Uroš Nikolić: Neokoni od margine do svetskog značaja

Oni veruju u američku izuzetnost i drže se binarne logike ,,dobrih” i ,,loših” momaka

Neokonzervativizam kao ideologija je dosta širok pojam. U ovom tekstu nećemo se sveobuhvatno baviti celinom onoga što može spadati pod taj termin, kao ni reganomikom, tačerizmom i novom desnicom, niti neokonzervativizmom koji u određenoj formi postoji u različitim zemljama. Fokus će biti, na američkom neokonzervativizmu, i to baš ovom savremenom, koji se vezuje za jastrebove popularno nazvane neokonsi. To su neokonzervativci, koji su vrhunac doživeli u vreme vladavine Džordža Buša Mlađeg, ali za koje se smatra da su u dobroj meri povratili uticaj i u Trampovoj administraciji.

Često se tim terminom nazivaju svi američki intervencionisti, globalisti, jastrebovi, i u najširem smislu u javnosti se često sve takve grupe unifikuju i nazivaju ili dubokom državom ili baš neokonzervativcima. Kao što je i duboka država neformalna, i nije jedinstvena, već postoji mnoštvo centara unutar nje i razlika, tako su i neokonzervativci neformalna, rasplinuta grupa, čije su granice neodređene i pripadnost tom krugu je češće nevoljna – kada ih drugi koji negativno gledaju na njih svrstavaju u tu grupu, ili ređe kada sami prihvate taj termin i ponosno kažu da pripadaju toj školi. Jedan deo duboke države svakako je neokonzervativan.

Oni nemaju zvanično nikakvu hijerarhiju, udruženje, partiju, ne održavaju skupove koje jasno nazivaju skupovima neokonsa, nemaju čak ni toliko jasnu strukturu niti profil, makar i neformalnog pripadnika ili simpatizera, ne mogu se jednostavno svrstati ni u jednu partiju, jer među njima ima i demokrata i republikanaca. Ipak, češće se svrstavaju u republikanski tabor. No, to što su oni na prvi pogled neodređeni, ne znači da ne postoje. Samo, njihovo poznavanje je obrnuto proporcionalno količini upotrebe termina neokonzervativci u javnom diskursu. Da bi se razlikovali od ostalih grupacija, kako konzervativnih, jer u nazivu imaju konzervativno, tako i drugih globalističkih, deep state centara moći, potrebno je znatno nijansiranije pristupiti ovoj problematici.

Za intelektualnog gurua i preteču neokonzervativnog pogleda na svet, smatra se filozof Leo Štraus. Ovaj nemački Jevrejin, koji je napustio Nemačku neposredno pred dolazak Hitlera na vlast, pa emigrirao u Ameriku, verovatno nije ni slutio koliko će njegove ideje jednog dana zaživeti u praktičnoj politici i pojedinim američkim predsedničkim administracijama. Kuriozitet je to, da je ovaj profesor bio veliki filozof, ali za razliku od njegovih učenika i sledbenika, za života je bio jako politički nepraktičan, odnosno ovom otuđenom misliocu se sve svodilo na pisanja i predavanja.

No, naredne generacije, popularno nazvanih štrausovcima, zatim i neokonzervativcima, će filozofiju i teoriju spojiti sa praksom i isplesti ogromnu mrežu uticaja, koji će vremenom, u decenijama nakon Štrausa, samo rasti. Njihov uticaj u medijima, na univerzitetima, tink tenkovima poput Hadsona, Heritadž fondacije, Amerikan enterprajz instituta i sl. je ogroman. Vremenom su uspeli da se probiju i u same vrhove vlasti i američkih i globalnih koridora moći. Možda je ono što ih razlikuje od učitelja Štrausa i glavni razlog njihovog aktivizma i uticaja, a to je da su oni zapravo mnogo više revolucionari nego konzervativci, ljudi od akcije i da za razliku od Štrausovog pesimizma, oni imaju optimističan pogled na svet, u smislu mogućnosti za aktivno i odlučno menjanje stvari i ostvarivanje planetarne pobede, iz njihove vizure Dobra nad Zlom.

