Špigl: Specijalni odnos Nemačke i Rusije na ispitu

Novi nemački ministar spoljnih poslova zauzeo je oštriji stav prema Rusiji. Ali potcenio je širinu otpora na koji će naići ta ideja

Prošle nedelje je pijanista Justus Franc sedeo u svojoj vili u okrugu Poseldorf u Hamburgu, govoreći naširoko o Nemcima i njihovom odnosu sa Rusijom. Novi nemački ministar spoljnih poslova, Hajko Mas, rekao je Franc, ponekad ga podseća na Helmuta fon Moltkea, načelnika generalštaba pruske armije na početku Prvog svetskog rata. ,,Neodgovoran“ je reč kojom Franc opisuje ministrov novi oštri ton. Masov pristup Rusiji, rekao je, bio je bezuman u svom pokušaju da ostvari nadmoć. ,,Ova generacija više ne zna šta je rat“.

Rusija je odigrala istaknutu ulogu u Francovom životu. Sedamdesettrogodišnji muzičar, oženjen ruskom violinistkinjom Ksenijom Dubrovskajom, govori mešavinu ruskog i nemačkog kod kuće. Međutim, još pre nego što je upoznato svoju suprugu, Franc je bio dugo ubeđen da postoji naročit afinitet između nemačke i ruske kulture. ,,Epika ruske muzike se jedino može naći u epici nemačke muzike, ne francuske, engleske ili američke“, rekao je entuzijastično. Ovaj muzičar se tokom svoje karijere stalno vraćao Rusiji. Godine 1974, mladi pijanista je upoznao kompozitora Dmitrija Šostakoviča kada je otputovao u Moskvu na svoj solistički koncert. Pred kraj osamdesetih, osnovao je Nemačko-sovjetsku omladinsku filharmoniju a devedesetih je upoznao ambicioznog zamenika gradonačelnika Sankt Peterburga, Vladimira Putina.

,,Kultivisan čovek“, rekao je Franc, dodajući da su pričali o Mocartovoj ,,Čarobnoj fruli“ i nemačkoj kulturi. Naravno, postoje kršenja ljudskih prava u Rusiji, slaže se Franc. ,,Ali najveće kršenje ljudskih prava bio bi novi vojni konflikt između Rusije i Zapada“. Muzičar je u aprilu pokrenuo apel koji je takođe podržao i Zigmar Gabrijel – Masov prethodnik na mestu šefa diplomatije. Neophodno je da ,,slomimo antagonizam provokacija i kontraprovokacija, sumnji i optužbi, pretnji i kontrapretnji, sankcija i kontrasankcija“, napisano je u tekstu.

Justus Franc otelovljuje mnogo onoga što čini posebnu vezu između Nemaca i Rusa. To je veza straha od rata i kulturnog afiniteta, romantični pogled na Rusiju i žudnja za prijateljstvom između naroda, uzajamna fascinacija i mit da se racionalni Nemci i ruska duša nekako savršeno međusobno dopunjuju.

„GORE NEGO TOKOM HLADNOG RATA“
Odnos između Nemaca i Rusa je dugo bio veoma emotivan. Koliko god to apsurdno delovalo, Drugi svetski rat nije otuđio Nemce i Ruse jedne od drugih, nego ih je zbližio. Nijedna država nije bila tako entuzijastična povodom ere Gorbačova i kraja Sovjetskog Saveza kao Nemačka. To bi moglo da objasni zašto sada postoji tako veliko razočaranje činjenicom da je jaz između dve zemlje ponovo počeo da raste.

Prema tome, ne čudi što je ton novog ministra spoljnih poslova izazvao debatu u Nemačkoj. U skorašnjem intervjuu za ,,Špigl“, Mas je tvrdio da je Rusija ,,sve neprijateljskija“. Odbacio je delimično ublažavnje sankcija, za razliku od Gabrijelove podrške takvom koraku, i predložio je da Zapad uveća pritisak na Rusiju povodom Sirije. Mnogi na Zapadu, rekao je Mas ,,sada imaju ekstremno kritičan pogled na Rusiju“. To pokazuje koliko je napeta postala situacija. Po prvi put od kraja Drugog svetskog rata, Berlin je proterao ruske diplomate i to ne zbog sumnji da su se bavili špijunažom, već kao kaznu za napad nervnim gasom na bivšeg špijuna Sergeja Skripalja u Londonu. Poslednjih godina, Nemačka je nametnula sankcije, uvećala izdatke za vojsku i, kao članica NATO, stacionirala trupe na Baltiku. Sve to je deo politike obuzdavanja, koja je podrazumevala i nastojanje da se održi dijalog sa Rusijom. ,,Mora se voditi dijalog sa Rusijom“ glasi konstantni refren.

