Stari i novi svet – izbor rektora Beogradskog univerziteta

Među nekolicinom profesora BU spremnih za rektorski zadatak danas se izdvaja Milo Lompar, istaknuti srpski intelektualac

Beogradski univerzitet (BU) uskoro će dobiti novog rektora, za period od 1.10.18. do 30.9.2021. BU danas čine 31 fakultet, 11 instituta, 13 centara i Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“. Dakle, reč je o složenoj ustanovi, svojevrsnoj konfederaciji u kojoj su fakulteti (dekani) nosioci autonomije i poslovanja. Budući da BU spada u najstarije evropske ustanove na južnoslovenskom prostoru, čini se da izbor novog domaćina BU zaslužuje pažnju. Posebno što ovakvi događaji, čak i ako nisu praćeni velikim interesovanjem javnosti, pokazuju pravce dubokih društvenih procesa među univerzitetskom inteligencijom.

O KANDIDATIMA
Univerzitetska komisija za sprovođenje izbora za rektora objavila je listu evidentiranih kandidata na kojoj su tri redovna profesora BU: dr Aleksandar Lipkovski (Matematički fakultet), dr Miloš Nedeljković (Mašinski fakultet), dr Ivanka Popović (Tehnološko-metalurški fakultet).

Prof. dr Aleksandar Lipkovski (r. 1955. Carigrad) završio je Prirodno-matematički fakultet u Beogradu 1975. Obavljao je dužnost prodekana i dekana Matematičkog fakulteta, prorektora BU u vreme rektora Dejana Popovića, pomoćnika ministra prosvete (u vreme ministara Z. Lončara i Ž. Obradovića), te predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta.

Izborni program prof. Lipkovskog je najobimniji i podeljen je u pet delova: 1) tradicija i kvalitet, 2) autonomija i odgovornost, 3) unutrašnji odnosi: multipolarnost, 4) spoljašnji odnosi: aktivnost i 5) nešto kao zaključak. U prvom delu Lipkovski podrobno skicira razvoj BU, obećava da će težiti da na državnom nivou, kroz odgovarajuće zakone bude prepoznata izvrsnost BU, da će se zalagati za autonomiju univerziteta, nagoveštava razmatranje i donošenje odluka o doktoratima sumnjivog kvaliteta i originalnosti. Na polju organizacije univerziteta ističe da rektorat ne treba da ima rukovodeću ulogu već harmonizujuću i savetodavnu. Lipkovski se zalaže za funkcionalnu integraciju univerziteta pod kojom ne podrazumeva centralizaciju upravljanja i jedinstvene finansije jer bi ona, smatra, bila štetna. Ističe da su profesori zapostavljeni na svim nivoima političke vlasti a njihov uticaj na kreiranje pojedinih politika ništavan. Snažno se zalaže za pregovore s državom radi povratka zadužbina koje su oduzete BU. Istovremeno, nasuprot nevidljive ruke tržišta i vašingtonskog dogovora, postavlja pitanje zašto Beograd ne bi isporučivao univerzitetu toplotnu energiju ili struju po povlašćenim cenama i tako mu pomagao.

Prof. dr Ivanka Popović, (r. 1959. Rio de Ženeiro), završila je Tehnološko-metalurški fakultet (TMF) u Beogradu na kome se zaposlila i prošla izbore u sva zvanja, od asistenta pripravnika do redovnog profesora. Na dužnosti prorektora BU nalazi se od 2012. do danas. Njen izborni program razrađuje devet tema: 1) strategiju i plan razvoja BU, 2) zahteve savremene nastave, naučno-istraživačku delatnost, 4) akademske vrednosti, 5) međunarodnu saradnju, 6) finansije, 7) organizaciju, 8) vidljivost, tradiciju i ugled BU, 9) održivi razvoj. Svojim programom prof. Popović najpre najavljuje donošenje strategije razvoja BU, analizira nastavu na BU i ukazuje da su nakon uvođenja Bolonjskih principa sprovedene značajne promene u organizaciji univerzitetske nastave ali da su postignuti uspesi uglavnom plod entuzijazma fakultetskih uprava, nastavnika i saradnika, te predlaže značajnije uključivanja univerzitetskih instituta u nastavu.

Primećuje da je položaj BU na različitim međunarodnim rang listama prvenstveno rezultat ostvarene naučne izvrsnosti i sugeriše okretanje inostranim projektima (FP9 projekti), programima Evropske komisije i drugih partnera u svetu, pošto domaći izvori presušuju. Kao i svi kandidati za rektora, prof. Popović se zalaže za poboljšanje materijalne situacije na BU i povratak univerzitetskih zadužbina oduzetih nakon rata. U pogledu organizacije univerziteta naglašava značaj unapređenja informacionog sistema te optimizaciju rada stručne službe rektorata. Ističe važnost očuvanja dostojanstva akademske profesije, zapaža da BU nije dovoljno prisutan u javnosti i obećava da će se založiti da predstavnici Univerziteta budu prisutniji u javnom životu.

