Neliberalna revolucija Istočne Evrope (1)

Ako su vladajući liberali 90-ih bili preokupirani pravima etničkih, verskih i seksualnih manjina, novi konsenzus tiče se prava većine

Godine 1991, kada je Zapad bio zauzet proslavljanjem pobede u Hladnom ratu i očekivanog širenja liberalne demokratije na sve krajeve sveta, politikolog Semjuel Hantington je izdao upozorenje protiv preteranog optimizma. U članku za ,,Džornal of demokrasi“ naslovljenom ,,Treći talas demokratije“, Hantington je istakao da su dva prethodna talasa demokratizacije, od 1820-ih do 1920-ih i od 1945. do 1960-ih, bila praćena ,,povratnim talasima“ u kojim su ,,demokratski sistemi zamenjivani… istorijski novim formama autoritarne vladavine“. Treći povratni talas je moguć, konstatovao je, ukoliko nove autoritarne velike sile budu pokazale održivost nedemokratske vladavine ili ,,ukoliko ljudi širom sveta počnu da posmatraju Sjedinjene Države“, taj stari svetionik demokratije, ,,kao silu koja bledi pred političkom stagnacijom, ekonomskom neefikasnošću i socijalnim haosom“.

Hantington je umro 2008, ali da je poživeo, čak i on bi se verovatno iznenadio kad bi video da je liberalna demokratija danas ugrožena ne samo u zemljama koje su prošle kroz demokratsku tranziciju u proteklim decenijama, poput Brazila i Turske, nego i u najetabliranijim demokratijama Zapada. Autoritarnost je za to vreme ponovo izronila u Rusiji i osnažila se u Kini, a spoljni avanturizam i unutrašnja politička polarizacija su dramatično oštetili svetski uticaj i prestiž Sjedinjenih Država.

Možda najalarmantniji razvoj je promena mišljenja u Istočnoj Evropi. Dvoje uzornih đaka postkomunističke demokratizacije regiona, Mađarska i Poljska, sada su mesta u kojim su konzervativni populisti postigli ubedljive izborne pobede, demonizujući političku opoziciju, pretvarajući manjine u žrtvene jarce i podrivajući liberalni poredak. Druge države regiona, uključujući Češku i Rumuniju, deluju kao da su spremne da slede ovaj put. U govoru iz 2014, jedan od novih populista, mađarski premijer Viktor Orban, istakao je svoju poziciju o liberalizmu: ,,Demokratija nije nužno liberalna. Ako nešto nije liberalno, ono i dalje može biti demokratsko“. Kako bi se zadržala svetska konkurentnost, nastavio je, ,,moramo da napustimo liberalne metode i principe organizovanja društva“. Iako Orban upravlja malom zemljom, pokret koji on predstavlja je od globalnog značaja. Na Zapadu, gde narodna volja ostaje glavni izvor političkog legitimiteta, njegov stil neliberalne demokratije će u decenijama koje dolaze verovatno postati glavna alternativa liberalizmu.

Zašto je demokratija najotvorenije objavila rat liberalizmu u Istočnoj Evropi? Odgovor leži u jedinstvenoj prirodi revolucija iz 1989, kada su se države Istočne Evrope oslobodile od sovjetskog carstva. Za razliku od prethodnih revolucija, one iz 1989. nisu bile pokrenute utopostičkim idejama, nego idejom normalnosti – odnosno revolucionari su iskazali želju da žive normalnim životom kakav je već bio dostupan ljudima u zapadnoj Evropi. Jednom kada je Berlinski zid pao, najobrazovaniji i najliberalniji istočni Evropljani su postali prvi koji su napustili svoje zemlje, izazivajući ogromnu demografsku i identitetsku krizu u regionu. A kako su domaći birači liberalne demokratije emigrirali na Zapad, međunarodni igrači, poput EU i SAD, postali su lice liberalizma u Istočnoj Evropi, čak i dok je njihov uticaj opadao. Ovo je pripremilo teren za nacionalistički revolt protiv liberalizma koji danas osvaja region.

NARODNA SNAGA
Mnogi nalaze uspon istočnoevropskog populizma teškim za razumevanje. Nakon što je poljska populistička stranka ,,Pravo i pravda“ (poznata po poljskoj skraćenici kao PiS) osvojila parlamentarnu većinu 2015, Adam Mičnik, jedna od liberalnih ikona države, žalosno je konstatovao: ,,Nekad prelepa žena izgubi razum i ode u krevet sa skotom“. Međutim, populističke pobede nisu misteriozni eksces, nego svesni i uzastopni izbor: desničarski Fides je dva puta zaredom pobedio na parlamentarnim izborima u Mađarskoj, a ankete pokazuju da PiS drži ogromnu prednost nad svojim rivalima. Istočna Evropa je izgleda namerila da se uda za skota.