Čuveni Pol Volfovic je pohađao seminare Lea Štrausa, a ogroman uticaj na njega, su imali i profesori Alan Blum, inače Štrausov učenik, i Albert Volšteter, čuveni vojni strateg, koji je radio za Pentagon, RAND korporaciju i posebno se bavio nuklearnom doktrinom SAD. Za neokonse je čudno to što su veoma fluidni ideološki i personalno, obzirom da je njihova prva generacija imala čak marksističke, komunističke, trockističke korene. Od svega toga, preživela im je samo permanentna revolucija, makar i u krvi. Zbog toga se njihov početak više vezuje za levicu i demokrate, ali šezdesetih godina, oni se bune protiv kontrakulture, pacifizma, detanta. Sve više se okreću republikanskoj partiji, iako i dalje među njima ima i demokrata i nominalnih levičara. Odlučno su protiv moralnog relativizma, odnosno stava da su sve kulture i ideologije jednako vredne, ili da barem svaka ima određenu vrednost i da su to stvari vezane za ugao gledanja i subjektivne.

Po njihovom mišljenju, ideologija koju oni zatupaju i američki model uopšte su objektivno bez premca i za razliku od svih ostalih jedini ispravni. Oni veruju u američku izuzetnost, eksepcionalizam, u to da nema govora da bilo ko može biti ravan američkom liberalno-demokratskom modelu i da je svako ko to tvrdi u SAD ili ima pomirljiv stav prema ostalima – izdajnik. Imaju binarnu logiku i pogled na svet – dobri i loši momci, dobro i zlo, crno i belo i taj uticaj se vidi npr. i u Reganovom odnosu prema tzv. carstvu zla ili američkom pogledu na odmetnute države i režime.

Njihovi počeci su dakle u šezdesetim i sedamdesetim, kada su se borili protiv moralnog relativizma, kontrakulture, antiratnih pokreta, ali i strasno su se borili protiv detanta i svih sporazuma o razoružavanju. Smatrali su to slabošću. Osamdesetih vrše prvi značajniji prodor u institucije, i može se reći da je većina njih prve javne funkcije imala u dva Reganova mandata. Krajem Hladnog rata, najbolje popunjavaju ideološku prazninu, gde lako pronalaze nove neprijatelje u vidu najpre odmetnutih država, a potom i terorista, a Volfovicova doktrina im je manifest. Ne pristaju na Obaminu leading from behind, kao ni na njegovo priznanje da možda i neki drugi sem Amerikanaca smatraju sebe izuzetnim, i da možda čak na to i imaju donekle pravo. Ni u kakvoj formi ne pristaju na multipolarnost, jer smatraju da je alternativa američkoj hegemoniji samo užas i haos, a da je američka hegemonija na dobro planete.

Inače se smatra da je sam termin prvi upotrebio njihov protivnik, socijalista Majkl Harington, a od samih neokonsa, za njujorške kumove neokonzervativizma se smatraju Irving Kristol i Norman Podorec, obojica poput Štrausa, Bluma, Volfovica – jevrejskog porekla. Oni su osnovali i reviju Komentar, za koju je pisala i Džejn Kirkpatrik, koja je bila socijalista, pa demokrata, pa rebulikanac, a važan šraf u Reganovoj administraciji – bila je i ambasador SAD u UN. Demokrata Henri Džekson sedamdesetih okuplja oko sebe ekipu jastrebova, koji kritikuju sporazume o nukelarnom naoružanju, među kojima su bili i čuveni Ričard Perl, kao i Bil Kristol, sin ,,kuma neokonzervativizma’’.

Vilijam – Bil Kristol, jedan je od poznatijih jastrebova, osničač i dugogodišnji urednik Vikli Standarda, kao i ugašenog tink tenka Projekta za američki novi vek. Nije Kristol jedini neokon koji je to porodično nasledio od oca, i sin Normana Podoreca je radio u Reganovoj administraciji, a takođe smo imali i slučaj Ričarda i Danijela Pajpsa, koji se doduše, kao i čuveni Frensis Fukujama, iako iz potpuno drugih razloga, distancirao kasnije od neokonsa.

