Пол Мејсон: Маркс и хуманизам

Прича која повезује Троцког, Фриду Кало, Наталију Седову и Рају Дунајевску

На мутној фотографији Лав Троцки нешто говори у кући Фриде Кало 1937. Лево од њега је његова жена Наталија Седова. Десно стоје Фрида Кало и иза ње напола заклоњена секретарица Троцког Раја Дунајевска. Не знамо о чему разговарају, али знамо да су све особе на фотографији марксисти. Њихове идеје о политици, економији, моралу и уметности обликовали су списи човека рођеног у Немачкој пре 200 година.

Троцки ће бити убијен 1940. и Седова ће се од тада бавити раскринкавањем совјетске машинерије. Кало ће постати једна од најмоћнијих сликарки 20. века. Дунајевска ће обезбедити карику између класичног марксизма и јединог облика у којем он данас може бити релевантан. Она је категорична: „Марксизам је радикални хуманизам.“

И 200 година после Марксовог рођења (5. маја 1818) не посустаје битка око његових идеја. Америчка алтернативна десница маршира кроз Шарлотсвил тврдећи да је град подлегао „културном марксизму“. Гувернер Енглеске банке Марк Карни упозорава на могући повратак марксизма због утицаја аутоматизације на радна места и пораста неједнакости. У међувремену, у Кини је оживљен несумњиво некултурни облик марксизма – као нова државна доктрина Си Ђинпинга. Поставља се питање шта је остало од марксизма данас.

У јулу 1850. Маркс је већ теоретичар пораза. У Манифесту Комунистичке партије (1848) написао је да је пролетаријат предодређен да укине приватну својину и успостави комунизам, али већ му је било јасно да ће за то бити потребно извесно време. После две године покушаја да погура демократске револуције у Француској и Немачкој у правцу постизања веће друштвене правде, Маркс је признао пораз и вратио се у Лондон.

Ипак, у горњој сали паба у Сохоу, над криглом пива, Маркс је уверавао Вилхелма Либкнехта да има наде. Управо је видео прототип електричног воза изложеног у Риџент стриту: доба парне машине се завршава и почиње ново доба. Либкнехт бележи: „Сав румен у лицу од одушевљења Маркс ми је рекао: „Сада је проблем решен – последице су несагледиве. После економске револуције нужно мора уследити политичка, јер је ова друга само израз прве.“

У облаку дуванског дима Маркс је оцртао једноставну верзију материјалистичке концепције историје. Уследиће сложенија верзија. У предговору Основама критике политичке економије (1859) Маркс је друштвене промене објаснио као резултат сукоба између два слоја реалности коју је обликовао човек: производних снага – технологије и знања који су потребни да би се оне развиле и користиле – и друштвених производних односа: економског модела који захтева унапређење технологије.

Технологија и економски модел, говорио је Маркс, чине „базу“ на којој почива „надградња“ коју чине право, политичке институције, културе и идеологије у сваком датом систему. Револуције се догађају када економски систем почне да кочи технолошки напредак.

После неуспелих револуција из 1848. Маркс се посветио комплементарним пројектима: оснивању и поучавању снажних радничких партија које ће бранити интересе радника и припремати их за власт – и анализи динамике индустријског капитализма.

Само једном, у свесци која је остала необјављена преко 100 година, Маркс се одважио да нагађа о облику техно-економске револуције. У „Фрагменту о машинама“ („Машине и наука у служби капитала“) написаном 1858. он је замислио време када ће машине обављати већи део рада и када ће знање постати „друштвено“, отеловљено у ономе што је назвао „општим интелектом“. Будући да почива на профитима које стварају радници, капитализам не може да преживи ниво технолошког напретка где је потреба за радом искорењена. Сукоб између приватне својине и заједничког друштвеног знања, говорио је, дићи ће у ваздух темеље капитализма. То пророчанство, тако очигледно релевантно за наше време робота и умреженог знања, лежало је непрочитано у архивима до 60-их година прошлог века.

***

У првих 50 година после Марксове смрти (1883) његове идеје су претрпеле три реинтерпретације. Најпре је његов сарадник Фридрих Енгелс покушао да систематизује Марксове идеје у једну теорију, која више није обухватала само историју већ и физику, астрономију и етнографију. То је марксизам који су учили челници раних социјалистичких партија. Али они су додали другу ревизију тврдећи да Марксове теорије правдају миран парламентарни социјализам, а не револуцију. Онда се од 1899. јавио марксизам сукоба и класне борбе, који је моћ људске воље и организациони полет уздигао изнад појмова историјске нужности и непромењивих етапа развоја.

