Pax Americana će doživeti sudbinu Hiljadugodišnjeg rajha

Njena pokretačka snaga je luda želja za moći i dominacijom, dok je prividno ,,nacionalistički“ diskurs samo puka validacija

Drugi svetski rat se u Evropi završio pre tačno 73 godine. Bio je to titanski sukob u kojem je Crvena armija podnela najveći teret borbi i nanela blizu četiri petine svih gubitaka nemačkom velikom Rajhu. Bio je to i najrazorniji sukob u ljudskoj istoriji, a uzeo je živote preko 50 miliona ljudi prema konzervativnim procenama. Uprkos tome, može se tvrditi da Drugi svetski rat nije bio najkatastrofalniji događaj u evropskoj istoriji, u kontekstu njegovih moralnih i duhovnih posledica. U metaistorijskom smislu ta mračna odlika pripada Prvom svetskom ratu, čija će stogodišnjica okončanja biti obeležena 11. novembra ove godine. Rat koji se vodio od 1939-1945. je bio druga runda produženog samoubistva Evrope koje je otpočelo u julu 1914.

ČETIRI JAHAČA APOKALIPSE
Oba rata su izazvale ambiciozne nemačke elite. Zaključci koje su istaknuti nemački istoričar Fric Fišer i drugi izneli pre pola veka i dalje stoje. Kajzerov rajh je mogao da ostvari ekonomsku a nakon toga i političku dominaciju nad Evropom do 1920-25. bez ijednog ispaljenog metka, ali su njegovi lideri bili obuzeti fiksacijom ostvarenja dominacije punog spektra koju vidimo i u današnjem Vašingtonu. Generaciju kasnije, Hitlerova smela kockanja su na kratko uspevala (Rajnska oblast, Anšlus, Minhen). Međutim on nije znao kada da se zaustavi i bilo je savršeno jasno da će ga pre ili kasnije stići zaslužena kazna. To se dogodilo na istoku, gde je rat odlučen u zimu 1942-1943. Čak i da nije bilo ,,Dana de“, Crvena armija bi stigla do La Manša negde tokom 1946.

U suštini, katastrofa iz 1914-1945. je bila uzrokovana rastućim raskolom između srca i uma Evrope. Počelo je u renesansi, sazrelo tokom prosvetiteljstva, okusilo krv na giljotini i proizvelo – mnogo pre nego što su ,,avgustovski topovi“ zagrmeli preko Francuske, Rusije, Srbije i Belgije – četiri jahača Apokalipse modernog doba: Marksa, Darvina, Frojda i Pikasa. Stazu razaranja koju je ostavio ovaj monstruozni kvartet u 19. i 20. veku je omogućilo rastuće uverenje Evrope da ljudski razum, osnažen naukom i tehnologijom, sadrži odgovore na sve ključne dileme i izazove ljudskog postojanja; i da, istovremeno, ljudske žudnje i strasti ne bi trebale ili smele da budu sputane okovima prirodnog zakona i moralnosti.

Odatle su došli Lenjin, Musolini, Hitler, Tito, Mao i ostali, koračajući po sagorelim ruševinama Velikog rata. Odatle dolaze i Klinton, Soroš, kolektivna Zver iz Brisela poznata kao Evropska unija, i ostatak zapadne postmoderne elite. Svi oni pripadaju (,,objektivno“, kako bi Marks rekao) istom taboru. Oni mrze društva koja su i dalje utemeljena na nacionalnom i kulturnom zajedništvu. Oni posmatraju svaku tradiciju (osim ukoliko nije svedena na bezopasno ,,nasleđe“) i sve organski razvijene institucije sa slepim animozitetom.

Pobedili su, za sada. Dok italijanska obalska u evropsku mirnu luku svakoga dana dovodi nove hiljade ,,migranata“, a novi milioni se spremaju za isti put, čini se jasnim da je – sub specie aeternitatis – pobeda nad nacizmom 1945. manje važna nego što nam je prijatno da zamislimo. Hitlerov poraz je obeležio početak dugog puta boljševičko-fašističke neoliberalne sinteze. Nešto više od sedam decenija kasnije, dominantne elite ,,liberalnog“ Zapada – do sada potpuno lišenog bilo kakvog osećaja za svrhu i istoriju – nisu u stanju da ga zaštite od onih koji žele da ga unište i osvoje. Multikulturalizam se postarao za to da su zapadne nacije izgubile sposobnost da definišu i brane sebe u odnosu sa drugima, dok većina imigranata pokazuje upadljivo odsustvo osećaja srodnosti sa društvima zemalja koje su ih ugostile.

