Samit u Sofiji i pitanje Kosova

Kakve pouke bi srpsko rukovodstvo trebalo da izvuče iz nedavnog samita EU i Zapadnog Balkana u Sofiji

Samit lidera EU u Sofiji upravo se završio, a njegov isprazni formalizam, bajate fraze i odsustvo bilo kakve konkretne koristi za zapadnobalkanske aspirante na članstvo naveli su mnoge na zaključak da je samit bio beskoristan i besmislen. To je tačno. Međutim, baš u tome se nalazi i njegova najveća korist i smisao – on je konačno razbio iluziju o skorom, pa i bilo kakvom ,,ukrcavanju“ Srbije (i drugih zapadnobalkanskih zemalja) u briselski brod, koji sve više liči na Titanik.

Iako se u tekstu ,,copy-paste“ deklaracije usvojene na samitu nalaze bezbroj puta ponovljene recitacije o ,,pozdravljanju zajedničke posvećenosti partnera sa Zapadnog Balkana evropskim vrednostima i načelima“ i ,,nedvosmislenoj podršci evropskoj perspektivi Zapadnog Balkana“, izjave ključnih donosilaca odluka u EU (od kojih prijem novih kandidata suštinski zavisi) govore da ta ,,nedvosmislena podrška“ ipak nije tako nedvosmislena. Francuski predsednik Emanuel Makron je već na ulazu u zgradu samita izjavio da je ,,stalno razmišljanje o proširenju oslabilo Evropsku uniju“, a nešto kasnije je dodao kako će EU morati da se reformiše i ,,reši svoje probleme“ pre nego što bude u stanju da primi nove članice. Istog stava bio je i belgijski premijer Čarls Mišel. Tu je i Angela Merkel koja, uprkos dramatičnoj izjavi da je ,,pitanje članstva zemalja Zapadnog Balkana u EU pitanje rata i mira na evropskim granicama“, nije pokazala neki naročiti entuzijazam za skori prijem zemalja problematičnog regiona u ,,veliku evropsku porodicu“. Štaviše, na pitanje novinara šta misli o datumu koji je dao Žan-Klod Junker, odnosno 2025. godini, hladno je odgovorila: ,,Ne mislim ništa o tom datumu“. Ovo ne bi trebalo mnogo da iznenadi kad se ima u vidu da istraživanja javnog mnjenja u Nemačkoj pokazuju da se dve trećine Nemaca protivi proširenju Unije. Slično raspoloženje vlada i u drugim bogatim članicama EU. Balkanci su nepoželjni, ali im to, naravno, niko neće otvoreno reći.

UNIJA U PROBLEMIMA
Protivljenje proširenju Unije tesno je povezano sa nezadovoljstvom funkcionisanjem Unije. EU nije u stanju da nastupa kao jedinstveni subjekat. Briselska vrhuška i dalje nije uspela da stvori jedinstven evropski identitet, pa se tako i prioritetizacija problema razlikuje od jednog do drugog kraja Evrope. Dok su za jedne glavna pretnja migranti, za druge je to Putinova Rusija, a za treće otapanje polarnih glečera. Sukobljena sa Rusijom zbog američkih interesa, Evropa sada sve više postaje sukobljena i sa Amerikom, što kritično napreže njene kapacitete. Tu je i tinjajući animozitet između ,,bogatog severa“ i ,,siromašnog juga“ koji bi mogao da se dodatno rasplamsa sa reformama koje Makron, uz podršku Merkelove, želi da progura. Naime, suština Makronovih ,,reformi evrozone“ (na čijoj su strani Žan-Klod Junker, Džordž Soroš, Olaf Šolc i bankarska elita) je u stvaranju tzv. ,,unije transfera“ koja bi podrazumevala zajedničkog ministra finansija Evrope, jedinstvenu fiskalnu politiku i izdavanje ,,evro-obveznica“ stvorenih objedinjavanjem državnih obveznica različitih evropskih zemalja, pa samim tim i objedinjavanjem njihovih dugova. To bi praktično značilo da bi poreski obveznici bogatih severnih članica Evrope pokrivali dugove prezaduženih južnih članica, što će izvesno izazvati revolt onog momenta kada postane dovoljno poznato široj javnosti. Nema sumnje da je pred Evropom turbulentan period.

U takvim okolnostima je samit u Sofiji još i pre svog početka bio osuđen na jalovost, pre svega po pitanju nada o proširenju Unije. Politiko je to objasnio sledećim rečima: ,,Ovogodišnji Samit EU i zemalja Zapadnog Balkana, održan u Sofiji protekao je uz puno toplih reči, ali malo realnih obećanja za zemlje koje se nadaju članstvu u Evropskoj uniji“. Dojče vele je primetio da se rezultat samita može sažeti u to da je „EU obećala da će šest država (DW ovde računa i Kosovo, prim. aut.) jednom biti primljene u klub blagostanja i stabilnosti, a kandidati da će učiniti sve što je potrebno kako bi ispunili stroga pravila tog kluba“. Tu dolazimo i do zaključaka koje bi Srbija morala da izvuče iz svega ovoga.

