Zašto NVO sektor potencira zabranu kasetne municije

Prozapadne NVO vrše pritisak da Srbija zabrani kasetnu municiju jer bi time značajno oslabila odbrambene potencijale svoje vojske

Mnogo je razloga zbog kojih Srbija ne može ući u NATO, a jednog od njih podsećamo se svakog sedmog maja – dana u kojem su 1999. godine dva holandska aviona F-16 kasetnim bombama gađala centar Niša, ubivši 15 civila i ranivši više desetina njih. Ubrzo potom, 12. maja, usledilo je novo gađanje Niša kasetnim bombama, a do kraja NATO agresije na Niš je ukupno bačeno 36 kontejnera kasetne municije koja i dalje predstavlja opasnost za žitelje ovog grada i njegove okoline.

Ovi crni datumi kod najvećeg dela srpske javnosti izazivaju pijetet prema žrtvama i mržnju prema agresorima, međutim, kod jednog manjeg, ali nesrazmerno glasnog njenog dela – poznatog po nazivu ,,Druga Srbija“ – su odavno postali povod za perfidnu zamenu teza kojom se podrivaju odbrambeni kapaciteti Srbije. Ta zamena teza je agitacija sektora NVO za pristupanje Srbije Konvenciji o kasetnoj municiji.

PRITISAK ŽENA U CRNOM
Na prvi pogled radi se o humanitarnom pitanju. Kasetna municija je nesumnjivo nehumano oružje, a dotična Konvencija, usvojena u Dablinu 2008. godine, nastoji da njenu proizvodnju, skladištenje, prodaju i upotrebu zabrani. Srbija bi, kao država koja je na svojoj koži osetila (pa čak i dalje oseća) užas kasetnih bombi, trebalo da stoji u prvom redu potpisnika i zagovornika konvencije o njihovoj zabrani. Ili nas tako makar ubeđuju razni NVO ,,eksperti“. Međutim, kako Srbija i dalje nije potpisala Konvenciju o kasetnoj municiji, niti ima indicija da bi to skoro mogla da učini, dežurni drugosrbijanski moralisti optužuju Srbe i njihovu vlast za licemerje.

Gotovo svakog maja, baš nekako oko godišnjica NATO bombardovanja Niša kasetnim bombama, ,,Žene u crnom“, ,,Autonomni ženski centar“ i druge subverzivne grupe čiji rad finansiraju zapadne vlade i fondacije objavljuju apele i organizuju akcije u kojim pozivaju srpsku vlast na potpisivanje i ratifikaciju Konvencije o kasetnoj municiji. Tako su na primer ,,Žene u crnom“ prošlog maja izvele ulični performans u kojem su, pod transparentom ,,Stop kasetnoj municiji“, zahtevale pristupanje Srbije ovoj konvenciji i delile prolaznicima letke u kojim je pisalo da Srbija ne podržava zabranu kasetnih bombi, iako je NATO na nju 1999. bacio gotovo 300.000 komada kasetne municije. Potom su u septembru prošle godine izdale apel u kojem su insistirale na tome da Ministarstvo odbrane odgovori na pitanja kao što su da li Srbija proizvodi kasetne bombe, da li trguje njima, koliko ih ima u skladištima i da li ih je zloupotrebljavala tokom ratova na prostorima bivše SFRJ. Možemo nagađati šta će ovakvi podaci jednoj Staši Zajović, ali nema sumnje da bi oni veoma interesovali čitav niz obaveštajnih službi iz bližeg i daljeg inostranstva.

Stašine ,,Žene u crnom“ nisu jedine koje zabrinjava ,,srpsko licemerje“ povodom kasetne municije. Maja 2016. je predstavnica NVO ,,Autonomni ženski centar“ Zoe Gudović povodom srpskog nepotpisivanja Konvencije o kasetnoj municiji na jednom od protesta inicijative Ne da(vi)mo Beograd pred okupljenim demonstrantima izjavila da je ,,nasilje ukorenjeno u našem krvotoku“ i da ,,živimo u zemlji koja jedina u regionu nije potpisala zabranu kasetne municije“ (što inače nije tačno jer dotičnu Konvenciju nije potpisala ni Rumunija).

Tu su i liberalni mediji koji ovakve stavove guraju u etar, nastojeći da ih omasove. Primera radi, list Danas je prošlog juna istakao kako ,,Srbija odbija konvenciju o kasetnim bombama“, konstatujući da je to ,,sramotno“ i da ,,nevladin sektor godinama unazad bezsupešno apeluje na nadležne državne organe da potpišu Konvenciju“. Srpsko izdanje Dojče velea je ovog sedmog maja u članku ,,Zlo koje ubija i posle rata“ postavilo pitanje zašto Srbija čuva kasetnu municiju ,,ako se ona ne upotrebljava na svojoj teritoriji za odbranu, već isključivo na tuđoj“, dodajući cinično da na to pitanje nema odgovora, nego ,,samo venci koje političari svakog sedmog maja polažu u Nišu“.

Međutim, za Vojsku Srbije pitanje kasetnih bombi nije ni humanitarno, ni moralno, nego odbrambeno. Naime, kasetna municija predstavlja značajan multiplikator vatrene sile, što je za male vojske kakva je naša izuzetno važno, posebno kada se ima u vidu neprijateljsko okruženje Srbije koje stalno nameće opasnost od simulatnog otvaranja nekolicine frontova. U takvim okolnostima se kasetna municija i te kako može koristiti u odbrambene svrhe, što je skorija ratna istorija ovih prostora pokazala. Malo je poznato da su dejstva aviona ,,Orao“, ,,Galeb“ i ,,Jastreb“ kasetnim bombama imala značajnu ulogu u odbrani Republike Srpske u kritičnim, poslednjim ratnim mesecima 1995. godine.

