међународну позицију и безбедност, добила посредан приступ морима и нове подстицаје економском развоју. Румунија је већ сада четврти најзначајнији трговински партнер Србије, а раст трговинске размене је приметан и према Бугарској. Очекује се да ће трговинска размена Србије са Грчком, Румунијом и Бугарском ове године укупно достићи три милијарде евра.

Повезивање олакшава и то што Србија са Румунијом и Бугарском има стабилне границе, а Грчка и Румунија нису признале независност Косова. Уколико би Београд успео да убеди Софију да повуче признање ове албанске псеудодржаве, Србија би у таквом новом балканском савезу имала и додатну подршку одбрани свог територијалног интегритета и ослонац сузбијања великоалбанског експанзионизма, у чему дели заједнички интерес са Грчком.

Коначно, уколико би Београд, Атина, Софија и Букурешт успели да формирају функционалан блок, његов економски динамизам и безбедносно окриље зрачили би силом привлачности која би у њега временом привукла и Македонију, Црну Гору и БиХ, формирајући истински респектабилан геополитички ентитет, који би се протезао од Јадрана до Црног мора и од Паноније до Медитерана.

СТОПАМА МИЛОВАНА МИЛОВАНОВИЋА
Наравно, све ово није нимало лак задатак. Осим Србије, остала три кључна актера оваквог повезивања су чланови НАТО и ЕУ, што у великој мери сужава њихов маневарски простор за самостално суверено деловање. Геополитичка пасивност Београда препустила је и Црну Гору овој алијанси, а, по свему судећи, у њеним редовима ће се ускоро наћи и Македонија. Међутим, иако ово јесу препреке, оне нису несавладиве. Интеграција балканске групе на економском плану, од ког би све и требало да почне, потпуно се неометано може одвијати унутар оквира које поставља ЕУ. Исто важи и за заједничке инфраструктурне пројекте. Заједничка безбедносна политика такође би могла да се формулише на начин који би био комплементаран ЕУ формату, и то не само поводом контроле протока миграната и борбе против тероризма већ и као гарант стабилности овог дела света. Прикључење Србије борбеној групи ЕУ под командом Атине „HELBROC“ пружа добар основ за изградњу и унапређење интероперабилности наших оружаних снага са војскама Грчке, Бугарске и Румуније.

Могуће је, дакле, успостављати одређене механизме овакве балканске интеграције мимо НАТО, па чак и мимо ЕУ. Штавише, како ЕУ буде све више заокупљена сопственим редефинисањем и реформисањем, то ће и свест њених балканских чланица о њиховој периферној природи у односу на богато језгро Уније бивати све јача, што ће регионалне пројекте сарадње чинити све атрактивнијим.

Београд мора бити спреман да у правом тренутку иступи са правом понудом, да удари темеље и постави дугорочне циљеве овакве интеграције. Наравно, уколико жели да постигне било какав напредак, Београд не би смео да себе намеће као лидера оваквог савеза, чак ни као „првог међу једнакима“, већ просто да има конструктиван приступ поводом пројекта који би целом региону донео корист.

При томе је важно да српска јавност превазиђе не само инфантилну (и геополитички самоубилачку) југоносталгију него и историцистички анимозитет према Бугарима, узрокован негативним искуствима из два светска рата. Не само што је Србија нечасним нападом на Бугарску у време њене борбе за ослобођење од Турака 1885. отворила Пандорину кутију мржње између два православна народа, него што је тај анимозитет у данашњим геополитичким околностима потпуно депласиран. Није Бугарска та која, попут неких наших суседа, интегрише своју нацију на мржњи према Србима и нису Бугари ти који теже комадању српског етничког простора.

За крај, ваљало би подсетити се да је српско-бугарска сарадња једном већ дала величанствен резултат за читав Балкан. Залагањем српског и бугарског председника владе Милована Миловановића и Ивана Гешова створен је Балкански савез, који је 1912. православним народима од Јадрана до Црног Мора донео радост слободе од турског завојевача, истовремено спречавајући аустро-немачки елемент да интервенише против таквог развоја ситуације. Нема сумње да би овај концепт и у 21. веку могао да уроди богатим плодовима.