VREME JE ZA REALPOLITIKU
Do sada bi svakome trebalo da bude jasno da za Srbiju ,,ispunjavanje strogih pravila“ za prijem u EU pre svega znači rešavanje kosovskog pitanja. Kako nam je nedavno dato do znanja da (uprkos svoj dobroj volji srpske strane) po tom pitanju neće biti nikakvih kompromisa, ono se suštinski svodi na priznavanje nezavisnosti pseudodržave Kosovo i saglasnost na njen prijem u međunarodne institucije – u prvom redu UN. Srbija je, dakle, jedina zemlja Evrope od koje se zahteva da poništi svoj teritorijalni integritet i državnost kako bi bila primljena u EU. Već ovo je trebalo da bude dovoljno da ,,evropski put Srbije“ stavi pred ozbiljno preispitivanje. Međutim, budući da sada vidimo kako neće biti čak ni tobožnje kompenzacije u formi prijema u EU, za dalje zaluđivanje evrointegracijama više nema nikakvog opravdanja. Još manje za odricanje od Kosova.

Vreme je za trezven realpolitički pristup. Konstatacija Dušana Prorokovića da ,,Srbija ne može sa nemačkom politikom, ali ne može bez nemačke ekonomije“ u suštini važi i za odnos Srbije i EU. Negiranje srpskog teritorijalnog integriteta, koje – izuzev u nekolicni usamljenih slučajeva – EU postojano baštini dovodi do toga da Srbija ima nepremostiv politički konflikt sa EU, čime je integracija naše zemlje u ovaj blok onemogućena, makar do trenutka dok EU ne preispita svoju podršku albanskom separatizmu. Sa druge strane, činjenica da je EU glavni spoljnotrgovinski partener Srbije sa kojim se ostvaruje oko dve trećine celokupne robne razmene, kao i da oko 80 odsto direktnih stranih investicija dolazi iz EU, govori da je Srbija neraskidivo ekonomski vezana za EU, pa čak i zavisna od nje. Ta zavisnost, uz okruženost NATO-om koja Srbiju fizički izoluje od prijateljskih zemalja, predstavlja glavnu opasnost za očuvanje teritorijalnog integriteta. Zato je neophodno formulisati novi koncept koji bi, slično odnosu Srbije prema NATO, podrazumevao ,,najviši nivo saradnje bez učlanjenja“. U takvom konceptu Srbija bi postepeno smanjivala svoju ekonomsku zavisnost od EU izgradnjom alternativa kroz intenziviranje ekonomske saradnje sa zemljama koje poštuju njene osnovne interese. To bi podrazumevalo pravovremeno pozicioniranje Srbije u kineskom projektu ,,Pojas i put“, unapređivanje saradnje sa Evroazijskom ekonomskom unijom, Izraelom i drugim zemljama, kao i pokretanje različitih regionalnih integrativnih procesa, poput Balkanske grupe.

U bezbednosnom smislu, koncept vojne neutralnosti neophodno je dodatno razviti kao stub nacionalne politike i formulisati u strateškim državnim dokumentima, a vojsku materijalno opremati do nivoa u kojem će predstavljati respektabilan faktor odvraćanja agresije i borbenu silu sposobnu za zaštitu teritorijalnog integriteta zemlje. Najavljene nabavke novih sistema PVO, helikoptera, tenkova i druge opreme predstavljaju ohrabrujući pokazatelj ali će na dugi rok verovatno biti neophodno brojčano uvećanje vojske i vraćanje obaveznog služenja vojnog roka.

Neophodno je i psihološki pripremiti javnost za ono što predstoji. Konstatujući da ,,čak i da nam kažu da neće biti članstva u EU, ne možemo priznati jednostranu nezavisnost Kosova“, Ivica Dačić se zapitao da li se svi u Srbiji slažu sa time što je rekao. ,,Da ne bude sutra Vučić i Dačić vode politiku suprotstavljanja EU“, dodao je. Zaista, upitno je koliko je srpska javnost nakon mnogih godina vrednosne dezorijentacije svesna odgovornosti i izazova koji su pred našom zemljom, i koliko je spremna da u tim izazovima istraje. Zato je patriotsko vaspitavanje javnosti, usklađeno sa slobodarskom tradicijom našeg naroda i njegovim tradicionalnim vrednostima, od krucijalnog značaja za održivost bilo kakve dugoročne politike odbrane nacionalnih interesa. U informacionoj eri prva linija odbrane nacionalnog suvereniteta nalazi se u kognitivnoj sferi, i zato je ovom aspektu neophodno posvetiti naročitu pažnju. Narod mora biti svestan da mu predstoji duga borba za odbranu i opstanak teško stvorene srpske državnosti koja će, pored upornosti, zahtevati i određena odricanja.