Uprkos govoranciji o dijalogu, Rusija i Zapad tonu dublje u krizu. ,,Situacija danas je gora nego u vreme Hladnog rata“, rekao je Sergej Nečajev, novi ruski ambasador u Nemačkoj. Postoji nepoverenje i duboko nerazumevanje, dodao je. Nemački predsednik Frank Valter Štajnmajer je upozorio na ,,rapidno otuđivanje“ između Rusije i Zapada. Razumljivo je da promena tona novog ministra spoljnih poslova nije dobro prihvaćena u Moskvi. ,,Imamo problem sa tonom izjava nekolicine političara“, rekao je Nečajev diplomatski. ,,Čujemo reči koje nikada nisu postojale u leksikonu nemačko-ruskih odnosa. Reči kao što su ‘antagonizam’ i ‘neprijatelj’“.

PRELAŽENjE PARTIJSKIH GRANICA
Čak i kritičari Rusije unutar demohrišćana desnog centra kancelarke Angele Merkel (CDU) su nezadovoljni verbalnim napadima ministra. ,,Ne bi trebalo nepotrebno otežavati dijalog sa Rusijom“, rekao je spoljnopolitički ekspert CDU Norbert Rotgen. ,,Situacija je dovoljno ozbiljna. Trebalo bi da se ostavimo verbalne eskalacije“. Šta bi onda trebalo učiniti? Rusko pitanje više nije nekakava akademska vežba spoljnopolitičkih krugova. Još od kako je desničarska populistička stranka Alternativa za Nemačku preuzela ovo pitanje kao centralni stub svoje platforme, nemačko-ruski odnosi su postali krucijalno izborno pitanje, naročito u istočnoj Nemačkoj.

U zemlji postoji duboka podela duž linije istoka-zapad na rusofile i ruso-skeptike. Podela seče i etablirane stranke u državi, naročito socijaldemokrate, ali je ona uočljiva i unutar CDU, pa čak i unutar  Slobodnih demokrata (FDP)koji slede interese poslovne zajednice. Rusko pitanje prevazilazi partijske granice. S jedne strane tu su kancelarka Angela Merkel, najveći deo CDU, Zeleni, ministar spoljnih poslova Hajko Mas i potkancelar Olaf Šolc, obojica iz SDP-a. Lider FDP-a Kristijan Lindner takođe pripada ovoj grupi. Oni se zalažu za jasne kritike, čvrstinu u sankcijama i postavljanje jasnih granica. Sa druge strane su mnoge socijaldemokrate, poput Štajnmajera i Gabrijela, kao i veliki deo Merkelinih bavarsih saveznika, Hrišćanske socijalne unije (CSU), naročito njihov partijski lider Horst Zehofer. Armin Lašet, guverner Severne Rajne-Vestfalije iz CDU, kao i zamenik lidera FDP Volfgang Kubicki, su takođe u ovoj grupi. Ona se zalaže za dijalog, demontažu sankcija, pa čak i vraćanje Putina u G-7.

A onda su tu i ultralevičari iz Leve partije i ultradesničari iz AfD, koji ne samo da su prema Rusiji apsolutno nekritički nastrojeni, nego se i dive njoj i njenom autoritarnom modelu. Jedna strana tvrdi da Putin menja granice unutar Evrope, destabilizuje Ukrajinu, traži načine da podeli Evropsku uniju i izvodi tajni sajber rat protiv Zapada. ,,Ali i Zapad je pravio greške“, kaže druga strana. Ona ističe istorijsku odgovornost Nemačke prema Rusiji i zahteva realizam. Kaže da je razumevanje sa Rusijom je apsolutno neophodno. Prva grupa smatra da je ovo naivno. ,,Putin jedino razume jezik sile“. ,,Huškate na rat“, viču drugi. I dodaju da je Rusija više od Putina.