То је марксизам који су Троцки и Седова учили у руским илегалним круговима и он их је одвео у Париз као емигранте 1902. Укратко: Русија може да постане демократска земља само под вођством радничке класе; предстоји задатак организовања радника у партију која је једнако бескомпромисна, тајна и хијерархијски уређена као и државе којима владају цареви и кајзери које та партија жели да сруши. Њено оружје биће масовни штрајкови и барикаде, а не избори и хорска и планинарска друштва.

У то време је марксизам већ подразумевао теорију радничке класе дијаметрално супротну Марксовој. Он је сматрао да су револуције из 1848. биле неуспеле зато што капитализам још није био спреман да буде срушен, док Лењин 1902. сматра да нису спремни радници – и никада неће бити ако их елитна, илегална „авангардна партија“ не натера да се покрену.

Лењин је сматрао да је укупна квалификована радна снага развијеног света поткупљена профитима од империјализма, па ће на западу и у мање развијеним земљама револуција бити задатак неквалификованих радника. Негде од 1910. националистичке побуне и ратови за земљу у Мексику, па у Кини, Ирској и на крају у Русији као да су потврдили то предвиђање.

Троцки и Седова су бар присуствовали настанку тог новог, револуционарног марксизма. Генерација Фриде Кало и Дунајевске није знала за други.

Дунајевска је рођена у јеврејској породици у данашњој Украјини 1910, а емигрирала је са родитељима у Чикаго 1922. Ступила је у Комунистичку партију са 14 година у време једног школског штрајка. Изашла је из партије 4 године касније пошто су је гурнули низ степенице због противљења искључењу Троцког из Коминтерне.

Троцки је учествовао у револуцији 1917. Допринео је укидању радничке контроле у фабрикама и сузбијању опозиционих покрета на левици. Тридесетих година је закључио да су фашизам и стаљинизам „близанци“ који се разликују само по својим економским базама.

Посао Дунајевске у проказаном троцкистичком покрету био је да из канцеларије у Њујорку уређује билтен на руском језику за дистрибуцију у Совјетском Савезу. Дошла је у Мексико 1937. да ради као стенографкиња и преводитељка за Троцког – баш у време када се велика чистка обрушила на њихову илегалну мрежу.

Кало се придружила мексичком комунистичком подмлатку 1928. када је имала 21 годину. „Ја сам комунистичко биће“, написаће касније. За генерацију младих интелектуалаца које је привлачио мексички комунизам, то стање је подразумевало не само сексуалне и уметничке експерименте, већ и интересовање за староседелачке културе Мексика и одушевљење сељачким ратовима које је водио Емилијано Запата.

Особе на овој фотографији имају следеће заједничке претпоставке: револуције се обично догађају у заосталим земљама; оне подразумевају герилско ратовање, преотимање земље и њено дељење сељацима и сурову репресију према богаташима; марксистичка партија мора да се клони конзервативизма западне радничке класе и да брани староседеоце и расно угњетене људе; „револуционарни субјект“ је радничка класа – упркос томе што је заведена на криви пут.

То су били самопожртвовани људи спремни на манипулације и насиље за постизање вишег добра. Али свако од њих се на свој начин борио да сачува марксизам с људским лицем: да се одупре организованом лагању, масовним убиствима и сузбијању уметничких слобода у стаљинизму.

Трагично је колико нико од њих, сем Дунајевске, није схватао у којој мери је марксизам у свом зачетку био хуманистичко учење.

Маркс је оштро критиковао филозофију и написао да су „филозофи само тумачили свет, а ради се о томе да се он промени“. Економско-филозофски рукописи написани 1844. у Паризу, а објављени тек 1932. у Москви – показују како је он дошао до тог закључка: преко разматрања филозофије просветитељства, која је прожета хуманизмом, заснована на појму људске природе и која се може пратити уназад до Аристотела, преко светог Августина и Хегела.

Сврха људских бића, каже Маркс 1844, јесте да се ослободе. Људе не поробљава само капитализам или било који други облик класног друштва, већ је проблем у њиховој друштвеној природи, која их приморава да раде у групама и да сарађују служећи се језиком а не само инстинктом.

Када праве ствари или откривају нове идеје, људи теже да отелове свој концепт „сопства“ у новом предмету или идеји – тај процес Маркс назива отуђење или алијенација. Ми допуштамо да наши производи, духовни или физички, имају моћ над нама, било у облику религије или празноверја или посредством фетишизовања потрошне робе, или тако што се покоравамо рутинама и дисциплинама које смо сами створили. Да би победило отуђење, човечанство треба да се ослободи свих хијерархија и класних подела – што повлачи укидање приватне својине и државе.

