Феликс Мартин: Нова криза на видику

„Наводно нас оно што нас не убије чини јачим. Ускоро ћемо имати прилику да проверимо колико је то тачно“

Представници централних банака, министри финансија и инвеститори окупили су се на пролећној седници управног одбора Међународног монетарног фонда у Вашингтону да чују нови извештај о стању светске економије. Вести су биле добре. Очекује се да ће ове и следеће године раст светског БДП-а износити скоро 4 одсто – чиме глобална експанзија улази у своју 11. годину. Очекује се да ће Кина и Индија, нове велике економске силе, забележити раст од 6,5 и 7,5 одсто. Америка – највећа економија на свету – почеће да убира плодове фискалних реформи председника Трампа, због чега ће вероватно бити надмашен рекордни период континуираног раста у послератном периоду, забележен од 1991. до 2001. Чак и у Британији погођеној брегзитом стопа незапослености је опала на најнижи ниво од 1975.

Ипак, уместо поноса због обарања историјских економских рекорда, стручњаке у Вашингтону, као и јавност широм западног света, прогањају црне слутње. За најширу јавност, наведени статистички подаци стоје у сумњивом нескладу са свакодневним искуством економског опоравка лишеног радости, у знаку мера штедње и неизвесности. Експерти имају нешто више вере у то да бројке одражавају стварно стање ствари. Али и код професионалних прогнозера превладава уверење да добра времена неће потрајати – да нас иза угла чека нова криза и да што више времена прође без нове рецесије, то је вероватније да ће се она догодити већ наредне године.

Да ли су страховања од привида напретка и долазеће пропасти неоснована? Или заиста пловимо на броду лудака? Откуда то неслагање између перцепције и стварности? Верујем да се одговор може пронаћи у две критично важне одлике глобалног опоравка после 2008.

Прво, то је све дубља провалија између света финансија и реалне економије. Није тешко уочити зашто је то повод за бригу. Производ светске економије је данас 25 одсто већи него 2007, али је у исто време неупоредиво више порастао ниво дуга. Глобални дуг данас износи готово 320 одсто глобалног БДП-а – чак 42 одсто више него 2007, што је историјски незапамћени раст.

Том експлозијом глобалног дуга финансирана је рефлација цена имовине која је уследила после слома 2008. Цене кућа, берзански индекси, вредност класичних аутомобила и слика старих мајстора, све се брзо опоравило од евентуалних губитака током кризе, а у многим земљама раст њихових цена знатно је надмашио раст дохотка.

Другим речима, деценија успона после глобалне финансијске кризе почивала је на огромном расту богатства на папиру које је финансирано задуживањем – било приватног сектора као на тржиштима у развоју, или државе као у развијеном делу света. Рефлација цена имовине и раст дуга којим је она финансирана директно су подстицани економским политикама. То је била сврха спуштања каматних стопа на нулу и спровођења мера квантитативног попуштања (QЕ) – монетарне експанзије у режији централних банака. Али то не може вечно трајати. Креатори политика су се надали да ће стопа економског раста сустићи раст вредности имовине и раст дуга, чиме би се индекси цена некретнина и деоница и однос дуга према БДП-у вратили у историјски познате оквире.

Конкретно, то би се могло остварити решавањем злогласне кризе продуктивности. Али то се није догодило – па су цене имовине и ниво дуга остали да лебде на вртоглавим висинама без икаквог видљивог ослонца.

То може довести до озбиљних проблема. Веома је тешко предвидети у ком тренутку ће разилажење финансијске и реалне економије достићи тачку пуцања, али нема сумње да би се у данашњој глобалној економији, са њеним хипертрофираним билансима, сваки поремећај у свету финансија веома брзо одразио на стање реалне економије.

Очекивани механизам је једноставан. Евентуална „корекција“ на тржиштима – на пример, пад цена кућа или слом берзе – довела би до наглог смањивања перципираног богатства домаћинстава. Резултат би био нагли раст жељене стопе штедње у тим домаћинствима, што би довело до смањивања издвајања за робе и услуге.

Ако се пад тражње не надокнади државним мерама фискалне стимулације или чудесним скоком извоза, производња ће почети да опада и економија ће поћи низбрдо.

Што је виши ниво цена имовине и већи терет дуга и што је нижа стопа текуће штедње, то је реална економија изложенија наглом обрту какав смо управо описали. Да бисмо увидели колико су озбиљни макроекономски проблеми у данашњем наизглед бенигном економском окружењу, довољно је да испитамо како се која земља котира по наведеним параметрима.

Велика Британија је одличан пример. Средња цена куће у Енглеској и Велсу је приликом последњег пописа била 7,5 пута већа од средњег дохотка – што је скок од 7 одсто у односу на претходну деценију. Задуженост домаћинстава је достигла 1,9 трилиона фунти – 300 милијарди више него 2007. Штедња домаћинстава је 2017. била испод 5 одсто – што је најнижи ниво од почетка бележења овог податка 1963. године.

Зато је разумљиво зашто је ММФ, упркос ружичастим прогнозама економског раста, свој приказ света високих финансија насловио „Опасност на путу“. Британија тренутно опстаје на последњим капима горива.