Neki uspesi populista se mogu pripisati ekonomskim poteškoćama: Orban je izabran 2010, nakon što se mađarska ekonomija smanjila za 6,6 odsto 2009. godine. Ali taj argument ne može da objasni zašto je Češka, koja uživa jednu od najnižih stopa nezaposlenosti u Evropi, glasala za sijaset populističkih stranka na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima, ili zašto je netolerancija u porastu u ekonomski uspešnoj Slovačkoj. Poljska je najzagonetniji slučaj. Ova zemlja je imala najbrže rastuću ekonomiju u Evropi od 2007-2017, i njena socijalna pokretljivost se unapredila u proteklim godinama. Istraživanje poljskog sociologa Maceja Gdule je pokazalo da politički stavovi Poljaka ne zavise od toga da li lično imaju koristi od postkomunističke tranzicije. Politička baza vladajuće partije uključuje mnogo onih koji su zadovoljni svojim životima i koji su imali koristi od prosperiteta svoje zemlje.

Detalji populističkog preokreta Istočne Evrope variraju od zemlje do zemlje, kao i karakter i politike pojedinih populističkih vlada. U Mađarskoj, Fides je koristio parlamentarnu većinu da prepravi pravila igre: Orbanovo štimanje izbornog sistema je pretvorilo njegovu većinu u supervećinu, po rečima sociologa Kim Lejn Šepele. Pored toga, korupcija je sveprožimajuća. U članku Atlantika iz marta 2017, pisac Dejvid Fram je citirao anonimnog posmatrača koji je za Fidesov sistem rekao: ,,Korist od kontrole moderne države je manje u moći da se progone nevini, koliko u moći da se štite krivi“.

Poljska vlast je takođe nastojala da demontira poredak, naročito kroz smene u ustavnom sudstvu. Međutim, za razliku od mađarske vlade, ona je praktično čista po pitanju korupcije. Njene politike su manje usmerene na kontrolu ekonomije ili stvaranje lojalne srednje klase, nego na moralno obrazovanje nacije. Poljska vlada je probala da prepravi istoriju, najupečatljivije skorašnjim zakonom koji zabranjuje osuđivanje Poljske za holokaust. Za to vreme, u Češkoj je premijer Andrej Babiš prošle godine poveo svoju stranku do pobede obećanjem da će državu voditi kao firmu.

No, ispod ovih razlika leže sličnosti koje puno govore. Duž Istočne Evrope izranja novi neliberalni konsenzus, obeležen ksenofobičnim nacionalizmom i pomalo neočekivanom podrškom mladih ljudi koji su sazreli nakon propasti komunizma. Ako su liberali koji su dominirali devedesetih bili preokupirani pravima etničkih, verskih i seksualnih manjina, ovaj novi konsenzus se tiče prava većine.

Gde god preuzmu vlast, konzervativni populisti je koriste da prodube kulturnu i političku polarizaciju i proguraju ono što američki Istoričar Ričard Hofštader naziva ,,paranoidnim stilom“ politike. Ovaj stil se obilato oslanja na teorije zavera, poput uverenja koje deli veliki broj birača PiS, da je avionska nesreća u kojoj je 2010. poginuo predsednik Leh Kačinski – brat lidera PiS Jaroslava Kačinskog – bila rezultat atentata, a ne saobraćajni incident. Paranoja takođe izranja iz Fidesovih optužbi da Brisel, uz pomoć milijardera mađarskog porekla Džordža Soroša, tajno planira da preplavi Mađarsku migrantima.

Populisti Istočne Evrope primenjuju sličan politički vokabular kada sebe predstavljaju kao autentični glas naroda protiv unutrašnjih i spoljašnjih neprijatelja. Kako politikolog Žan Verner Miler smatra, ,,populisti tvrde da oni sami predstavljaju narod“, što je tvrdnja koja nije empirijska nego ,,uvek jasno moralna“. Fides i PiS se ne pretvaraju da predstavljaju sve Mađare ili sve Poljake, ali insistraju na tome da predstavljaju sve prave Mađare i sve prave Poljake. Oni transformišu demokratiju od instrumenta inkluzije u instrument ekskluzije, odnosno isključenja, delegitimizujući institucije koje nisu produkt većine, nazivajući ih preprekama za narodnu volju.

