Зашто НВО сектор потенцира забрану касетне муниције

Прозападне НВО врше притисак да Србија забрани касетну муницију јер би тиме значајно ослабила одбрамбене потенцијале своје војске

Много је разлога због којих Србија не може ући у НАТО, а једног од њих подсећамо се сваког седмог маја – дана у којем су 1999. године два холандска авиона F-16 касетним бомбама гађала центар Ниша, убивши 15 цивила и ранивши више десетина њих. Убрзо потом, 12. маја, уследило је ново гађање Ниша касетним бомбама, а до краја НАТО агресије на Ниш је укупно бачено 36 контејнера касетне муниције која и даље представља опасност за житеље овог града и његове околине.

Ови црни датуми код највећег дела српске јавности изазивају пијетет према жртвама и мржњу према агресорима, међутим, код једног мањег, али несразмерно гласног њеног дела – познатог по називу ,,Друга Србија“ – су одавно постали повод за перфидну замену теза којом се подривају одбрамбени капацитети Србије. Та замена теза је агитација сектора НВО за приступање Србије Конвенцији о касетној муницији.

ПРИТИСАК ЖЕНА У ЦРНОМ
На први поглед ради се о хуманитарном питању. Касетна муниција је несумњиво нехумано оружје, а дотична Конвенција, усвојена у Даблину 2008. године, настоји да њену производњу, складиштење, продају и употребу забрани. Србија би, као држава која је на својој кожи осетила (па чак и даље осећа) ужас касетних бомби, требало да стоји у првом реду потписника и заговорника конвенције о њиховој забрани. Или нас тако макар убеђују разни НВО ,,експерти“. Међутим, како Србија и даље није потписала Конвенцију о касетној муницији, нити има индиција да би то скоро могла да учини, дежурни другосрбијански моралисти оптужују Србе и њихову власт за лицемерје.

Готово сваког маја, баш некако око годишњица НАТО бомбардовања Ниша касетним бомбама, ,,Жене у црном“, ,,Аутономни женски центар“ и друге субверзивне групе чији рад финансирају западне владе и фондације објављују апеле и организују акције у којим позивају српску власт на потписивање и ратификацију Конвенције о касетној муницији. Тако су на пример ,,Жене у црном“ прошлог маја извеле улични перформанс у којем су, под транспарентом ,,Стоп касетној муницији“, захтевале приступање Србије овој конвенцији и делиле пролазницима летке у којим је писало да Србија не подржава забрану касетних бомби, иако је НАТО на њу 1999. бацио готово 300.000 комада касетне муниције. Потом су у септембру прошле године издале апел у којем су инсистирале на томе да Министарство одбране одговори на питања као што су да ли Србија производи касетне бомбе, да ли тргује њима, колико их има у складиштима и да ли их је злоупотребљавала током ратова на просторима бивше СФРЈ. Можемо нагађати шта ће овакви подаци једној Сташи Зајовић, али нема сумње да би они веома интересовали читав низ обавештајних служби из ближег и даљег иностранства.

Сташине ,,Жене у црном“ нису једине које забрињава ,,српско лицемерје“ поводом касетне муниције. Маја 2016. је представница НВО ,,Аутономни женски центар“ Зое Гудовић поводом српског непотписивања Конвенције о касетној муницији на једном од протеста иницијативе Не да(ви)мо Београд пред окупљеним демонстрантима изјавила да је ,,насиље укорењено у нашем крвотоку“ и да ,,живимо у земљи која једина у региону није потписала забрану касетне муниције“ (што иначе није тачно јер дотичну Конвенцију није потписала ни Румунија).

Ту су и либерални медији који овакве ставове гурају у етар, настојећи да их омасове. Примера ради, лист Данас је прошлог јуна истакао како ,,Србија одбија конвенцију о касетним бомбама“, констатујући да је то ,,срамотно“ и да ,,невладин сектор годинама уназад безсупешно апелује на надлежне државне органе да потпишу Конвенцију“. Српско издање Дојче велеа је овог седмог маја у чланку ,,Зло које убија и после рата“ поставило питање зашто Србија чува касетну муницију ,,ако се она не употребљава на својој територији за одбрану, већ искључиво на туђој“, додајући цинично да на то питање нема одговора, него ,,само венци које политичари сваког седмог маја полажу у Нишу“.

Међутим, за Војску Србије питање касетних бомби није ни хуманитарно, ни морално, него одбрамбено. Наиме, касетна муниција представља значајан мултипликатор ватрене силе, што је за мале војске каква је наша изузетно важно, посебно када се има у виду непријатељско окружење Србије које стално намеће опасност од симулатног отварања неколицине фронтова. У таквим околностима се касетна муниција и те како може користити у одбрамбене сврхе, што је скорија ратна историја ових простора показала. Мало је познато да су дејства авиона ,,Орао“, ,,Галеб“ и ,,Јастреб“ касетним бомбама имала значајну улогу у одбрани Републике Српске у критичним, последњим ратним месецима 1995. године.