Prof. dr Miloš Nedeljković (r. 1957. Beograd) završio je Mašinski fakultet BU na kome je prošao izbore u sva zvanja – od asistenta pripravnika do redovnog profesora. Obavljao je dužnosti prodekana i dekana na Mašinskom fakultetu (tri mandata), te državnog sekretara u Ministarstvu za nauku i tehnološki razvoj RS. Dao je najkraći izborni program kojim ističe sedam ciljeva. Prvi je da bude izabran za rektora ali samo na jedan mandat da bi brojni fakulteti imali priliku da dobiju rektorsko mesto. Drugom tačkom se zalaže da broj kandidata za rektora bude četiri kako bi se BU razlikovao od univerziteta koji imaju po jednog kandidata. Treći cilj prof. Nedeljkovića je uspostavljanje legalnog i pravednog sistema finansiranja BU i njegovih članica.

Četvrti je produžetak rada na kriterijumima za napredovanje u zvanjima, imajući u vidu da su kvantitativni pokazatelji nadvladali kvalitativne pri izboru nastavnika i saradnika BU. Peti cilj je intenziviranje međunarodne saradnje Univerziteta (podržava dosadašnje napore prorektorke I. Popović). Šesti cilj je da svojom kandidaturom omogući da rektor BU prvi put bude iz redova profesora Mašinskog fakulteta. Napokon, prof. Nedeljković izražava oprez u pogledu promena BU budući da je on složena i raznovrsna institucija te obećava da bi predloge izmena dao, nakon proučavanja rada nekih segmenata BU, i obavezno ih sproveo.

O UOPŠTAVANjU, PREĆUTKIVANjU I UVAŽAVANjU
U svojim programima kandidati dotiču mnoštvo pitanja različitog značaja za univerzitetski život što se vidi iz njihovih izbornih programa. Uprkos obimu izbornih programa, bibliografija i biografija (preko 70 strana) i bogatom životnom i univerzitetskom iskustva samih kandidata, nije najjasnije koja pitanja su najvažnija, niti metodologija njihovog rešavanja. Ilustracije radi izdvojićemo dva pitanja. Prvo je uređenje (organizacija) BU. Drugo se tiče odnosa društva i univerziteta, posebno ugleda i uvažavanja BU. Dug razvoj BU (preko jednog stoleća) i njegovo polagano udaljavanje od društva (izraženo posle 1968) doneli su ozbiljne nedoslednosti u organizaciji i odnosima fakulteta i rektorata.

Na tzv. pitanju matičnosti (jednom u mnoštvu) pokazaće se ta nedoslednost. Suština ovog pitanje je: da li se fizika, matematika, anglicistika, hemija, botanika, logika i dr. razvijaju na svim fakultetima BU (medicinskom, hemijskom, filološkom, filosofskom, matematičkom, fizičkom i dr.) ili pak na univerzitetu? Primer ove nedoslednosti je nefunkcionalno rešenje da pod okriljem Instituta za ratarstvo i povrtarstvo Poljoprivrednog fakulteta BU deluju četiri katedre a jedna od njih je Katedra za strane jezike. Iz programa kandidata za rektora ne naslućuje se rešenje ovakvih važnih organizacionih pitanja budući da se profesor Lipkovski zalaže za multipolarnost univerziteta i funkcionalnu integraciju ali bez centralizovanog upravljanja i jedinstvenih finansija. On misli da je centralizacija  nemoguća ili kontraproduktivna.

Ivanka Popović razmatrajući pitanje organizacije ističe značaj unapređenja informacionog sistema i optimizaciju rada stručne službe rektorata BU a profesor Nedeljković na kraju svog programa najavljuje da će proučiti „rad nekih segmenata Univerziteta“ a onda predložiti izmene. Sasvim je izvesno da će, ko god bio izabran za rektora, konjugacije, deklinacije, književnost romantizma, ishrana karfiola i plevljenje luka biti prepuštene spontanom razvoju. Osim toga, ovakvo ustrojstvo BU cementira autonomija univerziteta, neupućenost šire javnosti i državnog aparata.

Kandidati za rektora pružili su na uvid javnosti obilje biografskih podataka ali nisu se osvrnuli, niti pomenuli, svoje članstvo ili saradnju s partijama u Srbiji. Da li je reč o nezahvalnosti, neskromnosti ili nečem trećem teško je reći ali valja znati da je prećutkivanje partijske delatnosti profesora nepisano pravilo na univerzitetu. Da li bi Ivo Andrić bio poštovan i prihvaćen da je prećutao Tugomira Alaupovića? Osim toga, kandidati za rektora nisu jasno nagovestili svoje buduće saradnike (prorektore) niti najavili obraćanje svojim kolegama na BU od kojih očekuju podršku pri izboru i kasnije. Budući da je na fakultetima odomaćena praksa da se dekani biraju pošto obznane imena saradnika (prodekana), ovakva praksa rektorata slabi položaj budućeg rektorskog kolegijuma koji sprovodi izborni program i time jača autokefalne dekane.