Svakako treba spomenuti i Roberta Kejgana, muža Viktorije Nuland, iz spomenutog Projekta za američki novi vek, Daglasa Fejta, Eliota Abramsa. Džon Mekejn je, verovatno u najširoj javnosti najprepoznatljiviji neokon. Sve su to neokonsi koji su imali i mnogi imaju i dalje značajnu ulogu. Projekat za američki novi vek. je čuven po tome što je još 1998. godine javno zahtevao od Klintona, ono što će Buš Mlađi uraditi pet godina kasnije – svrgavanje Sadama Huseina i okupaciju Iraka, za razliku od Buša Starijeg koji se 1991. godine zadovoljio ograničenim ratom i ciljevima protiv Iraka.

Od najuticajnijih političara, koji se vezuju za neokonse, svakako tu su Dik Čejni, Donald Ramsfeld, ali i Džon Bolton, koji se vratio u igru na velika vrata, kao Trampov novi savetnik za nacionalnu beѕbednost. Sličnost između Trampove i administracije mlađeg Buša je u tome što su uspeli da spoje suprotstavljene konzervativne struje pod svoje okrilje. Buš je takođe imao i tvrdokorne konzervativce i protestantske fundamentaliste, poput ministra pravde Džona Eškrofta. Kod Trampa, je naravno mnogo veća kadrovska vrteška i zbrka, ali pokušava istovremeno da igra i na populističkom talasu i izolacionizmu, sa njemu suprotstavljenim globalističkim neokonzervativizmom. Videćemo da li će ta šizofrena politika potrajati, ili će možda neki novi planetarni događaj poput 11.septembra izazvati potpuni trijumf neokonsa, jer će to zahtevati odlučnu akciju, što je jedan od njihovih omiljenih termina.

Neokonzervativci, za razliku od paleokonzervativaca Bjukenenovskog tipa, uopšte nisu izolacionisti ili američki nacionalisti. Oni nisu ona Amerika zemlje preleta, očajnika kako ih je nazvala Hilari, nisu ona baza koja je većinski izabrala Trampa. Oni preziru populizam, mase, jer su elitisti, intelektualci najčešće sa univerziteta sa istočne obale, manje sa zapadne. Njujork, Čikago, Vašington, eventualno Kalifornija – to su njihove oaze. To su ozbiljni intelektualci, profesori, politikolozi, stratezi, filozofi, izrazito militaristički nastrojeni i ono što ih vezuje donekle za konzervativce to je stav da je potrebna jaka armija, jaka Amerika, da je Amerika zaista na prvom mestu, ali ne izolacionistička, već globalna. Oni su intervencionisti, fokus im je na spoljnoj politici, međunarodnim odnosima, posebno na Bliskom istoku. Bezrezervno podržavaju Izrael, apsolutno uvek i na svakom mestu, što je poslužilo i za mnoge teorije zavere, u smislu da li oni rade u interesu Izraela ili Amerike, obzirom da većina njih ima jevrejsko poreklo.

Oni su za američku hegemoniju, kao opasnost vide tzv. tiranske, odmetnute režime i države, koje ne dele američke vrednosti, smatraju da je Amerika dobronamerna sila koja radi za dobro cele planete, da to mesijansko pravo njoj pripada da revolucionarno širi svoju misiju i na prostore neslobode. Smene režima su nešto što je potpuno opravdano za njih. Mnogo se manje bave unutrašnjom politikom i načelno su tu bliski republikancima, obzirom da su protržišno orijentisani. Zalažu se za liberalnu demokratiju, kako u SAD, tako i u celom svetu, i nisu ultrakonzervativci, već pre bi se reklo liberalni po društvenim pitanjima.

