Neliberalna revolucija Istočne Evrope (2)

Iščezavanju atraktivnosti liberalne demokratije širom Istočne Evrope doprineo je povratak geopolitičke nesigurnosti

Velika ironija je u tome što iako Istočna Evropa danas panično reaguje na masovne migracije, revolucije iz 1989. su bile prve u kojim je želja za izlaskom iz sopstvene zemlje, a ne želja za većim uticajem unutar nje, bila primarni agens promena. Nakon pada Berlinskog zida, mnogi su unutar bivšeg komunističkog bloka izrazili želju za promenom i emigriranjem na Zapad umesto učešćem u demokratskoj politici kod kuće. Godine 1989. istočni Evropljani nisu sanjali o savršenom svetu, nego o normalnom životu u normalnoj zemlji. Ako je i postojala utopija koju su delile i levica i desnica tokom postkomunističke tranzicije regiona, bila je to utopija normalnosti. Eksperimenti su bili zabranjeni. Češki ministar finansija Vaclav Klaus (koji je potom postao premijer, a onda i predsednik) je 1990. povodom nalaženja sredine između kapitalizma i socijalizma rekao: ,,Treći put je najbrži put ka Trećem svetu“. Istočni Evropljani su zamišljali da će ujedinjenje Evrope biti poput ujedinjenja Nemačke, a u ranim devedesetim su mnogi Česi, Mađari i Poljaci zavideli istočnim Nemcima koji su preko noći dobili nemačke pasoše i mogli da momentalno troše nemačke marke.

Revolucije po pravilu izazivaju ogromne demografske poremećaje. Kada je izbila Francuska revolucija, mnogi od njenih protivnika su pobegli. Kada su boljševici preuzeli vlast u Rusiji, milioni Rusa su izbegli. Ali u tim slučajevima bili su to oni pobeđeni, neprijatelji revolucije, koji su svoju budućnost videli izvan zemlje. Za razliku od toga, nakon revolucija iz 1989, oni koji su imali najviše entuzijazma za život na Zapadu, oni najnestrpljiviji za promene u svojim državama, su bili prvi koji su otišli. Za mnoge istočne Evropljane liberalnih stavova, nepoverenje prema nacionalnoj lojalnosti i perspektiva pridruženja modernom svetu učinila je emigraciju logičnim i legitimnim izborom. Bilo je to nasleđe revolucija iz 1989. koje je udarilo temelje populističkoj eksploziji današnjice.

Revolucije iz 1989. su za rezultat imale izopačen efekat ubrzanja populacionog opadanja u novooslobođenim zemljama Istočne Evrope. Od 1989. do 2017, Letonija je izgubila 27 odsto svog stanovništva, Litvanija 23 odsto, a Bugarska skoro 21 odsto. Mađarska je samo u poslednjih deset godina izgubila blizu tri odsto stanovništva. A u 2016, samo u Ujedinjenom Kraljevstvu je živelo gotovo milion Poljaka. Ova emigracija mladih i talentovanih se odvijala u zemljama koje su već imale problem starenja stanovništva i niskih stopa rađanja. Ovi trendovi zajedno postavljaju pozornicu za demografsku paniku.

Stoga su emigracija i strah od imigracije ono što najbolje objašnjava uspon populizma u istočnoj Evropi. Uspeh nacionalističkog populizma, koji se hrani osećanjem da je identitet države u opasnosti, je ishod masovnog egzodusa mladih ljudi iz regiona kombinovan perspektivom imigracije najšireg obima, što je sve zajedno uključilo zvona demografskog alarma. Preseljenje na Zapad je bilo ekvivalent unapređenja socijalnog statusa, što je za posledicu imalo da istočni Evropljani, koji su ostali u svojim zemljama, počnu da se osećaju kao gubitnici koji su zanemareni. U zemljama u kojim najveći broj mladih ljudi sanja o odlasku, uspeh kod kuće je obezvređen.

Poslednjih godina je rastuća želja za samopotvrđivanjem izazivala i netrpeljivost istočnih Evropljana povodom primanja naređenja iz Brisela. Iako su tokom devedesetih političari regiona, žudeći da uđu u NATO i EU, bili spremni da igraju po liberalnim pravilima, danas oni žele da u potpunosti potvrde svoja prava kao članovi evropskog kluba. Integrisanje istočne Evrope u EU reflektuje na nacionalnom nivou iskustva integrisanja poznata iz priča imigranata iz celog sveta. Imigranti prve generacije žele da budu prihvaćeni kroz usvajanje vrednosti države domaćina, druga generacija imigranata, rođena u novoj zemlji, strahuje da će biti tretirana kao građani drugog reda i često nalazi interesovanje za tradicije i vrednosti kulture njihovih roditelja. Nešto slično se dogodilo istočnoevropskim društvima nakon pridruženja Evropskoj uniji. Mnogi ljudi u tim zemljama su nekada posmatrali mešanje Brisela u njihovu unutrašnju politiku kao dobronamerno. Vremenom su, međutim, počeli da ga posmatraju kao uvredu svom nacionalnom suverenitetu koja se ne može tolerisati.