Naravno, proći će još neko vreme dok srpsko rukovodstvo ne bude smelo da javno proklamuje bilo kakve veće promene strateškog kursa države. Javno odricanje od politike ,,Evropa nema alternativu“ bi u aktuelnim uslovima verovatno vodilo osetno negativnim ekonomskim posledicama, pogoršanju međunarodnih pozicija naše zemlje i unutrašnjoj destabilizaciji. Stoga je razumljivo zašto npr. Vučić mora da ide na samit u Sofiji uprkos prisustvu separatiste Tačija, dok španski premijer Marijano Rahoj ima taj luksuz da samit ,,zaobiđe“ zbog neprimerenog tretmana tzv. ,,Kosova“. Međutim, važno je da se paralelno sa kupovinom vremena – koje se obezbeđuje ,,posvećenošću evropskoj perspektivi Srbije“ – grade alternative, kako bi se stekli kapaciteti da se u trenutku neke buduće preraspodele geopolitičkih karata momenat adekvatno iskoristi. To nije lako, ali je neophodno. Mi zapravo nemamo izbora. Učinimo li poslednji ustupak povodom Kosova, priznamo li njegovu nezavisnost, priznaćemo i pravo na postojanje ,,Velike Albanije“, odnosno da je naš teritorijalni integritet relativna stvar, što će naši neprijatelji i te kako umeti da iskoriste za stvaranje ,,novih Kosova“. Ukratko, priznaćemo da smo mi objekat međunarodne politike, bez ikakvog prava na svoj interes i svoj identitet. U takvim uslovima bi i eventualni ulazak Srbije u EU bio samo poslednji ekser u mrtvačkom kovčegu srpske državnosti, jer bi doveo do masovnog egzodusa omladine na Zapad i nepopravljive demografske katastrofe.

DA LI JE ZAMRZNUTI KONFLIKT MOGUĆ
Otpor, dakle, nema alternativu, što nas tera na suočavanje sa prespektivom ,,zamrznutog konflikta“. I to ne toliko sa Albancima koliko sa Zapadom. To je glavni razlog zbog kojeg se srpski državni vrh protivi ovom – u javnosti inače popularnom – pristupu. Kupovina vremena odlaganjem sklapanja ,,sveobuhvatnog pravno obavezujućeg sporazuma o Kosovu“ ima svoj rok trajanja. Jednom kad Zapad uvidi da Beograd ne namerava da se odrekne Kosova otpočeće etapno odmrzavanje konflikta, bez obzira na umirujuće poruke državnog vrha o ,,evropskom putu Srbije“. To odmrzavanje konflikta ne mora nužno biti oružano. Arsenal našeg protivnika je nezamislivo raznovrsan i oružane mere su samo jedna – i to krajnja – njegova komponenta. Neformalne sankcije, u obliku različitih ekonomskih i finansijskih pritisaka, destimulacije investitora i stavljanja ključnih srpskih privrednih subjekata na razne ,,crne liste“ će sasvim sigurno uslediti ukoliko ,,sporazuma“ sa Prištinom ne bude. Takvim delovanjem Zapad bi nastojao da poništi kakav-takav ekonomski napredak Srbije, obori životni standard građana i izazove nezadovoljstvo kojim bi mogao da destabilizuje zemlju po receptu ,,obojene revolucije“. Mreža subverzivnih NVO i njima naklonjenih medija bi bila aktivirana kao mehanizam unutrašnjeg pritiska. Konačno, ne treba isključiti ni različite oružane provokacije albanskih separatista. One mogu varirati od puke želje da se Srbija ponizi, preko namere da se kosovski Srbi zastraše i oteraju, do navlačenja Vojske Srbije da uđe u konflikt sa KFOR-om ukoliko bi stepen nasilja na Kosovu zahtevao direktnu zaštitu našeg naroda.

Sve ovo kazuje da u kosovskom slučaju ,,zamrznuti konflikt“ ne bi bio baš tako „zamrznut“. Srbija zato mora da razvije fleksibilne mehanizme odbrane kako bi bila sposobna da izađe na kraj sa multidimenzionalnim pretnjama. Raznovrsnost oslonaca ekonomskog razvoja, proaktivna diplomatija, suverenost u kognitivno-informativnoj sferi i kredibilne oružane snage su preduslovi za istrajavanje u odbrani teritorijalnog integriteta. Naročito je važno kosovske Srbe osposobiti za samostalnu odbranu od albanskih napada kako bi se izbeglo direktno uvlačenje VS u konflikt. Ukoliko se pokažemo kao dovoljno žilavi, do pravog konflikta ne mora ni doći. U tome nam naruku ide to što je aktuelna američka administracija zainteresovana za potpuno druga pitanja i Balkan ne vidi kao naročito bitnu zonu, kao i to što EU, opterećena svim ranije opisanim problemima, nikako ne želi još i oružane sukobe na svojim granicama. Međunarodne okolnosti za odbranu Kosova su povoljnije nego što su bile 1998. ili 2008, a kako vreme odmiče verovatno će biti još povoljnije.

Zamrznuti konflikt možda jeste loš, ali je kapitulacija svakako gora. Ne zbog nekakvih mitomanskih fiksacija, nego zbog sasvim realnih problema do kojih bi ona dovela. Zbog ,,naše dece“, kako je to popularno reći. Jer svakako je bolje da deci ostavimo ,,zamrznuti konflikt“ nego obogaljenu i poraženu Srbiju pred ,,Velikom Albanijom“ ohrabrenom na dalju otimačinu.