Демонстрације из 1968. или кад је Тито нудио оставку

Грађани су били шокирани суровим призорима, а Тито је први и једини пут понудио оставку

Тог далеког јуна 1968. године Београд се преко својих студената уписао у историју. У Њујорку, Паризу, Варшави, Берлину, Мексико Ситију, Токију, Прагу и главном граду СФР Југославије, историјски часовник је откуцавао исто време.

Ти откуцаји, пре пола века, били су заправо побуна студената која је прохујала од Америке, преко Европе до Азије, потресајући различите друштвено-економске системе и политичке режиме. Био је то један планетарни покрет о чијим узроцима се још пишу расправе, иако се у међувремену у свету збило много других историјских догађаја, попут распада Совјетског Савеза, слома комунистичких режима, и искорачења у нови глобалистички светски поредак и „интернет друштво“.

Прослављени социолози и филозофи попут Рајта Милса, Херберта Маркузеа, Ернста Блоха и Жан-Пол Сартра, постали су заштитни знак овог бунта академских грађана. А млади интелектуалци – Анђела Девис, Руди Дучке, Данијела Кон Бенди, били су на челу оних који су хтели да мењају свет.

У факултетским аулама, на трговима и улицама, зрачила је страховита стваралачка енергија, духовитост, маштовитост, нови уметнички израз – на сцени је била генерације која није пристајала да се њом манипулише. На свакој тачки глобуса, симпатије грађана биле су на страни младости, на страни студената.

Бунт те 1968, на западу и на истоку није био изазван истим разлозима и није имао исте последице. Тако је било и у Југославији. Па чак и у њој, узроци студенских протеста нису били исти у Београду, Сарајеву, Загребу и Љубљани… У Приштини, на Косову, а потом, у Тетову, у Македонији, избиле су прве значајније сепаратистичке демонстрације.

А све је започело у Београду.

Путницима првог јутарњег воза за Загреб, 3. јуна, указао се необичан призор. Утрине око пруге на Новом Београду биле су прекривене изношеним ципелама, дотрајалим сакоима и јакнама, демодираним женским ташнама и плетеним вуненим џемперима. То су били трагови обрачуна који се, ноћ раније, десио између милиције и студената. Дабоме, путницима јутарњег воза није било тешко да закључе ко је у том обрачуну извукао дебљи крај.

Те ноћи многи нису спавали. Студенти су видали ране, једни у Студентском граду, други по болницама, трећи у затвору. У милицији су састављали званично саопштење у коме ће студенти бити искључиви кривци за претходне догађаје.

Заправо, све је почело безазлено. Тог дана, 2. јуна, „Вечерње новости„, као покровитељ забавне ревије „Караван пријатељства“, заказале су генералну пробу приредбе која је требало да обиђе Југославију. Било је предвиђено да се проба одржи у насељу Омладинске радне акције, у непосредној близини Студентског града. Званично се тврди да је проба представе пребачена у салу Радничког универзитета Нови Београд због опасности од кише. Међутим, Антон Марти, чувени загребачки ТВ режисер, „командант“ овог пројекта, у последњем тренутку одлучио је да претпремијеру спектакла одржи у затвореном простору. Организатор, али ни руководство радне акције, нису о измени обавестили студенте. А у сали је било само четири стотине места! Студентима редари не допуштају да уђу. Нико не покушава да окупљеној маси разложно објасни у чему је проблем. Чују се само осорни гласови: „Одбиј!“

Бенигни повод – сукоб са милицијом око уласка у дворану где је одржавана приредба, претворио се у прави мали рат у Студентском граду. Избијају прве чарке. Стиже милиција. Представа се прекида и почиње општи метеж. Не зна се ко кога бије. Студенти се повлаче према Студентском граду… Претучени крећу ка Скупштини Југославије да искажу свој револт. Али, авај, кордони плавих шлемова без милости их заустављају.

Био је то урнебес који је немогуће речима описати. Сва незадовољства, која су се годинама таложила, избијала су сада кроз један крик или једну реченицу. Из павиљона Студентског града допирало је: „Уа, батинаши!“, „Радници – студенти!“, „Доле убице!“, „Хоћемо посао“…

Те ноћи изабран је и први Акциони одбор студентских демонстрација: Предраг Богдановић Ци, песник, Ђорђије Вуковић, главни уредник „Студента“, Раде Кузмановић, заменик секретара УК СКС, Слободан Вуковић, секретар Универзитетског одбора Савеза студената, Рајко Павићевић, уредник „Студента“, Миодраг Перовић, председник студената Студентског града.

Свануо је 3. јун. Никоме није падало на памет да ће се обрачун студената и полиције, који се збио претходне ноћи код подвожњака, на путу који је повезивао Нови Београд са градским језгром и ишао испод пруге која је некад кроз Земун ишла ка Загребу, поновити.

Понижени, претучени, увређени студенти поново покушавају да дођу до града. Поново код подвожњака, кордон милиције у облику ћириличног слова П блокирао је пролаз. Шлемови су се пресијавали на сунцу. Пругом се кретала композиција теретног воза. Читав простор надлетао је хеликоптер.

— У обичном животу један милиционер је ћелав, други дебељушкаст, трећи витак и леп… Али, ту код подвожњака, под шлемовима, са пендрецима у рукама, сви су ми изгледали исто. Као хиљаде браће близанаца – присећа се Ђорђије Ускоковић.