КОМПАРАТИВНА ПРЕДНОСТ
Тако је стратешка хрватска офанзива ,,Уна-95“, која је уследила након ,,Олује“, у септембру 1995, са намером да се са десетак хиљада војника заузиме Приједор и цела територија источно од пута Градишка-Приједор, сломљена за свега два дана узастопним засипањем нападача касетним бомбама типа BL-775. Слично се десило током последње велике офанзиве Армије БиХ под кодним именом ,,Операција Сана“ (од 13. септембра до 20. октобра 1995). Тада је само један авион типа Ј-22 ,,Орао“ ваздухопловства ВРС касетним бомбама BL-775 зауставио комплетну офанзиву елитног јуришног батаљона ,,Хамзе“ из састава 505. брдске бригаде Петог корпуса армије БиХ, наневши му катастрофалне губитке. Како хроничари српске авијације Данко Боројевић и Драги Ивић примећују, био је то интересантан пример асиметрије односа ангажованих снага и постигнутих ефеката: са неколико десетина борбених летова сломљене су стратешке офанзиве великих непријатељских снага. Наравно, то је било могуће искључиво захваљујући касетним бомбама, у овом случају британских BL-775 набављених још у време СФРЈ. Након распада заједничке државе, једини наследник овог моћног оружја биле су ВЈ и ВРС, а данас их поседује Војска Србије, што јој даје значајну компаративну предност у односу на суседне армије. Као такве, касетне бомбе представљају и фактор одвраћања агресије, јер пружају могућност наношења неприхватљивих губитака противнику.

Ово је активистима НВО и новинарима још 2009. објаснио тадашњи министар одбране Драган Шутановац: ,,Ствар одбране земље није само ствар политичке одлуке. У томе морају да се консултују они који су стручни, а то је ВС. Уколико они кажу да у овом тренутку немамо капацитете који би надоместили ту врсту муниције, ми не можемо да ставимо земљу у тај ризик и да се одрекнемо нечега што нама служи”. У преводу, док Војска Србије не буде опремљена ,,паметном“ муницијом која ће пружати могућност прецизног дејства са велике дистанце, касетна муниција (коју не чине само авио-бомбе, него и артиљеријске ракете) остаје као ултимативно средство ватрене силе наших оружаних снага.

Наравно, овога су свесни и они који нипошто не желе да Војска Србије постоји као респектабилна борбена сила. Отуда и субверзивне – а тобоже хуманитарне – акције плаћеничких НВО поводом Конвенције о касетној муницији и српског (не)приступања истој. Иако ове акције до сада нису биле нарочито упадљиве широј јавности, њихова постојаност и контиунитет указују на то да би ова тема у датим околностима могла да буде активирана и тако доведе до угрожавања система одбране и генералне стабилности земље.

Хипотетички говорећи, замислимо сценарио у којем једног дана неки грађанин Србије пострада од заостале касетне бомбе, а постојећа уиграна мрежа субверзивних НВО и њима наклоњених медија, злоупотребљавајући негативан сентимент српске јавности по питању касетне муниције, изазове тим поводом масовне протесте у којим се захтева приступање Србије Конвенцији о касетној муницији, без обзира на интересе одбране и националне безбедности. Оваква ситуација би у одређеним околностима могла да прерасте и у тзв. ,,обојену револуцију“ јер тема забране касетне муниције поседује две важне одлике потребне за успешно извођење обојене револуције – моралну надмоћ и могућност идентификовања најшире јавности са покретачком темом.

На крају, треба рећи да је касетна муниција оружје као и свако друго – намењено је убијању, а питање ,,хуманости“ највише зависи од начина његове употребе. Примери коришћења овог оружја од стране НАТО и ВРС то добро илуструју – у једном случају су касетне бомбе коришћене против пијаца, болница и градских тргова пуних људи у склопу кампање застрашивачког бомбардовања, у другом за неутрализацију противничких оклопно-механизованих јединица у циљу спречавања етничког чишћења сопственог становништва. Са становишта српске националне безбедности, одговор на питање касетне муниције је јасан – морамо сачувати ону која доприноси нашој безбедности и решити се оне која је угрожава. Овом другом, у сарадњи са српским институцијама, годинама доприноси и руски хуманитарни центар у Нишу чији су деминери само у прошлогодишњој акцији очистили преко 280.000 квадратних метара Ћуприје са околином. Што се оног првог тиче, чујем да је Путин саветовао Вучићу да набави ,,смерч“…