MNOGO RAZLOGA ZA OŠTRIJI TON
Svaki novi ministar spoljnih poslova nalazi preuzimanje resora izazovnim. U jednu ruku, nemačka spoljna politika je obeležena kontinuitetom i pouzdanošću. U drugu ruku, svaki novi ministar želi da se istakne. To važi i za Hajkoa Masa. Tražeći pitanje u kojem bi mogao da se istakne u odnosu na svoje prethodnike Štajnmajera i Gabrijela, Mas se odlučio za Rusiju. Sa slučajem ,,Skripalj“ i ruskom ulogom u sirijskom ratu, svakako da postoji dosta razloga za oštriji ton. Štaviše, kako su odnosi između Zapada i Rusije već na niskom nivou, rizik od nanošenja štete širim ciljevima nemačke spoljne politike je ograničen.

Uprkos tome, Mas je potcenio koliko je osetljivo to pitanje, naročito unutar njegove sopstvene stranke. Čak i oni koji su ranije podržavali njegovo postavljanje na čelo resora spoljnih poslova su privatno izrazili iritiranost. Kako bi neko sa levog krila partije, pitaju se oni, odjednom mogao da preuzme tvrđi kurs prema Moskvi? Čak je i unutar kabineta kancelarke bila prisutna doza zbunjenosti novim ministrom, i to do nivoa da su Merkelova i njeni ljudi prišli vodećim socijaldemokratama sa pitanjem šta je njihov ministar spoljnih poslova naumio.

„KRITIKA ILI DIJALOG“
Spoljnopolitičke eksperte iz parlamentarne grupe SPD nervira što ih Mas nije konsultovao pre nego što je zauzeo novi kurs. Tako se skorašnji sastanak izvršnog komiteta partije pretvorio u neku vrstu tribunala. Stefan Vejl, guverner Donje Saksonije iz SPD-a, i Manuela Švajzg, njegova koleginica u državi Meklenburg – Zapadna Pomeranija, su upozorili da su mnogi u bazi stranke bili van sebe od besa. Međutim, Mas nije bio prisutan na sastanku, pa se grupa složila da ponovo razmotri ovo pitanje na sledećem okupljanju partijskog rukovodstva.

Od tada su, međutim, obe strane nastojale da smanje tenzije. ,,Imala sam pozitivne razgovore sa Hajkom Masom po pitanju Rusije“, rekla je Švajzg, dodajući da se oboje slažu da bi trebalo nastaviti dijalog sa Rusijom, ali i da bi kritike trebalo da budu otvoreno razmatrane. ,,Pitanje je gde staviti naglasak, na kritike ili na dijalog“. Švajzd je jedan od najvećih Masovih kritičara u SPD. Otkad je postala guvernerka Meklenburg-Zapadne Pomeranije prošlog leta, odnose sa Rusijom je pretvorila u centralno pitanje. Njeno prvo putovanje u inostranstvo otkad je dospela na novu funkciju bilo je u Sankt Peterburg, i to sa velikom delegacijom. Bila je to jasna poruka.

Švajzg je naučila ruski u srednjoj školi. Kada je Stanislav Tilih podneo ostavku na funkciju guvernera Saksonije decembra 2017, ona je preuzela mesto predsedavajuće Nemačko-ruskom grupom prijateljstva u Bundesratu, legislativnom telu koje zastupa nemačke federalne države. ,,Niko nije naivan i niko ne greši u proceni Putina“, kaže Švajzg. Postoji česta predrasuda o ljudima iz bivše Istočne Nemačke, kaže ona, o tome da su ,,Istočni Nemci predugo živeli sa Rusima iza Zida“. Prema Švajzgovoj, ,,to što je ranije postojalo nemačko-sovjetsko prijateljstvo ne znači da su istočni Nemci naivni“.

