Demonstracije iz 1968. ili kad je Tito nudio ostavku

Građani su bili šokirani surovim prizorima, a Tito je prvi i jedini put ponudio ostavku

Tog dalekog juna 1968. godine Beograd se preko svojih studenata upisao u istoriju. U Njujorku, Parizu, Varšavi, Berlinu, Meksiko Sitiju, Tokiju, Pragu i glavnom gradu SFR Jugoslavije, istorijski časovnik je otkucavao isto vreme.

Ti otkucaji, pre pola veka, bili su zapravo pobuna studenata koja je prohujala od Amerike, preko Evrope do Azije, potresajući različite društveno-ekonomske sisteme i političke režime. Bio je to jedan planetarni pokret o čijim uzrocima se još pišu rasprave, iako se u međuvremenu u svetu zbilo mnogo drugih istorijskih događaja, poput raspada Sovjetskog Saveza, sloma komunističkih režima, i iskoračenja u novi globalistički svetski poredak i “internet društvo”.

Proslavljeni sociolozi i filozofi poput Rajta Milsa, Herberta Markuzea, Ernsta Bloha i Žan-Pol Sartra, postali su zaštitni znak ovog bunta akademskih građana. A mladi intelektualci – Anđela Devis, Rudi Dučke, Danijela Kon Bendi, bili su na čelu onih koji su hteli da menjaju svet.

U fakultetskim aulama, na trgovima i ulicama, zračila je strahovita stvaralačka energija, duhovitost, maštovitost, novi umetnički izraz – na sceni je bila generacije koja nije pristajala da se njom manipuliše. Na svakoj tački globusa, simpatije građana bile su na strani mladosti, na strani studenata.

Bunt te 1968, na zapadu i na istoku nije bio izazvan istim razlozima i nije imao iste posledice. Tako je bilo i u Jugoslaviji. Pa čak i u njoj, uzroci studenskih protesta nisu bili isti u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu i Ljubljani… U Prištini, na Kosovu, a potom, u Tetovu, u Makedoniji, izbile su prve značajnije separatističke demonstracije.

A sve je započelo u Beogradu.

Putnicima prvog jutarnjeg voza za Zagreb, 3. juna, ukazao se neobičan prizor. Utrine oko pruge na Novom Beogradu bile su prekrivene iznošenim cipelama, dotrajalim sakoima i jaknama, demodiranim ženskim tašnama i pletenim vunenim džemperima. To su bili tragovi obračuna koji se, noć ranije, desio između milicije i studenata. Dabome, putnicima jutarnjeg voza nije bilo teško da zaključe ko je u tom obračunu izvukao deblji kraj.

Te noći mnogi nisu spavali. Studenti su vidali rane, jedni u Studentskom gradu, drugi po bolnicama, treći u zatvoru. U miliciji su sastavljali zvanično saopštenje u kome će studenti biti isključivi krivci za prethodne događaje.

Zapravo, sve je počelo bezazleno. Tog dana, 2. juna, “Večernje novosti“, kao pokrovitelj zabavne revije “Karavan prijateljstva”, zakazale su generalnu probu priredbe koja je trebalo da obiđe Jugoslaviju. Bilo je predviđeno da se proba održi u naselju Omladinske radne akcije, u neposrednoj blizini Studentskog grada. Zvanično se tvrdi da je proba predstave prebačena u salu Radničkog univerziteta Novi Beograd zbog opasnosti od kiše. Međutim, Anton Marti, čuveni zagrebački TV režiser, “komandant” ovog projekta, u poslednjem trenutku odlučio je da pretpremijeru spektakla održi u zatvorenom prostoru. Organizator, ali ni rukovodstvo radne akcije, nisu o izmeni obavestili studente. A u sali je bilo samo četiri stotine mesta! Studentima redari ne dopuštaju da uđu. Niko ne pokušava da okupljenoj masi razložno objasni u čemu je problem. Čuju se samo osorni glasovi: “Odbij!”