KOMPARATIVNA PREDNOST
Tako je strateška hrvatska ofanziva ,,Una-95“, koja je usledila nakon ,,Oluje“, u septembru 1995, sa namerom da se sa desetak hiljada vojnika zauzime Prijedor i cela teritorija istočno od puta Gradiška-Prijedor, slomljena za svega dva dana uzastopnim zasipanjem napadača kasetnim bombama tipa BL-775. Slično se desilo tokom poslednje velike ofanzive Armije BiH pod kodnim imenom ,,Operacija Sana“ (od 13. septembra do 20. oktobra 1995). Tada je samo jedan avion tipa J-22 ,,Orao“ vazduhoplovstva VRS kasetnim bombama BL-775 zaustavio kompletnu ofanzivu elitnog jurišnog bataljona ,,Hamze“ iz sastava 505. brdske brigade Petog korpusa armije BiH, nanevši mu katastrofalne gubitke. Kako hroničari srpske avijacije Danko Borojević i Dragi Ivić primećuju, bio je to interesantan primer asimetrije odnosa angažovanih snaga i postignutih efekata: sa nekoliko desetina borbenih letova slomljene su strateške ofanzive velikih neprijateljskih snaga. Naravno, to je bilo moguće isključivo zahvaljujući kasetnim bombama, u ovom slučaju britanskih BL-775 nabavljenih još u vreme SFRJ. Nakon raspada zajedničke države, jedini naslednik ovog moćnog oružja bile su VJ i VRS, a danas ih poseduje Vojska Srbije, što joj daje značajnu komparativnu prednost u odnosu na susedne armije. Kao takve, kasetne bombe predstavljaju i faktor odvraćanja agresije, jer pružaju mogućnost nanošenja neprihvatljivih gubitaka protivniku.

Ovo je aktivistima NVO i novinarima još 2009. objasnio tadašnji ministar odbrane Dragan Šutanovac: ,,Stvar odbrane zemlje nije samo stvar političke odluke. U tome moraju da se konsultuju oni koji su stručni, a to je VS. Ukoliko oni kažu da u ovom trenutku nemamo kapacitete koji bi nadomestili tu vrstu municije, mi ne možemo da stavimo zemlju u taj rizik i da se odreknemo nečega što nama služi”. U prevodu, dok Vojska Srbije ne bude opremljena ,,pametnom“ municijom koja će pružati mogućnost preciznog dejstva sa velike distance, kasetna municija (koju ne čine samo avio-bombe, nego i artiljerijske rakete) ostaje kao ultimativno sredstvo vatrene sile naših oružanih snaga.

Naravno, ovoga su svesni i oni koji nipošto ne žele da Vojska Srbije postoji kao respektabilna borbena sila. Otuda i subverzivne – a tobože humanitarne – akcije plaćeničkih NVO povodom Konvencije o kasetnoj municiji i srpskog (ne)pristupanja istoj. Iako ove akcije do sada nisu bile naročito upadljive široj javnosti, njihova postojanost i kontiunitet ukazuju na to da bi ova tema u datim okolnostima mogla da bude aktivirana i tako dovede do ugrožavanja sistema odbrane i generalne stabilnosti zemlje.

Hipotetički govoreći, zamislimo scenario u kojem jednog dana neki građanin Srbije postrada od zaostale kasetne bombe, a postojeća uigrana mreža subverzivnih NVO i njima naklonjenih medija, zloupotrebljavajući negativan sentiment srpske javnosti po pitanju kasetne municije, izazove tim povodom masovne proteste u kojim se zahteva pristupanje Srbije Konvenciji o kasetnoj municiji, bez obzira na interese odbrane i nacionalne bezbednosti. Ovakva situacija bi u određenim okolnostima mogla da preraste i u tzv. ,,obojenu revoluciju“ jer tema zabrane kasetne municije poseduje dve važne odlike potrebne za uspešno izvođenje obojene revolucije – moralnu nadmoć i mogućnost identifikovanja najšire javnosti sa pokretačkom temom.

Na kraju, treba reći da je kasetna municija oružje kao i svako drugo – namenjeno je ubijanju, a pitanje ,,humanosti“ najviše zavisi od načina njegove upotrebe. Primeri korišćenja ovog oružja od strane NATO i VRS to dobro ilustruju – u jednom slučaju su kasetne bombe korišćene protiv pijaca, bolnica i gradskih trgova punih ljudi u sklopu kampanje zastrašivačkog bombardovanja, u drugom za neutralizaciju protivničkih oklopno-mehanizovanih jedinica u cilju sprečavanja etničkog čišćenja sopstvenog stanovništva. Sa stanovišta srpske nacionalne bezbednosti, odgovor na pitanje kasetne municije je jasan – moramo sačuvati onu koja doprinosi našoj bezbednosti i rešiti se one koja je ugrožava. Ovom drugom, u saradnji sa srpskim institucijama, godinama doprinosi i ruski humanitarni centar u Nišu čiji su demineri samo u prošlogodišnjoj akciji očistili preko 280.000 kvadratnih metara Ćuprije sa okolinom. Što se onog prvog tiče, čujem da je Putin savetovao Vučiću da nabavi ,,smerč“…