Kritičari Masovog kursa veruju da on nije opasan samo sa stanovišta spoljne politike. ,,Ljude brine pitanje Rusije“, rekla je Švajzg, dodajući da ga njeni birači često postavljaju. ,,Ljudi su uzbunjeni, zabrinuti“. Stefan Vejl ističe rezultate skorašnjeg istraživanja javnog mnjenja koje je izvela anketna firma Forsa prema kome 94 odsto Nemaca misli da su dobri odnosi između Rusije i Nemačke važni. Celih 68 odsto ispitanika odbacuje tvrđi stav prema Rusiji, što je mišljenje koje deli 81 odsto članova SPD. Vejl kaže da vidi malo interesovanja u SPD za fundamentalnu promenu politike prema Rusiji.

Guverner Donje Saksonije je takođe zabrinut zbog ekonomskih interesa njegove države. Rusko tržište je jako važno za Folksvagen, čije se rukovodstvo nalazi upravo u ovoj državi. Ali glavni razlog zbog kog je debata tako naelektrisana unutar SPD je to što tangira suštinski socijaldemokratski princip: Vili Brantov ,,Ostpolitik“, što je bila politika detanta sa Sovjetskim Savezom kojoj je šezdesetih pribegao čuveni kancelar iz redova SPD. „Mislim da novi kurs SPD nije dobar. Politika detanta je u srži našeg brenda“, izjavio je bivši guverner Brandenburga i bivši lider SPD Matijas Placek, koji je sada predsedavajući Foruma Nemačka-Rusija. Masova retorika, kažu njegovi kritičari, ne uklapa se u ovu tradiciju. A takođe se ne uklapa ni u želju najšireg članstva SPD da sebe predstave kao stranku mira. Bez obzira na to, liderka partije Andrea Nales i zamenik kancelara Olaf Šolc (slika ispod) su eksplicitno podržali Masa, a ministarstvo spoljnih poslova je bilo u tesnoj koordinaciji sa njih oboje povodom stava prema Moskvi.

Zaista, u Masovom taboru ima malo razumevanja povodom razloga za trenutnu debatu. ,,Svako ko kritikuje destruktivnu ulogu Rusije u Siriji, kršenje međunarodnog prava na Krimu ili ciljanu kampanju dezinformisanja koju sprovodi Kremlj je suočen sa zahtevima da se vrati ostpolitik-u Vilija Branta“, rekao je Nils Anen, državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova. Pri tome se prenebregava činjenica, dodaje Anen, da je temelj Brantove politike bilo stabilno usidrenje Nemačke na Zapadu. ,,I tada kao i sada, jasno gledište je bilo jasan temelj za neophodni dijalog“, zaključuje Anen. Ova debata pokazuje da trezveno opisivanje ruske politike ,,nije uvek jednostavno“.

RAZUMETI RUSE
Bliskost sa Rusijom je deo biografije mnogih Nemaca, iako kod nekih političara nije uvek poznat stepen njihovog poznavanja i ljubavi za Rusiju. Jedan primer je političar iz CSU Peter Ramzauer, koji je bio ministar transporta u prethodnom kabinetu Merkelove, a sada predsedava Komitetom za ekonomsku saradnju i razvoj u nemačkom parlamentu. Ramzauer je naučio ruski u srednjoj školi u Bavarskoj i putovao je po Sovjetskom Savezu kao tinejdžer. Njegova nastavnica ruskog mu je takođe držala časove klavira, a Ramzauer je bio toliko talentovan da je čak maštao da postane koncertni pijanista. Njegova ljubav za rusku muziku ostaje: Rahmanjinov, Čajkovski, Musorgski. Godine 2006, Ramzauer je bio prisutan u Murmansku povodom otvaranja postrojenja, izgrađenog uz nemačku pomoć, za demontiranje nuklearnih podmornica. Rusi su organizovali prijem, a stari admiral, seća se Ramzauer, imao je suze u očima: ono što je nekada bio ponos sovjetske flote sada postaje otpad – i to uz nemačku pomoć. ,,Bilo je to ključno iskustvo za mene“, rekao je Ramzauer. ,,Zapad se nije dovoljno potrudio da razume ruska osećanja. Moramo da pokušamo da razumemo rusku tačku gledišta“.