Dominantne zapadne elite sve vreme insistiraju na tome da je migrantski potop blagoslov koji obogaćuje njihova grešna i kulturno osiromašena društva. Istovremeno, one u javnom diskursu razvijaju i promovišu paranoični, histerični ton prema Rusiji i svemu ruskom. Naročito u anglosferi, mašina korporativnih medija i njeni operateri iz duboke države su proterali razum i osnovnu pristojnost u korist sirove mržnje i zastrašivanja. Ništa slično nismo videli ni u najmračnijim danima Hladnog rata.

DUBOKI KORENI RUSOFOBIJE
Deo problema je u činjenici da mnogi autentični zapadni konzervativci posmatraju Rusiju kao prirodnog saveznika, što elitna klasa vidi kao suštinsku opasnost. Da ,,demokratska“ Rusija mora biti podređena multikulturalnoj postmodernoj matrici je aksiom sa obe strane Atlantika. Tako definisana ,,demokratija“ se u stvari tiče statusa pojedinca u ideološkoj hijerarhiji, a ne izražne volje birača, što je u skladu sa lenjinističkom izrekom da je moralna vrednost bilo koje akcije određena njenim doprinosom toku istorije.

Preoblikovanje identiteta Rusije je poslednja stanica. Tako posmatrano, ne postoji jaz između sorošoidno-liberalne ,,levice“ i neokonzervativne ,,desnice“. U tom smislu, emotivna privlačnost rusofobije zapadnoj elitnoj klasi je razumljiva: mogućnost da se nekažnjeno, pa čak i sa prividom vrline mrzi jedna spoljna grupa dolazi kao veliko mentalno olakšanje za ultraosetljivi multikulturalni um. Naravno, objekat tog animoziteta je hrišćanska i evropska nacija koja tvrdoglavo odbija da bude postmodernizovana, da bude obuzeta samomržnjom i morbidnom introspekcijom; nacija koja se ne stidi svoje prošlosti i koja nije voljna da preda svoju budućnost stranom mnoštvu; nacija u kojoj niko nije opsednut transrodnim toaletima, mikroagresijama i drugim ,,problemima“ koji ukazuju na moralnu i intelektualnu oronulost jednog društva.

Ideološka i emotivna rusofobija liberala se besprekorno uklopila u profesionalno neprijateljstvo prema Rusiji koje dele operativci novog hladnog rata u obaveštajnom i bezbednosnom aparatu Sjedinjenih Država, kao i u vojno-industrijskom kompleksu i kongresnom duopolu. Rezultat je potpuno nadrealni narativ koji meša navodno ničim izazvanu ,,rusku agresiju“ u Ukrajini, neprijateljske namere na Baltiku, serijske ratne zločine u Siriji, pokušana i stvarna ubistva u Zapadnoj Evropi i veliko mešanje u ,,demokratski proces“ Amerike. Rezultat je sasvim fiktivna ,,egzistencijalna pretnja“ koja je nameru predsednika Trampa o detantu sa Moskvom učinila nemogućom. Tokom svoje predizborne kampanje iz 2016, on je možda bio iskren u izjavama o svojoj nameri da okrene novi list, ali se kontrapritisak duboke države pokazao prevelikim. Izronilo je čvrsto odbacivanje, sa levice i desnice, od konzervativaca i od liberala, koje doseže čak i do njegovog tima, a koje ga je konačno sprečilo da preduzme bilo kakav korak koji bi delovao kao ,,popuštanje“ Rusiji i Putinu.

Rusofobni narativ nema veze sa stvarnim ruskim politikama. On reflektuje duboko gađenje elitne klase prema Rusiji kao takvoj. Taj animozitet se do svoje trenutne forme razvijao otprilike od vremena Krimskog rata, u čijoj je prethodnici Markiz de Kustin izjavio da je ,,ruska glazura evropske civilizacije previše tanka da bi bila kredibilna“. ,,Nijedno ljudsko biće, crno, žuto ili belo, ne bi moglo da bude toliko lažljivo, toliko neiskreno, toliko arogantno i nedostojno poverenja na svaki mogući način kao što su to Rusi“, napisao je predsednik Teodor Ruzvelt 1905. godine. Džong Mejnard Kejns se, nakon putovanja u SSSR 1925, pitao da li je ,,klima represije“ mogla biti ,,plod zverolikosti ruske prirode“. Robert Openhajmer je 1951. izneo mišljenje da se, kad je u pitanju Rusija, ,,suočavamo sa varvarskim, nazadnim ljudima“. U skorije vreme je senator Džon Mekejn izjavio da je Rusija ,,benzinska stanica maskirana u državu“. ,,Rusija je antizapadna sila sa drugačijom, mračnijom vizijom globalne politike“, napisao je autor ,,Slejta“ početkom 2014, čak i pre nego što je ukrajinska kriza došla do vrhunca.