И опет је уследила команда: „Удри“, а потом су полетеле бомбе сузаваца. На све стране почеле су да севају палице, час на леђа, час у главу демонстраната… Нико од многобројних политичара није могао да заустави налет полиције. Али, пендреци нису успели да зауставе студентски протест, сем утолико што је из Студентског града пресељен на факултете широм Београда.

Студенти су свој протест наставили на факултетима. Народ, који је преко телевизије чуо за збивања код подвожњака, почео је да се окупља на Студентском тргу. Грађани су били шокирани застрашујућим, суровим призорима. За кратко време на Студентски трг слило се више од 50.000 људи.

Са балкона Филозофског факултета говорили су професори Љуба Тадић, Драгољуб Мићуновић и студенти Соња Лихт, Мира Јовановић, Влада Мијановић, Божидар Борјан…

У дворишту Капетан-Мишиног здања, са склепане бине, студенти су исказивали свој револт и експериментисали са директном демократијом у правом античком смислу. Њихови акциони одбори обнављали су се свака 24 сата. Ниједна одлука није могла бити донета без претходне расправе, а усвајане су непосредно на зборовима. Биле су то нове форме друштвеног живота.

Готово сви културни радници осетили су потребу да се солидаришу са студентима: Жика Павловић, Желимир Жилник, Душан Макавејев, Вук Бабић, Стева Жигон, Љуба Тадић, Жарко Цвејић, Мира Ступица, Рада Ђуричин, Бранко Плеша, Стојан Дечермић, Живан Сарамандић, Карла Булић, Бранка Веселиновић, Бранко Ћопић, Борисав Пекић, Данило Киш, Васко Попа, Стеван Раичковић, Мирко Ковач, Матија Бећковић, Борислав Михајловић Михиз…

Десанка Максимовић дошла је међу првима.

— Драга децо, запамтите какви сте данас, јер нећете моћи такви да будете целог живота. Данас сте најлепши и најузвишенији у свом животу. Колико се тога будете сећали, толико ћете бити добри – рекла им је Десанка Максимовић.

Нашао се ту и неизбежни Јаков Гробаров. Тражио је реч.

— Јашо, није згодно, мало си попио…

— Значи, правите диференцијацију, а машете демократијом! – презриво је одговорио Гробаров.

Међу студентима се све чешће причало о могућности да војска интервенише, спомињане су некакве тенковске дивизије. Јер, осим угледника из културног живота, Капетан-Мишино здање посећивали су и високи функционери: Предраг Ајтић, Жика Берисављевић, Стеван Дороњски и други. Већина њих је у појединачним разговорима, али и у обраћању са бине, студентима и професорима изрицала гомилу претњи! Говорили су, отприлике, да је у интересу студената и професора да се разиђу, да може доћи до крвопролића, а један је чак претио и тенковима!

Највише овација доживео је Душко Радовић, који је те претње неупоредиво ефектније ућуткао када је изашао на бину и рекао:

— Немци су у овој земљи поставили, једнога дана, један рекорд у убијању ђака. Ако је некоме стало да тај рекорд премаши, вечерас му се пружа прилика. Јер, овде сада има преко пет хиљада ђака – поручио је Радовић.

Политичари су лупали главу како да студентска побуна не добије шире размере. Да приче о ангажовању војске и тенкова нису биле без основа, потврдио је и Петар Стамболић у разговору са историчарем, у другој половини седамдесетих година, Вјенцеславом Глишићем:

„Једно вече, доцкан, састали смо се код Кардеља. Он, Мијалко Тодоровић, Милош Минић и генерал Шумоња. Не знам да ли је био Боби (Радосављевић). Демонстрације се нису стишавале и разговарали смо шта да се ради… Одлучили смо да позовемо Тита и да то учини Шумоња. Предлагали смо да Тито нареди да се једна војна јединица из Пожаревца привуче на прилазе Београду. Тито је то одобрио и рекао нешто као „Што сте се толико уплашили? Одмах првог дана, обукли смо војнике у милицијска одела…“

Јун 1968. изнео је на видело многе прикривене невоље друштва: социјалну неједнакост, ерозију морала, злоупотребе, отуђеност руководства…

Ова побуна је морала имати крај, али он није био пораз. Њена појава остала је мистична и истовремено је постала и опомена за сваку власт и свако време. Израсла је у велики романтични мит, а на светској, али и југословенској политичкој сцени, више ништа није било исто.

Многи од актера нису живи. Претекло је неколико непоправљивих занесењака, вечитих заточеника 1968. Веровали су да мењају свет, а свет је, у ствари, променио њих!

БАТА ГИДРА КУПУЈЕ ТЕНК
Глумац Драгомир Гидра Бојанић, који се управо вратио са снимања шпагети-вестерна и имао пуне џепове девиза, на помињање могућности да се интервенише тенковима, покушао је да умири студенте. Тетурајући се, узео је микрофон и патетичним гласом повикао:

— Браћо студенти! Вама прете тенковима! Али, не секирајте се – вама ће бата Гидра да купи тенк!

ТИТО НУДИО ОСТАВКУ
Шездесет осма је оставила у наслеђе неке значајне тековине. Многи данашњи друштвени покрети, пре свега еколошки и мировни, невладине организације, били би незамисливи да власти нису прихватиле идеје из 1968. И поједини моћници су озбиљно пољуљани: Џонсон је морао да одустане од поновне кандидатуре за председника САД. Де Гол је поднео оставку. А Тито је, први и једини пут, понудио оставку!

 

Аутор Иван Миладиновић

 

Извор Вечерње новости, 21. мај 2018.