POVRATAK GEOPOLITIKE
Poslednji sastojak u istočnoevropskom neliberalnom zaokretu je snažna struja geopolitičke nesigurnosti koja je uvek pogađala region. Mađarski intelektualac Ištvan Bibo je 1946. objavio pamflet nazvan ,,Mizerija malih država istočne Evrope“. U njemu je naveo da će demokratija u regionu uvek biti talac dugotrajnih efekata istorijskih trauma, pri čemu je većina njih u vezi sa istorijom potčinjenosti istočnoevropskih zemalja spoljnim silama. Poljska, na primer, je prestala da postoji kao nezavisna država nakon što su je podelile Austrija, Pruska i Rusija krajem 18. veka. Mađarska je, za to vreme, osvedočila uništenju nacionalističke revolucije 1849, pre nego što je izgubila više od dve trećine svoje teritorije i polovinu stanovništva sporazumom iz Trijanona 1920. godine.

Ne samo što su ove istorijske traume dovele do toga da se istočnoevropska društva plaše i gnušaju spoljnih sila, nego su takođe, kako je Bibo smatrao, utvrdile u ovim zemljama uverenje da ,,napredak slobode ugrožava nacionalnu stvar“. Naučili su da budu podozrivi prema bilo kakvoj kosmopolitskoj ideologiji koja pređe njihove granice, bio to univerzalizam katoličke crkve, liberalizam pozne Habzburške carevine ili marksistički internacionalizam. Češki pisac i disident Milan Kundera je dobro opisao ovaj osećaj nesigurnosti kada je malu naciju definisao kao ,,jednu od onih čije postojanje može biti dovedeno u pitanje u bilo kom momentu“. Građanin velike države tretira opstanak svoje nacije kao zagarantovan. ,,Njegove himne govore samo o veličini i večitosti. Poljska himna, međutim, počinje ovim rečima: Poljska još nije nestala“.

Ako je jedan od efekata istočnoevropske postkomunističke emigracije bio početak demografske panike koja je kasnije svoje puno obličje dobila tokom migrantske krize, drugi, podjednako važan efekat, bilo je lišavanje zemalja regiona onih građana koji bi bili domaći branioci liberalne demokratije. Za posledicu, liberalna demokratija u istočnoj Evropi se sve više oslanjala na podršku spoljnih aktera poput EU i SAD, na koje je vremenom počelo da se gleda kao na prepreke izražavanju volje većine u regionu. Primera radi, želja Bukurešta da se priključi EU je bila glavni razlog za donošenje odluke o rešavanju dugotrajnog spora sa Mađarskom povodom prava etničkih Mađara u Rumuniji. A pravila EU, poznata kao Kopenhagenški kriterijumi, postavljaju zaštitu manjina kao preduslov za članstvo u Uniji.

Centralna uloga EU i SAD u konsolidaciji istočnoevropskih liberalnih demokratija je značila da će ove demokratije ostati sigurne samo dotle dok dominacija Brisela i Vašingtona u Evropi ne bude dovedena u pitanje. Međutim, tokom poslednje decenije, geopolitička situacija se promenila. Sjedinjene Države su već bile sputane skupim inostranim ratovima i finansijskom krizom pre nego što je izbor Donalda Trampa za predsednika postavio ozbiljno pitanje posvećenosti Vašingtona svojim saveznicima. Za to vreme, u Evropi su uzastopni šokovi dužničke krize, migrantska kriza i Bregzit doveli u pitanje budućnost same EU. Ovo se događalo dok je Rusija, pod autoritarnom vlašću predsednika Vladimira Putina, počela da potvrđuje svoj status regionalne sile, otmajući Krim od Ukrajine 2014. i podržavajući secesionističku pobunu na istoku države.

Hantington je 1991. predvideo da će snažna, nedemokratska Rusija biti problem za liberalne demokratije istočne Evrope, a uspon Putinove Rusije ih je zaista podrio. Za istočnoevropske lidere poput Orbana, koji su već prezasićeni liberalizmom, Putinova kombinacija autoritarne vladavine i antizapande ideologije je poslužila kao model za oponašanje. Za mnoge Poljake, povratak ruske pretnje je bio još jedan razlog da se glasa za neliberalnu vladu koja bi mogla da zaštiti naciju. U drugim istočnoevropskim zemljama, poput onih baltičkih, Rusija je nastupala kao remetilac širenjem dezinformacija. Širom regiona, povratak geopolitičke nesigurnosti je doprineo iščezavanju atraktivnosti liberalne demokratije.

NELIBERALNA EVROPA?
Istočnoevropski populizam je nov fenomen, ali ima duboke korene u politici regiona i malo je verovatno da će nestati u skorije vreme. ,,Zabrinjavajuća stvar povodom Orbanove neliberalne demokratije“, sudeći po austrijskom novinaru mađarskog porekla Polu Lendvaju, jeste to što se ,,njen kraj ne nazire“. Štaviše, neliberalna demokratija je postala novi oblik autoritarnosti na koji je Hantington upozoravao pre više od dve decenije. Ono što ga čini naročito opasnim je što je to autoritarizam rođen unutar okvira same demokratije.

Novi populisti nisu fašisti. Oni ne veruju u transformišuću snagu nasilja, a nisu ni blizu tako represivni kao što su to bili fašisti. Ali su nezainteresovani za liberalni poredak i ne vide potrebu za ustavnim ograničenjima snage većine – ograničenjima koja čine centralni deo zakona EU. Glavni izazov koji istočnoevropski populizam predstavlja stoga nije usmeren na postojanje demokratije na nacionalnom nivou, nego na koheziju EU. Što se više zemalja regiona bude okretalo neliberalizmu, to će više njih biti u konfliktu sa Briselom i više njih će opipavati granice snage EU, kao što je to učinila Poljska svojim sudskim reformama. Na kraju, to predstavlja rizik da bi EU mogla da se raspadne, a Evropa da postane podeljeni i neslobodni kontinent.

KRAJ

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

Foreign Policy