Druga česta odlika istočnoevropskog populizma je dvoličan stav prema EU. Sudeći po najnovijim anketama Eurobarometra, istočni Evropljani spadaju u društva koja su u najvećoj meri pozitivno nastrojena prema EU, ali glasaju za neke od najevroskeptičnijih vlada. Ove vlade, zauzvrat, koriste Brisel kao retoričku vreću za udaranje dok se služe njegovom finansijskom darežljivošću. Mađarska ekonomija je rasla 4,6 odsto između 2006. i 2015, ali studija KPMG i mađarske ekonomske analitičke kompanije GKI procenjuje da bi se smanjila 1,8 odsto bez EU fondova. Poljska je najveći korisnik novca iz Evropskog strukturnog i investicionog fonda koji promoviše ekonomski razvoj unutar manje razvijenih članica EU.

Podrška neliberalnom populizmu raste širom kontinenta već godinama, ali razumevanje za njegovu prekomernu atraktivnost u istočnoj Evropi zahteva razmišljanje o istoriji regiona u decenijama nakon kraja komunizma. Zaostavština revolucija iz 1989, kombinovana novijim šokovima koje je izazvalo opadanje američke moći i kriza EU, jeste ono što je pokrenulo populističku eksploziju današnjice.

SLOBODA, BRATSTVO, NORMALNOST
Iako je istočnoevropski populizam bio u usponu već početkom ove decenije, migrantska kriza iz 2015/2016. ga je pretvorila u dominantnu političku silu regiona. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je ogromna većina istočnih Evropljana podozriva prema migrantima i izbeglicama. Studija Ipsosa iz septembra 2017. je otkrila da svega pet odsto Mađara i 15 odsto Poljaka veruje da je imigracija imala pozitivan efekat na njihove zemlje, dok 67 odsto Mađara i 51 odsto Poljaka smatra da bi granice njihovih zemalja u potpunosti trebalo zatvoriti za izbeglice.

Tokom izbegličke krize, slike migranata koji se slivaju u Evropu rasplamsale su demografsku paniku širom Istočne Evrope u kojoj su ljudi počeli da veruju da su njihove nacionalne kulture pod pretnjom nestanka. Region je danas sačinjen od malih, ostarelih, etnički homogenih društava – na primer, svega 1,6 odsto onih koji žive u Poljskoj su rođeni izvan zemlje, a svega 0,1 odsto su muslimani. U stvari, kulturna i etnička raznolikost, a ne bogatstvo, jesu glavna razlika između Istočne i Zapadne Evrope danas. Uporedimo Austriju i Mađarsku, susedne zemlje sličnih veličina koje su nekada bile ujedinjene pod Habzburškom carevinom. Strani državljani čine manje od dva odsto mađarske populacije, dok u Austriji čine 15 odsto stanovništva. Svega šest odsto Mađara je rođeno preko granice i to su ubedljivo najviše mađarski imigranti iz Rumunije. U Austriji taj broj iznosi 16 odsto. U istočnoevropskoj političkoj imaginaciji kulturna i etnička raznolikost su tretirani kao egzistencijalne pretnje, a suprotstavljanje ovoj pretnji čini srž novog neliberalizma.

Nešto od ovog straha od raznolikosti bi moglo da ima korene u istorijskim traumama, poput dezintegracije multikulturalne Habzburške monarhije nakon Prvog svetskog rata i sovjetske okupacije Istočne Evrope nakon Drugog svetskog rata. Ali politički šok izbegličke krize se ne može objasniti samo istorijom regiona. Umesto toga, istočni Evropljani su tokom migrantske krize uvideli da se suočavaju sa novom globalnom revolucijom. To nije bila revolucija narodnih masa nego migranata, nije bila inspirisana ideološkim vizijama budućnosti nego slikama stvarnog života sa druge strane granice. Ako je globalizacija pretvorila svet u selo, takođe ga je podvrgla i tiraniji globalnih poređenja. Ovih dana, ljudi u siromašnijim delovima sveta retko porede svoje živote sa onim njihovih komšija, nego ih porede sa onim u kojim uživaju najprosperitetniji stanovnici planete, čije je bogatstvo u celosti izloženo zahvaljujući globalnoj difuziji komunikacionih tehnologija. Francuski liberalni filozof Rejmond Aron (na slici ispod) je bio u pravu kada je primetio, pre pet decenija, da će ,,sa putem ujedinjenja kojim je čovečanstvo pošlo, nejednakost između naroda preuzeti nekadašnji značaj nejednakosti klasa“.

Ukoliko ste siromašna osoba iz Afrike koja traga za ekonomski sigurnim životom za sebe i svoju decu, najbolje što možete učiniti za njih jeste da budete sigurni da će se ona roditi u bogatoj zemlji, poput Danske, Nemačke ili Švedske – ili, ukoliko to ne uspe, u Češkoj ili Poljskoj. Promena sve više podrazumeva promenu zemlje, a ne vlade. Istočni Evropljani su se osetili ugroženo pred ovom revolucijom.

Nastaviće se

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

Foreign Affairs