Baveći se obećanim i prećutanim in concreto a ne in abstracto zalazimo na teren poštovanja, priznanja i ugleda univerziteta. Naime, u javnom diskursu univerzitetskih profesora često je vajkanje da država, političari, stranke nedovoljno uvažavaju naše ugledne visokoškolske institucije. No, u poslednjih destak godina BU je privukao pažnju javnosti nedoslednim sprovođenjem bolonjske reforme školstva, odavanjem počasti kolonijalnom službeniku prerušenom u filosofa – Polu Volceru, i akcijama protiv dr Nebojše Stefanovića (ministra policije) i dr Siniše Malog (ministra finansija i bivšeg gradonačelnika Beograda). Ugled je, često zaboravljamo, rezultat neprekidnog opštenja pojedinca i društva koje od vajkada svakome daje zasluženo mesto. Još uvek nije zaboravljeno da je patrijarh Pavle za života stekao poštovanje u narodu kao i da njegov ugled nije bio rezultat rada zakonodavca nego dela i mudrosti samog Patrijarha.

O ČETVRTOM ČOVEKU – MALI MISAONI OPIT
Držeći se predloga prof. Nedeljkovića da bi rektora BU valjalo birati između četiri kandidata, izvešćemo misaoni ogled. Naime, skiciraćemo neke od osobina četvrtog kandidata za rektora (koji nije kandidovan), primerene našim prilikama. Čini se da bi posle dužeg vremena valjalo da rektor BU bude izabran iz reda filologa i teologa (grupacija društveno-humanističkih nauka) iz kulturoloških i geopolitičkih razloga. Vreme je za rektora BU spremnog da brzo prati obrise novog svetskog poretka koji se rađa, sagledava mogućnosti države i predlaže vladi i javnosti kako da evropska ideja univerziteta zaživi i postane delotvorna u središnjem srpskom gradu. Neizostavno, on bi morao biti znalac naših uzleta i padova HIH i HH stoleća, ratova, seoba i emigracije, odnosa prema Evropi i Rusiji.

Rektor nije samo profesor ili istaknuti stručnjak, već javna ličnost širokih dosega, spreman za javni ispit, budući neprekidno okrenut kulturnoj politici i ulozi BU u društvu koje ga je osnovalao. Otuda je poznanik i poštovalac znamenitih Srba među kojima su Sveti Sava, Vuk, Njegoš, Matavulj, Pančić, Lozanić, Sterija, Isidora, Nikolaj, Cvijić, Crnjanski… Ali i najvećih Evropljana – Servantesa, Šekspira, Getea, Dostojevskog, Tolstoja te njihovih drevnih predaka Homera, Platona, Eshila… Taj rektor Beogradskog univerziteta znalački bi se bavio evropskom idejom destilišući i titrujući Humboltove reforme, Jaspersove težnje da obnovi univerzitetsku ideju u Nemačkoj, sentimentalna antropološka razmišljanja biologa Danilevskog, geopolitički pragmatizam H. Mekindera i S. Hantingtona, rusofobiju Bžežinskog i diplomatska razigravanja H. Kisindžera. Bio bi spreman da roditeljski razgovara sa studentom i hladnokrvno pregovara s izaslanicima Lagardove. Ponekad pominjući autonomiju univerziteta, tek da podseti na njegove sekularne temelje, prisećao bi se Biblije, ako ne kao zapovesti a ono kao velikog štiva. Akreditacijom, evaluacijom, citatima i samocitatima, pod budnim okom rektora, bavio bi se aparat vlade i rektorata, kako život nalaže.

Među nekolicinom profesora BU spremnih za rektorski zadatak danas se izdvaja Milo Lompar, istaknuti srpski intelektualac, znalac naših kulturnih i političkih prilika. Pošto je dobio rat protiv srpskih trockista, što potvrđuje i osam izdanja „Duha samoporicanja“, profesor Lompar lako bi mogao da se vrati svome cehu i unapredi univerzitetski život i delom pokaže da je propadalački duh samoporicanja moguće suzbijati i udaljavati iz različitih sfera našeg javnog života. Samouvereni lakše bismo zagazili u digitalni svet i zauzeli dostojno mesto u njemu.Lompar

Pred budućim rektorom BU stoje veliki zadaci koje je nakupilo vreme. Da li će hteti i umeti da ih rešava znaćemo već u oktobru ove godine.