Međutim, nisu ni ekstremisti poput Obame, Hilari, jer iako su načelno liberalni nije im ni na kraj pameti da se bore za rodno neutralne toalete i slične budalaštine. Nije im, sa druge strane stalo ni da se bore protiv abortusa, za jačanje religije i protiv te tzv. džender ideologije, njima je fokus pretežno usmeren ka spolja, geopolitički. Bave se globalnim islamom, terorizmom, Rusijom, Kinom, Iranom, njihov uticaj je u formulisanju politike u tom smislu veliki. Kako putem medija, kada kao grupa za pritisak podstiču na odlučne akcije i intervencionizam, tako i unutar samih administracija. Čak i one administracije koje nisu bile njihove, htele ne htele, usvajale su silom prilika neke njihove postulate.

Sa druge strane, oni za razliku od intervencionista Klinton- Obama stila, za razliku od Olbrajt, Soroš i sličnih pogleda na svet, nastupaju bez uvijanja i maski, ne zaklanjaju se iza humanizma na licemeran kvazipacifistički način, već ponosno se pozivaju na silu, moć, unilateralizam, izuzetnost. Naravno da se i oni pozivaju na vrednosti, ali njima su američke vrednosti usko povezane sa nacionalnim interesom, strategijom, bezbednošću – jer smatraju da je američki interes da brani svoje vrednosti širom planete i da ona time jača svoju bezbednost.

Uvek se ponose i imaju opravdanja za krvave intervencije, a kao njihovo čedo im se posebno pripisuje rat u Iraku 2003, kao i celokupni tzv. rat protiv terorizma, počev od 2001. i Avganistana. No, za razliku od liberaldemokratskih administracija, znatno su jače proizraelski orijentisani, odlučno su protiv islama, kao nove opasnosti protiv zapadne civilizacije, kao što je nekada bio sovjetski komunizam, protiv nekontrolisanih migracija, i tu se razlikuju od raznih mešetarskih liberala, demokrata, soroševaca i svih onih liberaldžihadista soroševsko-hilarijevsko-olbrajtovskog tipa. No, to im nimalo ne smeta, da kada treba, poput osamdesetih podržavaju tzv. dobre teroriste i islamiste. Nepomirljivi su prema Iranu, ekstremno proizraelski, a u islamskom svetu mnogo više prosaudijski a kontra Hilari omiljenom Muslimanskom bratstvu.

Dolazimo do aktuelnog trenutka i pitanja oseća li se njihov praktičan uticaj u skorašnjim dešavanjima. Svakako da se oseća. Odluka Trampa o premeštanju ambasade u Jerusalim, koji priznaje za glavni grad Izraela, forsiranje Saudijske Arabije, Emirata i Egipta protiv Katara, muslimanskog bratstva, napuštanje sporazuma sa Iranom, čak i po cenu razlaza sa najbližim saveznicima – to su elementi neokonske proizraelske politike. Njihove nove strategije, gde se vidi nasleđe Volfovicove doktrine, i pominjanje revizionističkih velikih sila poput Rusije i Kine kao glavnih protivnika, ali i faktički povratak nukelarne doktrine ograničenog nuklearnog rata – sve je to na tragu neokonsa.

Izlazak iz sporazuma sa Iranom, osim što je proizraeslki, naglašava još jedan neokonski segment. Kao što smo napomenuli, paradoksalno, neokonsi su više revolucionarni po prirodi nego stvarno konzervativni. Oni su uvek za odlučne akcije i menjanje stvari, do konačne planetarne pobede. Iako i kod njih ima licemerja u pogledu saradnje sa tiranskim režimima koji su američki saveznici, bez obzira što im je po ideologiji, tiranija najveći neprijatelj, oni preziru kompromise, koje vide kao slabost. Realpolitičari su u smislu, da se ne pozivaju na izlizane norme, multilateralizam, naivni vilsonijanizam, već na moć, silu, armiju, odlučnost – ali preziru diplomatski realizam kisindžerovskog tipa, koji uvažava određene granice i interese i ostalih, kako bi se našlo neko održivo rešenje i balans među najvećim silama.