Ramzauer ima moćne saveznike u svojoj stranci. Lider CSU Horst Zehofer je često govorio u prilog ukidanja sankcija nametnutih Rusiji. Bivši bavarski guverner Edmund Stojber je spomenuo dobre odnose sa Putinom i trudio se da kontrira kancelarkinoj politici prema Rusiji u nekolicini slučajeva. Zauzvrat, Putin je ukazao naročitu čast Stojberu tokom njegovog poslednjeg putovanja u svojstvu guvernera Bavarske u Rusiju 2007, organizujući vojni orkestar Kremlja da mu svira. Za razliku od toga, unutar CDU jasna većina podržava Merkelin pristup Rusiji. Onoliko koliko SPD vidi “ostpolitik“ kao svoj centralni princip, toliko CDU kao svoj prinicp vidi svrstavanje uz Zapad. Na kraju krajeva, Konrad Adenauer kao prvi posleratni nemački kancelar je bio taj koji je poveo CDU u novo doba koje je odvelo Nemačku u Evropsku zajednicu i NATO.

Norbert Rotgen, predsednik spoljnopolitičkog komiteta Bundestaga, usvaja ovu tradiciju. ,,Nemačka nema posebnu ulogu kada se radi o Rusiji“, rekao je. ,,Nemačka je deo evropske i transatlantske tradicije. To se ne dovodi u pitanje“. Srdačnost sa kojom mnogi iz SPD-a tretiraju Putina se retko nalazi u CDU, naročito unutar regionalnih partijskih organizacija u zapadnoj Nemačkoj. Uprkos tome, čak i tamo jedna od figura CDU koje povremeno izbijaju u prvi plan ima drugačiji pogled na Rusiju. Na primer, Armin Lašet, guverner Severne Rajne-Vestfalije. On je bio jedan od prvih u stranci koji su sa dobrodošlicom dočekali rusku vojnu intervenciju u Siriji.

Nakon trovanja Skripalja, Lašet je izneo sumnje u britansku verziju događaja koja je jasno upirala prst u Moskvu. Pariz, Vašington i Berlin su stali na stranu Londona. Ali Lašet je tvitovao: ,,Ako se već svaka NATO članica primorava da pokaže solidarnost, zar ne bi trebalo pokazati neki definitivan dokaz?“ Lašetov stav je delom uzrokovan i percepcijom da nemački glasači ne podržavaju tvrd pristup Rusiji, osim ukoliko nije izrazito jasno utemeljen.

DIVLjENjE MUŽEVNOM PUTINU
Desničarski populisti iz AfD baštine svoj jedinstveni pogled na Putina. U njihovim očima, lider iz Kremlja je čovek pomirenja kog nažalost konstantno provocira ratoborna nemačka vlada. Nedavno je Hansjorg Miler, poslanik AfD, napao novog ministra spoljnih poslova u skupštinskom govoru. Masova ,,antiruska retorika“ će izazvati novi rat sa Rusijom, upozorio je. ,,Zato vas pitam – za koga vi stvarno radite? Za Atlantski most ili za Nemački Maršalov fond?“ – aludirajući na dva transatlantska tink-tenka. Mas i većina parlamentaraca iz drugih stranaka su jednostavno zakolutali očima na Milerove teorije zavere. Ali je govor brzo postao viralan. Mnoge pristalice AfD održavaju nekritički pogled na Kremlj i dive se muževnom ruskom predsedniku koji deluje mnogo moćnije i odlučnije od nesigurne Merkelove. ,,Putin je lider koji voli svoju zemlju i štiti je“, oduševljeno je rekao Miler. ,,On ne potčinjava sebe i svoj narod stranim ministrima kao što to naša kancelarka čini“. AfD-ovac se očigledno uzdao u činjenicu da je Putin neko na koga mnogi Nemci projektuju svoju želju za jakim državnikom, ,,poput Bizmarka“.

