Самит у Софији и питање Косова

Какве поуке би српско руководство требало да извуче из недавног самита ЕУ и Западног Балкана у Софији

Самит лидера ЕУ у Софији управо се завршио, а његов испразни формализам, бајате фразе и одсуство било какве конкретне користи за западнобалканске аспиранте на чланство навели су многе на закључак да је самит био бескористан и бесмислен. То је тачно. Међутим, баш у томе се налази и његова највећа корист и смисао – он је коначно разбио илузију о скором, па и било каквом ,,укрцавању“ Србије (и других западнобалканских земаља) у бриселски брод, који све више личи на Титаник.

Иако се у тексту ,,copy-paste“ декларације усвојене на самиту налазе безброј пута поновљене рецитације о ,,поздрављању заједничке посвећености партнера са Западног Балкана европским вредностима и начелима“ и ,,недвосмисленој подршци европској перспективи Западног Балкана“, изјаве кључних доносилаца одлука у ЕУ (од којих пријем нових кандидата суштински зависи) говоре да та ,,недвосмислена подршка“ ипак није тако недвосмислена. Француски председник Емануел Макрон је већ на улазу у зграду самита изјавио да је ,,стално размишљање о проширењу ослабило Европску унију“, а нешто касније је додао како ће ЕУ морати да се реформише и ,,реши своје проблеме“ пре него што буде у стању да прими нове чланице. Истог става био је и белгијски премијер Чарлс Мишел. Ту је и Ангела Меркел која, упркос драматичној изјави да је ,,питање чланства земаља Западног Балкана у ЕУ питање рата и мира на европским границама“, није показала неки нарочити ентузијазам за скори пријем земаља проблематичног региона у ,,велику европску породицу“. Штавише, на питање новинара шта мисли о датуму који је дао Жан-Клод Јункер, односно 2025. години, хладно је одговорила: ,,Не мислим ништа о том датуму“. Ово не би требало много да изненади кад се има у виду да истраживања јавног мњења у Немачкој показују да се две трећине Немаца противи проширењу Уније. Слично расположење влада и у другим богатим чланицама ЕУ. Балканци су непожељни, али им то, наравно, нико неће отворено рећи.

УНИЈА У ПРОБЛЕМИМА
Противљење проширењу Уније тесно је повезано са незадовољством функционисањем Уније. ЕУ није у стању да наступа као јединствени субјекат. Бриселска врхушка и даље није успела да створи јединствен европски идентитет, па се тако и приоритетизација проблема разликује од једног до другог краја Европе. Док су за једне главна претња мигранти, за друге је то Путинова Русија, а за треће отапање поларних глечера. Сукобљена са Русијом због америчких интереса, Европа сада све више постаје сукобљена и са Америком, што критично напреже њене капацитете. Ту је и тињајући анимозитет између ,,богатог севера“ и ,,сиромашног југа“ који би могао да се додатно распламса са реформама које Макрон, уз подршку Меркелове, жели да прогура. Наиме, суштина Макронових ,,реформи еврозоне“ (на чијој су страни Жан-Клод Јункер, Џорџ Сорош, Олаф Шолц и банкарска елита) је у стварању тзв. ,,уније трансфера“ која би подразумевала заједничког министра финансија Европе, јединствену фискалну политику и издавање ,,евро-обвезница“ створених обједињавањем државних обвезница различитих европских земаља, па самим тим и обједињавањем њихових дугова. То би практично значило да би порески обвезници богатих северних чланица Европе покривали дугове презадужених јужних чланица, што ће извесно изазвати револт оног момента када постане довољно познато широј јавности. Нема сумње да је пред Европом турбулентан период.

У таквим околностима је самит у Софији још и пре свог почетка био осуђен на јаловост, пре свега по питању нада о проширењу Уније. Политико је то објаснио следећим речима: ,,Овогодишњи Самит ЕУ и земаља Западног Балкана, одржан у Софији протекао је уз пуно топлих речи, али мало реалних обећања за земље које се надају чланству у Европској унији“. Дојче веле је приметио да се резултат самита може сажети у то да је „ЕУ обећала да ће шест држава (DW овде рачуна и Косово, прим. аут.) једном бити примљене у клуб благостања и стабилности, а кандидати да ће учинити све што је потребно како би испунили строга правила тог клуба“. Ту долазимо и до закључака које би Србија морала да извуче из свега овога.