Benigni povod – sukob sa milicijom oko ulaska u dvoranu gde je održavana priredba, pretvorio se u pravi mali rat u Studentskom gradu. Izbijaju prve čarke. Stiže milicija. Predstava se prekida i počinje opšti metež. Ne zna se ko koga bije. Studenti se povlače prema Studentskom gradu… Pretučeni kreću ka Skupštini Jugoslavije da iskažu svoj revolt. Ali, avaj, kordoni plavih šlemova bez milosti ih zaustavljaju.

Bio je to urnebes koji je nemoguće rečima opisati. Sva nezadovoljstva, koja su se godinama taložila, izbijala su sada kroz jedan krik ili jednu rečenicu. Iz paviljona Studentskog grada dopiralo je: “Ua, batinaši!”, “Radnici – studenti!”, “Dole ubice!”, “Hoćemo posao”…

Te noći izabran je i prvi Akcioni odbor studentskih demonstracija: Predrag Bogdanović Ci, pesnik, Đorđije Vuković, glavni urednik “Studenta”, Rade Kuzmanović, zamenik sekretara UK SKS, Slobodan Vuković, sekretar Univerzitetskog odbora Saveza studenata, Rajko Pavićević, urednik “Studenta”, Miodrag Perović, predsednik studenata Studentskog grada.

Svanuo je 3. jun. Nikome nije padalo na pamet da će se obračun studenata i policije, koji se zbio prethodne noći kod podvožnjaka, na putu koji je povezivao Novi Beograd sa gradskim jezgrom i išao ispod pruge koja je nekad kroz Zemun išla ka Zagrebu, ponoviti.

Poniženi, pretučeni, uvređeni studenti ponovo pokušavaju da dođu do grada. Ponovo kod podvožnjaka, kordon milicije u obliku ćiriličnog slova P blokirao je prolaz. Šlemovi su se presijavali na suncu. Prugom se kretala kompozicija teretnog voza. Čitav prostor nadletao je helikopter.

— U običnom životu jedan milicioner je ćelav, drugi debeljuškast, treći vitak i lep… Ali, tu kod podvožnjaka, pod šlemovima, sa pendrecima u rukama, svi su mi izgledali isto. Kao hiljade braće blizanaca – priseća se Đorđije Uskoković.

I opet je usledila komanda: “Udri”, a potom su poletele bombe suzavaca. Na sve strane počele su da sevaju palice, čas na leđa, čas u glavu demonstranata… Niko od mnogobrojnih političara nije mogao da zaustavi nalet policije. Ali, pendreci nisu uspeli da zaustave studentski protest, sem utoliko što je iz Studentskog grada preseljen na fakultete širom Beograda.

Studenti su svoj protest nastavili na fakultetima. Narod, koji je preko televizije čuo za zbivanja kod podvožnjaka, počeo je da se okuplja na Studentskom trgu. Građani su bili šokirani zastrašujućim, surovim prizorima. Za kratko vreme na Studentski trg slilo se više od 50.000 ljudi.

Sa balkona Filozofskog fakulteta govorili su profesori Ljuba Tadić, Dragoljub Mićunović i studenti Sonja Liht, Mira Jovanović, Vlada Mijanović, Božidar Borjan…

U dvorištu Kapetan-Mišinog zdanja, sa sklepane bine, studenti su iskazivali svoj revolt i eksperimentisali sa direktnom demokratijom u pravom antičkom smislu. Njihovi akcioni odbori obnavljali su se svaka 24 sata. Nijedna odluka nije mogla biti doneta bez prethodne rasprave, a usvajane su neposredno na zborovima. Bile su to nove forme društvenog života.

Gotovo svi kulturni radnici osetili su potrebu da se solidarišu sa studentima: Žika Pavlović, Želimir Žilnik, Dušan Makavejev, Vuk Babić, Steva Žigon, Ljuba Tadić, Žarko Cvejić, Mira Stupica, Rada Đuričin, Branko Pleša, Stojan Dečermić, Živan Saramandić, Karla Bulić, Branka Veselinović, Branko Ćopić, Borisav Pekić, Danilo Kiš, Vasko Popa, Stevan Raičković, Mirko Kovač, Matija Bećković, Borislav Mihajlović Mihiz…

Desanka Maksimović došla je među prvima.