Ovaj narativ ima dva ključna stuba. U geopolitičkom smislu on predstavlja konstantni pohod pomorskih imperija – Britanije pre, a Sjedinjenih Država posle Drugog svetskog rata – da ,,obuzdaju“ i ako je moguće kontrolišu evroazijski hartlend, čija je srž naravno Rusija. Podjednako važna je kulturna antipatija, odnosno želja da se ne samo utiče na rusku politiku i ponašanje, nego da se nametne nepovratna transformacija ruskog identiteta. Za sve to vreme, neki od najjezgrovitijih rusofobnih stereotipa dolaze iz same Rusije, od onih članova moskovske ,,inteligencije“ koji se više osećaju kod kuće u Njujorku i Londonu nego bilo gde u svojoj zemlji. Ana Politikovskaja je stoga pre 16 godina u Los Anđeles Tajmsu napisala da je ,,opšte poznato da je ruski narod iracionalan po svojoj prirodi“. Nemoguće je zamisliti da mejnstrim list tog kalibra objavi sličnu izjavu o Jevrejima ili muslimanima.

GREH PROTIV BOGA I ČOVEKA
Rusofobna pomama, međutim, ima svoju cenu. Ona dodatno obezvređuje ionako žalosno prizemni javni diskurs o međunarodnoj politici u SAD i Zapadnoj Evropi. Već je podrila perspektivu uzajamno korisnog novog poglavlja američko-ruskih odnosa, baziranog na realističkoj proceni da te dve sile nemaju ,,egzistencijalnih“ razlika – i da dele mnoge stvarne i potencijalne sličnosti. Rusofobija nameće arogantnu zabludu o postojanju superiornog ,,zapadnog“ modela društveno-kulturne misli i akcije koji je moguće i neophodno nametnuti svuda, posebno u Rusiji.

Najtužnije od svega, rusofobna manija prolongira evropski građanski rat koji je eksplodirao jula 1914, nastavio se 1939. i koji se nikada na pravi način nije završio. Čak ni sa padom Berlinskog zida. Bilo bi u američkom interesu, kao i u ruskom i evropskom, da se taj konflikt okonča, kako bi se na egzistencijalni izazov blizak svima – onaj oličen u oživljenom džihadu i evropskoj demografskoj krizi – moglo valjano odgovoriti.

Danas, na Dan pobede, podsetimo se činjenice da je Hitler nameravao ili da napravi svoju novu Nemačku baš onako kako je zamislio, ili da je uništi. Na isti način ratni huškači iz Vašingtona zamišljaju Ameriku kao pokornu alatku za svoj globalni projekat. Njihov uporni projekat prekomorske američke imperije ide ruku pod ruku sa njihovim sistematskim, planskim konvertovanjem američke federalne vlade u istinskog Levijatana oslobođenog ustavnih ograničenja. Fraze koje su napisali u godišnjem govoru o stanju nacije Džordžu Bušu mlađem 2004. godine prikladno sumiraju njihovu milenarijansku neurozu – poziv istorije je došao pravoj državi, mi primenjujemo silu bez osvajanja, mi se žrtvujemo za slobodu stranaca, mi znamo da je sloboda pravo svake osobe i budućnost svake nacije: ,,Sloboda koju cenimo nije američki poklon svetu, to je Božji poklon čovečanstvu“.

Ovo je sušta megalomanija, svetlosnim godinama udaljena od patriotskog samopotvrđivanja sopstvene nacije. Njena pokretačka snaga je luda želja za moći i dominacijom, dok je prividno ,,nacionalistički“ diskurs samo puka validacija. Njena prava priroda postaje očigledna u ekstremima: u apokalitičnom finalu Drugog svetskog rata, Jozef Gebels je likovao povodom savezničkih bombardovanja i razaranja stare, gemütlich (komforne; prim. prev.) Nemačke marcipana i ku-ku satova iznikle iz srednjeg veka. Raspaljen istim kompulzivnim porivom, pohod za stvaranje globalne sile teži uništenju tradicionalne, decentralizovane Amerike bingo radnji, pomfrita i utakmica nižih liga.

Ovakav pogled na svet nije samo kritična i hronična opasnost za svetski mir. On istovremeno predstavlja i najveću trenutnu pretnju ustavnom poretku, identitetu i načinu života u Sjedinjenim Državama. Njegovi posvećenici su samo naštelovali paradigmu dijalektičkog materijalizma u cilju nastavka istog eshatološkog sna, kraja istorije bez Boga. Gladni su moći radi nje same – čineći tako greh protiv Boga i čoveka – a krajnji ishod te sulude misije biće isti kao i kraj Hiljadugodišnjeg rajha.

 

Prevod engleske verzije teksta koji se u originalu pojavio na sajtu moskovskog Međunarodnog konzervativnog kluba povodom Dana pobede 2018. godine

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

Chroniclesmagazine.org