Oni su večito protiv statusa kvo i za njih mlitavih konsenzusa, i u tom ključu se može videti i njihovo tumačenje Kerijevog i Obaminog sporazuma, kao nekada što su smatrali sramnim detant sa Sovjetima, tako i danas detant sa ,,šiitskom imperijom zla’’ vide kao kukavičluk i nedopustiv. Tako da ne treba da iznenađuje napuštanje sporazuma i najava nove eksalacije sa Teheranom do opasne tačke ključanja, nedugo nakon imenovanja Džona Boltona za savetnika za nacionalnu bezbednost. Isto tako, ne treba da nas čude, njihove izjave o navodnom zloćudnom ruskom uticaju, mada one ne dolaze samo od neokonsa, iako to nama deluje površno i glupavo, pa čak i smešno kad čitamo takve nebulozne izjave, oni zaista to i misle, jer kako je to pojednostavio nedavno Pompeo – iz njihove vizure američki uticaj je dobar, jer su oni izuzetni, ruski je loš, jer Rusija nije izuzetna.

To je kod njih naprosto tako jednostavno i sa njima po tim pitanjima rasprave više nema. Džon Bolton je, čak, više puta ponovio, da Severna Koreja treba da krene stopama Libije apropo denuklearizacije. Kakva ohrabrujuća poruka za Severnu Koreju, pogotovo nakon unilateralnog poništavanja ranijeg sporazuma sa Iranom!

I Trampove naprasne tarife, trgovinski ratovi, izlasci iz pojedinih trgovinskih sporazuma, teranje saveznika na veće izdatke i plaćanje reketa, ali i napuštanje pariskog klimatskog sporazuma, kao i ovog sa Iranom – više su neokonski, nego što su izolacionizam i Amerika na prvom mestu globalno nego na način povlačenja u sebe. Za neokonse, čak ni samo deklarativno i lažno, nikakvo pozivanje na konsenzuse, multilateralizam, međunarodne institucije, kompromise nije opcija. Amerika je naprosto izuzetna, nezamenjiva, neophodna nacija, jedina dobronamerna sila, koja širi misiju i donosi slobode svetu, čak i po cenu kreativnog haosa i miliona žrtava u regionima u kojima liberalna demorkatija nikada neće moći da se nakalemi!

Iako bi mi Srbi, trebalo da zaziremo od sve većeg globalnog zaoštravanja i nadolazećeg ludila, paradoksalno, čini se da je za nas gori intervencionizam pod vilsonijanskom maskom i Soroš-Hilari-Obama liberalno-dženderska linija deep state-a. Iako je za vreme Buša Mlađeg, Kosovo formalno proglasilo nezavisnost, a on je to po kontinuitetu podržavao, činjenica je da je to ipak čedo Klintona i demokrata. S druge strane, u administracijama gde su republikanski neokonsi, po pravilu uvek ima paralelno i pojedinih pravih konzervativaca, koji nas malo bolje razumeju. Majk Pens, je npr. 2005. godine bio protiv nezavisnosti Kosova. Superjastreb Džon Bolton je, takođe 2008. kada je lažna država proglasila nezavisnost, zauzimao ono, što bi se u odnosu na ostatak establišmenta moglo smatrati čak prosrpskim stavom. Još jedna olakšavajuća potencijalno okolnost po nas, je ta što se neokonsi prevashodno fokusiraju na Bliski istok i interese Izraela. To nužno mora da odvuče pažnju sa drugih problema, mada svaki veći požar na Bliskom istoku ima globalne posledice.

Slika sa parade u Moskvi, gde je bio naš predsednik, možda ipak šalje poruku da faktori Putin i Netjanahu izvlače Srbe iz globalnog rata, koji se priprema, jer bi nas biološki i moralno dotuklo da treći put prolazimo pakleno i masovno stradanje. Kako sada stvari na Bliskom istoku, a i u svetskim okvirima deluju, dobro bi bilo kada bi Vučić lobirao kod Netjanahua da zamoli svoje neokone da u nastupajućoj globalnoj papazjaniji zaobiđu Srbiju i da je na svaki način poštede svoje pažnje.

 

Izvor Nacionalist, 11. maj 2018.