Рукописи из 1844. садрже идеју која је изгубљена у марксизму: концепт комунизма као „радикалног хуманизма“. Комунизам, каже Маркс, није просто укидање приватне својине, већ „наше присвајање људске суштине… потпуни повратак човека самоме себи као друштвеном (то јест људском) бићу“. Комунизам, каже Маркс, није циљ људске историје већ просто облик у којем ће се друштво појавити после 40.000 година хијерархијског организовања. Истински циљеви људске историје су слобода и самоостварење појединца.

Када су ови рукописи објављени 1932. совјетски интелектуалци су их прогласили за грешку. Поступити друкчије значило би признати да цела материјалистичка концепција историје – класе, начини производње, технологија наспрам економије – треба да почива на дубоком хуманизму с моралним импликацијама.

Дунајевска је дошла до руске верзије Економско-филозофских рукописа 40-их година прошлог века и провела готово пуну деценију нудећи свој енглески превод за штампање; на крају га је сама објавила 50-их година.

Она је схватила да Економско-филозофски рукописи доводе у питање сва претходна тумачења Маркса. За совјетске бирократе је супротност између Марксове идеје слободе и њихове суморне, тлачитељске стварности била очигледна. Западни марксизам, опседнут проучавањем непромењивих структура, био је затечен Марксом који не говори о безличним силама, већ о јасном и готово аристотеловском појму људске природе, аутономије и благостања. Да ли је могуће, запитала се Дунајевска, да све катастрофе које су снашле марксистичку левицу произлазе из крутих теорија које је пропагирао Енгелс? Да ли је могуће да суровост бољшевичке традиције, увек правдана циљем радничке власти, није оправдана када се самери са циљевима комунизма које је зацртао Маркс? Да ли је могуће да марксизам ипак није одбацио филозофски хуманизам просветитељства, већ је заправо његов најпотпунији израз?

Дунајевска је на основу ових закључака извела нове практичне приоритете. Целокупна политика левице у будућности треба да буде заснована на искуству појединаца и њиховог трагања за слободом. У Америци 50-их година то је значило не само придружити се радничкој борби за контролу фабрика, већ и заступати феминизам, грађанска права црних људи, староседелаца – и подржавати борбу против империјализма на глобалном југу. То је значило пружити безрезервну подршку побунама против стаљинизма у Немачкој (1953) и Мађарској (1956).

Када је Марксов „Фрагмент о машинама“ откривен и објављен крајем 60-их година 20. века, Дунајевска је шватила да је то део слагалице који је недостајао. Ту није било речи о економској пропасти капитализма услед смањивања профитне стопе; била је то теорија технолошког ослобођења. Маркс је предвиђао како ће човечанство, ослобођено од рада напретком аутоматизације, користити слободно време за „слободан развој појединца“, а не за некакву колективистичку утопију.

***

Фрида Кало је кренула другачијим путем. На њеној последњој слици видимо је како седи испред портрета Јосифа Стаљина. Кало је имала љубавну аферу с Троцким, видела га је убијеног у његовој кући и у сликарству је практиковала облик надреализма који је Троцки хвалио, а Москва прогласила изопаченим. Зашто се онда дивила човеку који је наручио убиство Троцког?

Уметност Фриде Кало у ствари је почивала на марксистичком појму отуђења. Нема сумње да је за њу управо свест појединца била место на коме ће се догодити ослобођење; својим сликама је истраживала отуђење свог рода, сексуалности, телесних мана и етничке припадности. Због храброг суочавања са патњом и усамљеношћу у свом сликарству, она од 70-их година прошлог века постаје светица заштитница феминизма.

Али она сама је своје најпознатије слике сматрала немарксистичким и антиполитичким. Једном их је описала као „мале и неважне, са увек истим личним темама које су занимљиве мени и ником другом“. Политичким је сматрала слике свог мужа Дијега Ривере; појам личног као политичког био је непознат њеној генерацији.