U takvim izjavama Miler je u savršenoj harmoniji sa svojom strankom. Još 2013. je sadašnji lider AfD Aleksander Gauland bio među prvima koji su apelovali na bizmarkovski pristup Rusiji. Tada je AfD bio primarno evroskeptična stranka pod vođstvom Bernda Lukea pa je pitanje Rusije delovalo kao Gaulandova čudna opsesija. Danas je jedno od glavnih uverenja AfD-a to da bi Nemačka trebalo da stane na stranu Rusije i pobegne od svoje zavisnosti od SAD. ,,Mi Nemci smo nemoćni vazali Amerike, vojno, politički i medijski“, tvrdi Miler.

Podela je u Nemačkoj takođe i geografska, presecajući zemlju duž nekadašnje granice Istoka i Zapada. Kada je Korber fondacija istraživala nemačke stavove o Rusiji, otkrili su da 30 odsto zapadnih Nemaca opisuje Rusiju kao ,,državu koja mi deluje strano“, dok je isto to mislilo svega 12 odsto istočnih Nemaca. Nije slučajnost to što uglavnom lideri iz istočnih nemačkih pokrajinskih vlada pozivaju na popuštanje sankcija protiv Rusije. Guverner Tiringije Bodo Ramelo, član Leve stranke, tretira sankcije kao ,,topovsku diplomatiju“ i kaže da ga ,,šutiranje Rusije“ podseća na Hladni rat. On kaže da bi spoljna politika trebalo da izbegava konfrontacije i da bi trebalo ,,naučiti misliti poput Rusa“. Berlin bi, kaže on, ,,trebalo da priđe Rusiji i iznese ponude“.

Istovremeno je u Saksoniji-Anhalt podela u CDU očigledna. Guverner Rejner Hazelof želi ukidanje sankcija, što je pozicija koja nije uzrokovana samo ekonomskim razlozima nego i osećanjem da Zapad ne razume Moskvu. ,,Mi ovde na istoku znamo Ruse“, rekao je. Nisu, međutim, svi stranački kadrovi u ovoj državi bliski tom gledštu. Hazelofov prethodnik Kristof Bergner, koji je takođe služio i kao komesar za istočna pitanja, rekao je da je šokiran proruskim stavom mnogih istočno-nemačkih guvernera. Sankcije su jedini način da se Rusija natera da popusti u Ukrajini, tvrdi on.

RUSIJA JE VAŽNO IZVOZNO TRŽIŠTE
Ali pitanje je osetljivo. Istočna Nemačka ima naročito jake ekonomske veze sa Rusijom. Totalova rafinerija u Lojni, na primer, ima obrt od četiri milijarde evra godišnje, što je čini ubedljivo najjačim privrednim subjektom u državi Saksonija-Anhalt. Osamdeset odsto nafte koju ova rafinerija obradi dolazi iz Rusije. Ovdašnje industrije su tradicionalno održavale bliske veze sa Rusijom, što im stvara veće nevolje u sadašnjim konfliktima ,,Nemačke kompanije i dalje tretiraju Rusiju kao izvozno tržište“, rekao je Volfgang Buhel (na slici ispod), predsednik Komiteta za istočnoevropske ekonomske odnose. ,,Ali je neizvesnost povodom toga sa kime će i pod kojim uslovima poslovanje sa Rusijom biti moguće u budućnosti ekstremno štetno, naročito za mala i srednja preduzeća.“

Buhel, koji dolazi iz južne Nemačke i koji je imao krivudavu karijeru menadžera, već je devedesetih godina imao iskustvo trgovine sa Rusijom tokom svog perioda na mestu rukovodioca istočnoevropskog odseka hemijskog giganta BASF. Nikada nije bilo lako, ali Nemci su bili manje uplašeni nepristupačnim terenom od mnogih drugih, čak i nakon što su ga sankcije iz 2014. učinile još nepristupačnijim. Ivoz se iz Nemačke u Rusiju 2017. uvećao za petinu, a kompanije su ponovo počele da investiraju u zemlju, delimično i zbog slabe rublje. ,,Nove američke sankcije su situaciju naglo učinile još sumornijom“, rekao je Buhel – a došle su taman kad su nemačke kompanije počele da se nadaju da će uskoro moći da razgovaraju o ukidanju sankcija povezanih sa Sporazumom iz Minska.