ВРЕМЕ ЈЕ ЗА РЕАЛПОЛИТИКУ
До сада би свакоме требало да буде јасно да за Србију ,,испуњавање строгих правила“ за пријем у ЕУ пре свега значи решавање косовског питања. Како нам је недавно дато до знања да (упркос свој доброј вољи српске стране) по том питању неће бити никаквих компромиса, оно се суштински своди на признавање независности псеудодржаве Косово и сагласност на њен пријем у међународне институције – у првом реду УН. Србија је, дакле, једина земља Европе од које се захтева да поништи свој територијални интегритет и државност како би била примљена у ЕУ. Већ ово је требало да буде довољно да ,,европски пут Србије“ стави пред озбиљно преиспитивање. Међутим, будући да сада видимо како неће бити чак ни тобожње компензације у форми пријема у ЕУ, за даље залуђивање евроинтеграцијама више нема никаквог оправдања. Још мање за одрицање од Косова.

Време је за трезвен реалполитички приступ. Констатација Душана Пророковића да ,,Србија не може са немачком политиком, али не може без немачке економије“ у суштини важи и за однос Србије и ЕУ. Негирање српског територијалног интегритета, које – изузев у неколицни усамљених случајева – ЕУ постојано баштини доводи до тога да Србија има непремостив политички конфликт са ЕУ, чиме је интеграција наше земље у овај блок онемогућена, макар до тренутка док ЕУ не преиспита своју подршку албанском сепаратизму. Са друге стране, чињеница да је ЕУ главни спољнотрговински партенер Србије са којим се остварује око две трећине целокупне робне размене, као и да око 80 одсто директних страних инвестиција долази из ЕУ, говори да је Србија нераскидиво економски везана за ЕУ, па чак и зависна од ње. Та зависност, уз окруженост НАТО-ом која Србију физички изолује од пријатељских земаља, представља главну опасност за очување територијалног интегритета. Зато је неопходно формулисати нови концепт који би, слично односу Србије према НАТО, подразумевао ,,највиши ниво сарадње без учлањења“. У таквом концепту Србија би постепено смањивала своју економску зависност од ЕУ изградњом алтернатива кроз интензивирање економске сарадње са земљама које поштују њене основне интересе. То би подразумевало правовремено позиционирање Србије у кинеском пројекту ,,Појас и пут“, унапређивање сарадње са Евроазијском економском унијом, Израелом и другим земљама, као и покретање различитих регионалних интегративних процеса, попут Балканске групе.

У безбедносном смислу, концепт војне неутралности неопходно је додатно развити као стуб националне политике и формулисати у стратешким државним документима, а војску материјално опремати до нивоа у којем ће представљати респектабилан фактор одвраћања агресије и борбену силу способну за заштиту територијалног интегритета земље. Најављене набавке нових система ПВО, хеликоптера, тенкова и друге опреме представљају охрабрујући показатељ али ће на дуги рок вероватно бити неопходно бројчано увећање војске и враћање обавезног служења војног рока.

Неопходно је и психолошки припремити јавност за оно што предстоји. Констатујући да ,,чак и да нам кажу да неће бити чланства у ЕУ, не можемо признати једнострану независност Косова“, Ивица Дачић се запитао да ли се сви у Србији слажу са тиме што је рекао. ,,Да не буде сутра Вучић и Дачић воде политику супротстављања ЕУ“, додао је. Заиста, упитно је колико је српска јавност након многих година вредносне дезоријентације свесна одговорности и изазова који су пред нашом земљом, и колико је спремна да у тим изазовима истраје. Зато је патриотско васпитавање јавности, усклађено са слободарском традицијом нашег народа и његовим традиционалним вредностима, од круцијалног значаја за одрживост било какве дугорочне политике одбране националних интереса. У информационој ери прва линија одбране националног суверенитета налази се у когнитивној сфери, и зато је овом аспекту неопходно посветити нарочиту пажњу. Народ мора бити свестан да му предстоји дуга борба за одбрану и опстанак тешко створене српске државности која ће, поред упорности, захтевати и одређена одрицања.