***

Када се ситуација тако прикаже, лако је пасти у искушење да се критикују креатори политика у чијој смени се догодило историјско разилажење финансијске и реалне економије. Али то не би било сасвим фер – бар не пре него што подробније испитамо зашто су примењиване политике као што је квантитативно попуштање.

Пуна истина је да је прибегавање потенцијално дестабилизујућим монетарним и финансијским политикама било индуковано другом важном одликом глобалне економије у последњој деценији – одликом која је још важнија за објашњење зашто робусне економске перформансе развијеног запада остављају утисак да пружају много мање од збира својих делова.

Чињенице је први изложио гувернер Енглеске банке Мервyн Кинг на конференцији за новинаре организованој после избијања глобалне финансијске кризе. Када су га новинари питали да ли је планирана комбинација експанзивне монетарне политике и фискалне штедње довољна за превазилажење дубоке рецесије 2008-09, Кинг је одговорио да ствари треба посматрати на дуже стазе.

Нагласио је да се тежиште глобалне економије неумољиво помера ка истоку откад се Кина одлучно определила за тржишну економију и глобалну трговину и финансије крајем 90-их година прошлог века. То је покренуло епохалне промене у дистрибуцији реалног глобалног богатства, продуктивности и моћи.

Померање је несумњиво донело незапамћен просперитет свету као целини. Али неизбежна последица тог померања је пад запада у односу на остатак света. Годишњи раст је износио 10 одсто у Кини и тек 2 до 3 одсто у развијеном свету. Огромна предност у технологији, глобалној моћи и реалном дохотку коју је запад дуго уживао у односу на економије у развоју са истока и југа почела је убрзано да нестаје.

Половином двехиљадитих година ефекти те трансформације били су амортизовани екстремним растом цена имовине и неутемељеном снагом западних валута. Из перспективе бума тржишта некретнина у САД, или са висина фунте која је вредела 15,5 кинеских јуана (уместо 8,8 колико вреди данас), чинило се да нема никаквих доказа о релативном паду. Али глобална финансијска криза нас је ускоро пробудила из сна. Запад је био сиромашнији него што је мислио.

Креатори политика су се тако суочили са двоструким изазовом. Њихов први задатак, наравно, био је да стимулишу циклични опоравак и излазак из рецесије. Томе доприносе каматне стопе од нула одсто и хитне инекције фискалних стимулуса. С друге стране, морали су да се суоче са чињеницом да је статус запада на глобалној лествици у опадању (бар у релативним односима). Највише што су могли да учине било је да олакшају болове привикавања на нову стварност. Успон Кине не може се неутралисати монетарном политиком или државним инвестицијама.

Кингове речи су се показале као пророчке – што није чест случај са предвиђањима економиста. Према последњим подацима британског завода за статистику, реална недељна зарада у Британији данас је 5 одсто нижа него пре 10 година – што представља стагнацију просечног дохотка, у реалном износу, каква није забележена откад се подаци прикупљају.

Може се тврдити да би неке другачије политике бар осигурале раст просечне наднице у складу са растом реалног БДП-а. Али то не би утицало на чињеницу да је пре 10 година пер цапита БДП Британије био готово пет и по пута већи од кинеског, док је данас већи само два и по пута.

Верујем да баш ту треба тражити узроке несклада између перцепције и економске стварности у протеклој деценији. Наше економије су успеле да остваре циклични опоравак у односу на недавну историју, али у међувремену смо почели да шватамо да се налазимо на путу вероватно незаустављивог структурног пада у односу на економије у развоју.

„Нађите ми економисту са само једном руком!“, наводно је рекао Хари Труман када су му се смучили економисти који су на сва питања одговарали по обрасцу: „У једну руку, да… али у другу руку, не…“ Ипак, овом приликом су економисти са две руке, па и најшира јавност, у праву – бар када је у питању развијени запад.

У једну руку, заиста се налазимо усред незапамћено дугог и стабилног периода глобалног економског раста. У другу руку, дани неоспорне економске доминације запада су прошлост.

У ширем контексту, важно је запазити да је та комбинација у сваком погледу добра. Конвергенцијом света у развоју и напредних економија, што је довело до извлачење стотина милиона људи из беде, остварен је сан свих људи који су радили на међународном развоју. Чињеница да се то догодило највише захваљујући политикама марксистичко-лењинистичке владе која је игнорисала све наше препоруке из последње деценије 20. и прве деценије 21. века не треба да нам поквари славље.

Ипак, било би неодговорно претварати се да ће прелазак у свет у којем запад ужива знатно мањи део глобалне економске моћи бити једноставан и лак.

Најдиректнији ризици за Британију су очигледни. Докле год будемо уживали благодети ниских каматних стопа бићемо уљуљкани у сигурност високе вредности наших некретнина и берзанских портфеља. Наставићемо да штедимо мало и трошимо много, уверени да цена чекања да продуктивност сустигне раст није висока.

Али енглеска централна банка већ шаље сигнале да се време за одвикавање од те пријатне дроге приближава. Говори се о подизању каматних стопа, ако не следећег месеца, онда касније ове године. Испоруке монетарног морфијума које су преписали Кинг и његови наследници на месту гувернера биће обустављене. Наводно нас оно што нас не убије чини јачим. Ускоро ћемо имати прилику да проверимо колико је то тачно.

 

Превео Ђорђе Томић

 

Извор The New Statesman/Пешчаник, 03. мај 2018.