Mnogi u nemačkim industrijskim krugovima sada imaju utisak da se američke sankcije više ne tiču samo nametanja političkog pritiska, nego i ostvarivanja američkih ekonomskih interesa. Na primer, poslednje američke sankcije su izgleda imale za cilj da proguraju američki tečni gas na evropsko tržište. Komitet za istočnoevropske odnose procenjuje da bi kratkoročna šteta nemačkoj ekonomiji usled izgubljenih poslova uzrokovanih američkim sankcijama mogla da se meri u stotinama milijardi. Smatra se da je šezdesetak kompanija bilo pod uticajem sankcija, naročito firme umešane u eksploatisanje i transport nafte i gasa iz Rusije, kao i u mašinstvo i fabričku proizvodnju. ,,Stoga urgentno zahtevamo da Nemačka povede sa Amerikom razgovore koji bi doneli jasnoću“, rekao je Buhel.

Nijedno pitanje ne otkriva nemačku podelu kao ono o baltičkom gasovodu Severni tok 2. Podela seče partijske linije toliko da su se članovi Merkelinog CDU otvoreno pobunili oko ovog pitanja u Evropskom parlamentu. Projekat nije samo ekonomski lukrativan, on je postao i simbol nemačko-ruskih odnosa. A ima i posebno mesto u Putinovom srcu. U telefonskim razgovorima sa kancelarkom, on neizbežno pominje ,,moje cevi“ i pecka Merkelovu pitanjima kada će izgradnja konačno početi. Kancelarka je dugo posmatrala projekat gasovoda isključivo u ekonomskim terminima, ali se njen pogled do sada promenio. Nakon razgovora sa ukrajinskim predsednikom Petrom Porošenkom, razjasnila je da bi Severni tok 2 jedino mogao biti izgrađen ukoliko Ukrajina ostane tranzitna zemlja za ruski gas. Šef Gasproma Aleksej Miler je brzo reagovao, obećavši preko Tvitera da će se tranzit nastaviti kroz Ukrajinu.

Debata o Severnom toku 2 je dugo bila debata o stavu Nemačke i Evrope prema Rusiji. Trenutno je spor usredsređen na pitanje ko je odgovoran za odobrenje gasovoda – Brisel ili države kroz koje bi cevovod prošao. Nedavno je pravna služba Evropskog saveta, koji zastupa članice EU, došla do zaključka da Evropska komisija krši međunarodno pravo pokušajima da blokira gasovod. Nemačka ambasada u Moskvi je srećno poslala tu vest na dugačku listu adresa.

VIŠE SE NE POSMATRAJU KAO PRIJATELjI
Otuđenje između Berlina i Moskve takođe ima efekta i na rusko društvo. Kada je Levada centar 2010. ispitivao građane o ruskim ,,neprijateljima“ i ,,prijateljima“ u svetu, svega jedan odsto je klasifikovalo Nemačku kao ,,neprijatelja“, a oko četvrtine kao ,,prijatelja“. Prošle godine, u istom istraživanju, rezultati su zamenili mesta. Sada gotovo četvrtina Rusa vidi Nemačku kao ,,neprijatelja“, a jedva da je iko vidi kao ,,prijatelja“. Malo drugih država je iskusilo tako dramatičnu promenu odnosa.

Iz perspektive Kremlja, smena Zigmara Gabrijela Hajkom Masom je razočaranje. Tokom godina, Rusi su se navikli na to da nemačke socijaldemokrate gaje određene simpatije prema Moskvi. Delovalo je kao da su bliski nemačko-ruski odnosi poživeli makar u formi prijateljstva sa određenim starijim socijaldemokratama. Prošlog leta, kada je Putin večerao zajedno sa nemačkim kancelarom Gerhardom Šrederom i njegovim kolegom iz SPD Gabrijelom, izgledalo je to skoro kao obećanje boljih vremena koja dolaze. Ali onda je došao SPD ministar spoljnih poslova koji je namerno putovao u Ukrajinu pre planirane posete Moskvi. Makar Merkelova planira put u Rusiju ovog leta (poseta je zakazana za 18. maj; prim. NS) Biće to njeno prvo bilateralno putovanje u Moskvu još od aneksije Krima, uz izuzetak kratkog putovanja u maju 2015. kako bi se obeležila sedamdeseta godišnjica okončanja Drugog svetskog rata.