Наравно, проћи ће још неко време док српско руководство не буде смело да јавно прокламује било какве веће промене стратешког курса државе. Јавно одрицање од политике ,,Европа нема алтернативу“ би у актуелним условима вероватно водило осетно негативним економским последицама, погоршању међународних позиција наше земље и унутрашњој дестабилизацији. Стога је разумљиво зашто нпр. Вучић мора да иде на самит у Софији упркос присуству сепаратисте Тачија, док шпански премијер Маријано Рахој има тај луксуз да самит ,,заобиђе“ због непримереног третмана тзв. ,,Косова“. Међутим, важно је да се паралелно са куповином времена – које се обезбеђује ,,посвећеношћу европској перспективи Србије“ – граде алтернативе, како би се стекли капацитети да се у тренутку неке будуће прерасподеле геополитичких карата моменат адекватно искористи. То није лако, али је неопходно. Ми заправо немамо избора. Учинимо ли последњи уступак поводом Косова, признамо ли његову независност, признаћемо и право на постојање ,,Велике Албаније“, односно да је наш територијални интегритет релативна ствар, што ће наши непријатељи и те како умети да искористе за стварање ,,нових Косова“. Укратко, признаћемо да смо ми објекат међународне политике, без икаквог права на свој интерес и свој идентитет. У таквим условима би и евентуални улазак Србије у ЕУ био само последњи ексер у мртвачком ковчегу српске државности, јер би довео до масовног егзодуса омладине на Запад и непоправљиве демографске катастрофе.

ДА ЛИ ЈЕ ЗАМРЗНУТИ КОНФЛИКТ МОГУЋ
Отпор, дакле, нема алтернативу, што нас тера на суочавање са преспективом ,,замрзнутог конфликта“. И то не толико са Албанцима колико са Западом. То је главни разлог због којег се српски државни врх противи овом – у јавности иначе популарном – приступу. Куповина времена одлагањем склапања ,,свеобухватног правно обавезујућег споразума о Косову“ има свој рок трајања. Једном кад Запад увиди да Београд не намерава да се одрекне Косова отпочеће етапно одмрзавање конфликта, без обзира на умирујуће поруке државног врха о ,,европском путу Србије“. То одмрзавање конфликта не мора нужно бити оружано. Арсенал нашег противника је незамисливо разноврсан и оружане мере су само једна – и то крајња – његова компонента. Неформалне санкције, у облику различитих економских и финансијских притисака, дестимулације инвеститора и стављања кључних српских привредних субјеката на разне ,,црне листе“ ће сасвим сигурно уследити уколико ,,споразума“ са Приштином не буде. Таквим деловањем Запад би настојао да поништи какав-такав економски напредак Србије, обори животни стандард грађана и изазове незадовољство којим би могао да дестабилизује земљу по рецепту ,,обојене револуције“. Мрежа субверзивних НВО и њима наклоњених медија би била активирана као механизам унутрашњег притиска. Коначно, не треба искључити ни различите оружане провокације албанских сепаратиста. Оне могу варирати од пуке жеље да се Србија понизи, преко намере да се косовски Срби застраше и отерају, до навлачења Војске Србије да уђе у конфликт са КФОР-ом уколико би степен насиља на Косову захтевао директну заштиту нашег народа.

Све ово казује да у косовском случају ,,замрзнути конфликт“ не би био баш тако „замрзнут“. Србија зато мора да развије флексибилне механизме одбране како би била способна да изађе на крај са мултидимензионалним претњама. Разноврсност ослонаца економског развоја, проактивна дипломатија, сувереност у когнитивно-информативној сфери и кредибилне оружане снаге су предуслови за истрајавање у одбрани територијалног интегритета. Нарочито је важно косовске Србе оспособити за самосталну одбрану од албанских напада како би се избегло директно увлачење ВС у конфликт. Уколико се покажемо као довољно жилави, до правог конфликта не мора ни доћи. У томе нам наруку иде то што је актуелна америчка администрација заинтересована за потпуно друга питања и Балкан не види као нарочито битну зону, као и то што ЕУ, оптерећена свим раније описаним проблемима, никако не жели још и оружане сукобе на својим границама. Међународне околности за одбрану Косова су повољније него што су биле 1998. или 2008, а како време одмиче вероватно ће бити још повољније.

Замрзнути конфликт можда јесте лош, али је капитулација свакако гора. Не због некаквих митоманских фиксација, него због сасвим реалних проблема до којих би она довела. Због ,,наше деце“, како је то популарно рећи. Јер свакако је боље да деци оставимо ,,замрзнути конфликт“ него обогаљену и поражену Србију пред ,,Великом Албанијом“ охрабреном на даљу отимачину.