Током хладног рата, када је свет био подељен на таборе, Кало је изабрала исто што и многи други левичари: учланила се у мексичку Комунистичку партију и одрекла се Троцког. Промениле су се и њене слике. Почела је да слика велике друштвене алегорије, на пример Марксизам ће исцелити болесне (1954), у којима није било слојева мистицизма и метафора из њених ранијих дела. И то је био свестан избор. Године 1952. Фрида Кало записује у свом дневнику: „Никада нисам била троцкисткиња… врло добро разумем материјалну дијалектику Маркса, Енгелса, Стаљина и Мао Цеа. Волим их као стубове новог комунистичког света.“

Политичка путања Фриде Кало показује шта се догађа марксизму лишеном хуманизма. Она је морала да одвоји своје уметничко бављење психолошком траумом и сексуалном слободом од идеологије коју је схватала као „материјалну дијалектику“. Њена усредсређеност на немоћно сопство, на лепоту угњетене особе, на неизбежну моћ природног света проистекли су из исте оне идеје коју је Маркс исказао 1844. године. Али она то није успела да помири са марксизмом из московских уџбеника.

***

Шта је остало од марксизма у нашем добу технолошке еуфорије и еколошке претње? Није остао његов класни наратив: иако је глобална радна снага двоструко већа, радници из света у развоју једнако су ограничени у буржоаском друштву као и некада њихови бели, мушки, неквалификовани другови у 20. веку. Радничко незадовољство ће се наставити, али капитализам се досетио како да раднике удаљи од идеје револуције.

То је трагедија само ако нисте читали Економско-филозофске рукописе. Маркс из 1844. најпре је развијао теорију комунизма, а тек потом говорио о радничкој улози у његовом остваривању. Он је комунизам видео не као крајњу тачку историје већ, како је једном поетично рекао, као крај праисторије. Маркс из раних рукописа сматра да улога радника у остваривању комунизма почива на њиховој спремности да се самообразују и стварају кооперативна друштва – а не на слепим аутоматима вођеним чисто материјалним интересима.

Раних 60-их година прошлог века прокремаљски француски социолог Луј Алтисер „решио“ је проблем Економско-филозофских рукописа тако што је изјавио да су они немарксистички. Они садрже, тврдио је Алтисер, „Маркса који је најудаљенији од Маркса“ – хуманистичког филозофа кога је најбоље „опет заборавити“. Признао је, ипак, да је њихово објављивање „теоријски догађај“ – и да сви левичари осећају његове последице.

Чим су Економско-филозофски рукописи угледали светлост дана јавила се дилема: или марксизам говори о ослобађању људског појединца или о безличним силама и структурама које се могу проучавати, али којима се ретко може умаћи. Или постоји „људска суштина“, коју можемо поново да откријемо укидањем својине и класе, или смо вреће костију условљене својим окружењем и биологијом. Или људи кроје историју, као што је тврдио Маркс, или су њене жртве.

Током претходних 50 година велики део академског мишљења кренуо је антихуманистичким путем који је поплочао Алтисер. Као и већина других који су пригрлили хуманизам после рата и геноцида, Дунајевска је уживала поштовање, али су се према њој односили као према чудакињи.

Међутим, она нам је помогла да откријемо Маркса који је релевантан за будућност с којом се суочавамо. Ако треба да бранимо људска права од ауторитарног популизма, треба установити појам људскости коју бранимо – чак и ако инсистирамо на ограничењу активности вештачке интелигенције.

Ако је Маркс из 1844. у праву, идеали људског ослобођења и комунизма могу да преживе атомизацију класе чија је улога била да их оствари. Побуне из 2011. су показале да данас велике масе људи имају моћ аутономног деловања, самообразовања и сарадње којој се Маркс дивио код париске радничке класе из 40-их година 19. века.

Као што је Дунајевска схватила, порив за слободом не произлази само из експлоатације: он произлази и из отуђења, потискивања жеље, понижења које доживљавају људи погођени системским расизмом, сексизмом и ксенофобијом. Где год је окренут нељудским приоритетима, капитализам покреће побуну – то се догађа свуда око нас. У овом веку, као што је Маркс предвидео, аутоматизација удружена с подруштвљавањем знања пружиће нам могућност да се ослободимо од рада. То ће, као што је он рекао, поткопати капитализам. Економски систем који га буде заменио мораће да буде обликован око циљева које је он зацртао 1844: престанка отуђења и ослобађања појединца.

Када бих могао да се обратим људима замрзнутим на овој фотографији, најпре бих им честитао на чудесним животима испуњеним отпором и патњом, а онда бих им рекао: „Та скривена жеља да марксизам буде хуманистички, жеља коју ви потискујете, тај порив ка индивидуалном ослобођењу – све је то већ код Маркса и чека да буде откривено. Зато сликајте шта хоћете, волите кога хоћете. Дођавола са авангардном партијом. Свако од нас је револуционарни субјекат.“

 

Превела Славица Милетић

 

Извор New Statesman/Пешчаник, 17. мај 2018.