Д. Чанковић: „Правда за Давида“, нада или прикривена опасност за РС

„Правда за Давдида“ нажалост може да буде злоупотребљена за рушење Републике Српске

Смрт Давида Драгичевића у Бања Луци није само смрт једног младог човјека, она је много више. Као да добра и лоша страна са њом хоће нешто велико да ураде.

Када су млади људи прије 50-ак дана, вјерујем спонтано и самоиницијативно, најавили скупове „Правда за Давида“, тражећи разоткривање истине у вези смрти Давидове, помислих, ето наде за српски народ.

Ова трагедија и случај „Правда за Давида“ освијетлио је наше друштво и можда најавио преломне догађаје. Он је и опомена за родитеље да брину за своју дјецу. Када се деси трагедија, онда умиривање савјести може нас одвести на погрешан пут.

За све нас то је опомена и мотив да изграђујемо здраво друштво, стварамо добар и нормалан амбијент за живот, поготово омладине.

Не можемо им замијенити ноћ за дан, лаж за истину, „сервирати“ лажне вриједности и подстицати на њих, не смије се дрога и алкохол наћи на дохват руке.

Знају ли родитељи шта им дјеца раде на улици, у кафани ноћу у два, три сата?

Давидова смрт није само трагедија за његову породицу и пријатеље, она некако пробија много шире оквире.

У миру Господу се помолимо и у цркви прислужимо свијеће за покој душе Давидове.

Али, гдје је узрок, узрок таквог друштва, и то не само код нас?

Достојевски каже „Сви смо за све криви“. Ако је то тако, онда смо сви једни другима потребни, да се поправљамо и будемо бољи.

Морал, савјест, произилази из религиозне природе наше личности (притом се мисли на истинску религиозност а не на антирелигиозност).

Ако потискујемо религиозност, морал нам остаје као нека врста еха који полако нестаје.

Тада ћемо све чинити а да при томе не знамо шта нам је на корист а шта на штету.

Варају се они горди, који мисле да могу бити поштени и добри без Бога. Треба их само довести у ситуацију великог материјалног богатства. Многи би од тог великог „добра“ излудили.

Па зар у свијету нема толико халапљивости за материјалним и ту нема краја, што представља магију овог свијета, неправде, острашћености која води у зло и лудило. Зато, ако хоћемо боље друштво, подржимо увођење вјеронауке и у средњим школама.

Република Српска никад више није прикривено угрожена као што је то сада. Све може да се злоупотријеби, па нажалост и смрт Давидова кроз „Правду за Давида“.

Несумњиво да Запад, а прије свега САД, читав Балкан хоће да стави под своју контролу, да и српски народ усиса у НАТО организацију, а његове трупе да дођу на земљу Србије и Српске. Тако би одстранили руски утицај, укинули Републику Српску, а Србију учинили безначајном и за Балкан.

Они који мисле да САД то не желе – па зар нису омогућиле пад Републике Српске Крајине, стварање околности за проглашење тзв. независног Косова, преко високих представника преносили овлашћења са нивоа Републике Српске на БиХ, дакле, јачали су БиХ а слабили Српску, са крајњим циљем њеног укидања и стварања тзв. функционалне БиХ, са изборним системом „један човјек један глас“.

Очигледно је да Запад доживљава предсједника Додика као руског човјека на Балкану, а Србе, како они воле рећи, као мале Русе. Прије пола године написао сам текст у којем се каже да све анкете указују на побједу Додика и његове странке на општим изборима у октобру, те да му је због тога највише угрожен живот у односу на све друге политичаре.
Њихова специјалност више није толико атентат, колико „дешавање народа“ кроз обојене револуције, арапска прољећа, па можда и цинични осмијех за Србе на Балкану.

Они хоће туђим рукама да остварују своје циљеве. Холивудски филмови постали су дјечија игра у односу на оне које приређују свијету. Скоро до савршенства ураде сценарио, режију, подијеле улоге и онда иде „филм“ уживо.

„Филм“ Гадафи им је донио профит од преко 700 милијарди долара, што у новцу, што у злату и нафти. Они државе, Либију, доживјели су као своје предузеће а предсједника Гадафија као свог директора којег могу смијенити кад им више није у служби.

„Правда за Давдида“ нажалост може да буде злоупотријебљена за рушење Републике Српске.

Подстакнута емоцијом, а можа и новцем, невидљивом руком може да испровоцира институције, прије свега МУП РС да реагује, а то је управо оно што противници желе.

Сарајево би било охрабрено од високог представника ЕУФОР-а, САД-а да реагује да се преузму ингеренције МУП-а Републике Српске, да дође до преуређења БиХ и њеног уласка у НАТО. Опасност је тим већа када се примијете специјалне методе које стварају лоше мишљење о Републици Српској па и мржњу према њој. Шта ће нам она кад из ње одлазе млади, шта ми је она дала – криминал, корупцију.

На ФБ групи „Правда за Давида“ стоји „Срби, Хрвати, Муслимани, уједините се“, на жалост за многе са прикривеним циљем укидања Републике Српске.

Не треба умањивати ни опасност од могућег прихватања миграната у Српској, што би било погубно.

Губитак Републике Српске значио би губитак слободе и идентитета српског народа западно од Дрине. И тада би он био етикетиран као злочиначки. Без обзира колико је сада тешко економски живјети, српски народ треба да је поносан на Републику Српску и себе, јер се он одупро и одупире неправедној свјетској глобализацији, доживљавајући слободу као највећу вриједност.

У овим тешким околностима најважније нам је јединство и српски родољуби морају збити редове како би крунисали највећу српску побједу западно од Дрине. Ако живот Републике Српске буде угрожен, онда она мора изаћи из наметнутог и неправедног „брака“ који се зове БиХ и узети своју будућност у своје руке.

Добро би било да установе Српске обавијесте, прије свега, пријатељске земље о могућим лошим и дестабилизујућим процесима на овим просторима, као и да затраже њихову помоћ.

И на крају сваки текст завршавам:
Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.

 

Аутор Дане Чанковић

 

Извор ИН4С, 14. мај 2018.