— Draga deco, zapamtite kakvi ste danas, jer nećete moći takvi da budete celog života. Danas ste najlepši i najuzvišeniji u svom životu. Koliko se toga budete sećali, toliko ćete biti dobri – rekla im je Desanka Maksimović.

Našao se tu i neizbežni Jakov Grobarov. Tražio je reč.

— Jašo, nije zgodno, malo si popio…

— Znači, pravite diferencijaciju, a mašete demokratijom! – prezrivo je odgovorio Grobarov.

Među studentima se sve češće pričalo o mogućnosti da vojska interveniše, spominjane su nekakve tenkovske divizije. Jer, osim uglednika iz kulturnog života, Kapetan-Mišino zdanje posećivali su i visoki funkcioneri: Predrag Ajtić, Žika Berisavljević, Stevan Doronjski i drugi. Većina njih je u pojedinačnim razgovorima, ali i u obraćanju sa bine, studentima i profesorima izricala gomilu pretnji! Govorili su, otprilike, da je u interesu studenata i profesora da se raziđu, da može doći do krvoprolića, a jedan je čak pretio i tenkovima!

Najviše ovacija doživeo je Duško Radović, koji je te pretnje neuporedivo efektnije ućutkao kada je izašao na binu i rekao:

— Nemci su u ovoj zemlji postavili, jednoga dana, jedan rekord u ubijanju đaka. Ako je nekome stalo da taj rekord premaši, večeras mu se pruža prilika. Jer, ovde sada ima preko pet hiljada đaka – poručio je Radović.

Političari su lupali glavu kako da studentska pobuna ne dobije šire razmere. Da priče o angažovanju vojske i tenkova nisu bile bez osnova, potvrdio je i Petar Stambolić u razgovoru sa istoričarem, u drugoj polovini sedamdesetih godina, Vjenceslavom Glišićem:

“Jedno veče, dockan, sastali smo se kod Kardelja. On, Mijalko Todorović, Miloš Minić i general Šumonja. Ne znam da li je bio Bobi (Radosavljević). Demonstracije se nisu stišavale i razgovarali smo šta da se radi… Odlučili smo da pozovemo Tita i da to učini Šumonja. Predlagali smo da Tito naredi da se jedna vojna jedinica iz Požarevca privuče na prilaze Beogradu. Tito je to odobrio i rekao nešto kao “Što ste se toliko uplašili? Odmah prvog dana, obukli smo vojnike u milicijska odela…”

Jun 1968. izneo je na videlo mnoge prikrivene nevolje društva: socijalnu nejednakost, eroziju morala, zloupotrebe, otuđenost rukovodstva…

Ova pobuna je morala imati kraj, ali on nije bio poraz. Njena pojava ostala je mistična i istovremeno je postala i opomena za svaku vlast i svako vreme. Izrasla je u veliki romantični mit, a na svetskoj, ali i jugoslovenskoj političkoj sceni, više ništa nije bilo isto.

Mnogi od aktera nisu živi. Preteklo je nekoliko nepopravljivih zanesenjaka, večitih zatočenika 1968. Verovali su da menjaju svet, a svet je, u stvari, promenio njih!

BATA GIDRA KUPUJE TENK
Glumac Dragomir Gidra Bojanić, koji se upravo vratio sa snimanja špageti-vesterna i imao pune džepove deviza, na pominjanje mogućnosti da se interveniše tenkovima, pokušao je da umiri studente. Teturajući se, uzeo je mikrofon i patetičnim glasom povikao:

— Braćo studenti! Vama prete tenkovima! Ali, ne sekirajte se – vama će bata Gidra da kupi tenk!

TITO NUDIO OSTAVKU
Šezdeset osma je ostavila u nasleđe neke značajne tekovine. Mnogi današnji društveni pokreti, pre svega ekološki i mirovni, nevladine organizacije, bili bi nezamislivi da vlasti nisu prihvatile ideje iz 1968. I pojedini moćnici su ozbiljno poljuljani: Džonson je morao da odustane od ponovne kandidature za predsednika SAD. De Gol je podneo ostavku. A Tito je, prvi i jedini put, ponudio ostavku!

 

Autor Ivan Miladinović

 

Izvor Večernje novosti, 21. maj 2018.