U kancelarkinom kabinetu, zvaničnici pokušavaju da procene šta je Putin isplanirao za svoj poslednji mandat u kontekstu odnosa sa Zapadom. Možda postoji neka prilika. Priča se o ,,pravljenju zaliha“. Međutim, ono što je potrebno Berlinu je strategija, odgovor na pitanje šta znače razumni odnosi sa Rusijom, izvan romantizma i emocija. Oni poput ministra spoljnih poslova, koji smatraju da su nemačko-ruski odnosi nepopravljivo oštećeni, se zalažu za politiku obuzdavanja.

Oni koji veruju da Putin želi da obnovi Sovjetski Savez, uništi EU, preplavi Evropu izbeglicama i podeli Zapad koristeći propagandu, moraju da se zalažu za odbranu i konfrontaciju. Međutim, kada je Rusija ranije delovala agresivno i destruktivno, bilo je to usled osećanja da je Zapad opkoljava. Za Putina su sva sredstva opravdana kako bi slomio to opkoljavanje.

Putin ne želi da obnovi Sovjetski Savez. On želi da Zapad poštuje interese Rusije. I želi da Zapad ponovo prepozna Rusiju kao veliku silu, globalnog igrača – što je uloga koju je Putin nastojao da prisvoji u Siriji. Ruski predsednik želi da se Zapad drži podalje od ruske unutrašnje politike i da spreči dalje širenje EU i NATO.

PRIHVATANjE SFERE UTICAJA
Konačno, Putin želi da Zapad konačno prihvati da Moskva tretira bivše članice Sovjetskog Saveza – sa izuzetkom baltičkih zemalja – kao deo sfere interesa Moskve u kojoj Kremlj traži reč.

Nemačka, naravno, ne može da pruži zvanično priznanje toga, ali bi imalo smisla da de facto više drži do ovih interesa. Sudbina Ukrajine pokazuje da je beskorisno za Zapad da nastavlja da insistira na svojim principima kada ne može da ih odbrani pred beskrupuloznom Rusijom. Berlinu je potreban realpolitički pristup kad se radi o Moskvi.

To takođe znači da je konačno došlo vreme ne samo za priču o dijalogu, nego i za praktikovanje dijaloga. Prvi korak bi bio oživljavanje međuvladinih konsultacija poput onih koje Nemačka ima sa drugim državama, uključujući i nedemokratske, poput Kine. To bi takođe pomoglo da se prevaziđe gubitak poverenja između Moskve i Berlina. Međutim, kao preduslov, Rusija bi morala da se uzdrži od svog manipulisanja Zapadom strateškim lažima.

Na simboličnom nivou, bilo bi važno sarađivati u pripremama i obeležavanjima važnih istorijskih godišnjica u narednih nekoliko godina. Moskva je naročito osetljiva kada se radi o političkoj ulozi sećanja i stoga bi je trebalo uključiti je u planove za obeležavanje tridesete godišnjice pada Berlinskog zida u novembru 2019. i 75. godišnjice okončanja Drugog svetskog rata u maju 2020.

Natrag u poseldorfskoj vili Justusa Franca, stari pijanista sedi za svojim velikim Stenvejem, svirajući rusku himnu. ,,Rusijo, naša sveta zemljo, Rusijo, naša voljena zemljo“. Melodija je ista kao kod stare sovjetske himne, mada su tadašnje reči bile: ,,Živela naša sovjetska otadžbina, izgrađena moćnom rukom naroda“. Pesnik Sergej Mihalkov je malo izmenio svoju liriku 2000. godine.

Franc svira ovo delo osećajno, ali bez patosa. Kada se poslednja nota izgubi, on momentalno počinje da svira ponovo, ovog puta izraelsku himnu. ,,Za mene, nemačko-ruski odnosi su podjednako važni kao i nemačko-izraelski“, rekao je.

Melani Aman, Kristijan Eš, Aneta Grosbongart, Martin Hese, Kristijan Hofman, Vejt Medik, Piter Miler, Ralf Najkruh, Kristof Šult i Štefan Vinter

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

Der Spiegel