Druga strana nasilja u Gazi

Politička normalizacija na relaciji Fatah-Izrael-SAD ne odgovara Hamasu i Islamskom džihadu koji su politički marginalizovani

Problem svih višedecenijskih sukoba je što u većini slučajeva politički faktori na samom terenu, kao i politički činioci u vidu najmoćnijih država sveta, znaju kakve poteze treba povući da bi se rešio problem, ali zbog kratkoročnih i dugoročnih geopolitičkih interesa održavaju postojeće stanje ili namerno pospešuju krizu.

Slično je i sa tzv. Palestinskim pitanjem koje traje zadnjih sto godina, gde se završetak ne nazire, a gde bi slično postupala i demokratska administracija da je pre dve godine izabrana Hilari Klinton. Potpuno je nebitno koji bi predsednik, koja administracija i tim savetnika vodili SAD zato što je sve vezano za Izrael predmet domaće, a ne spoljne američke politike. Izrael je od osnivanja faktički jedna od američkih država i dežurni američki policajac na Bliskom istoku, u regionu gde, sem Irana i Sirije, sve zemlje vode proameričku politiku.

KRVAVI POVRATNIČKI MARŠ
S tim u vezi, ove godine je obeleženo 70. godina od osnivanja države Izrael pa su, prema očekivanju, obe strane iskoristile jubilej da svet podsete na sebe i svoje stavove po tom pitanju. Tzv. Veliki povratnički marš je najnovija palestinska manifestacija kojom se skreće pažnja na etničko čišćenje koje je cionistička strana izvela 1948. godine, kada je sa teritorije istorijske Palestine proterano oko 700 000 Arapa. Od kraja marta do 15. maja u tim sukobima je poginulo 104 palestinska civila, dok je hiše hiljada ranjeno snajperskim hicima (brojke idu i do 12 000, mada treba biti oprezan sa ciframa, jer obe strane napumpavaju brojke ili ih tendenciozno umanjuju), dok do sada nije zabeležena nijedna žrtva sa izraelske strane.

Ta disproporcija u broju žrtava i prekomerna upotreba sile dovele su do osude Izraela od strane međunarodne zajednice, uključujući i države koje su ga ranije politički, vojno i ekonomski podržavale. Sa druge strane, iako su Arapi dobili ovu rundu medijskog rata pitanje je koliko im to pomaže u krajnjem ishodu, jer se do sada pokazalo da bez obzira na negativan stav svetske javnosti (kao prilikom pripreme Drugog zalivskog rata i okupacije Iraka) američka spoljna politika uspeva da izvede sve što je planirala po pitanju blokiranja mirovnih pregovora i ekspanzije cionističkih naselja. Dovoljno je uporediti broj naseljenika sa početka osamdesetih i 2018. godine pa videti da se taj proces nije zaustavio, već, naprotiv, ubrzao.

U osudi izraelske reakcije najdalje su otišle Turska i Južna Afrika koje su povukle svoje ambasadore iz Izraela, a prva je proterala izraelskog ambasadora iz Ankare. Nešto blaže reakcije su usledile u Irskoj i Belgiji, gde su izraelske diplomate pozvane da objasne najnovije poteze IDF-a. Izraelska diplomatija pokušala je da opravda prekomernu upotrebu sile nad demonstrantima time da Hamas preko njih pokušava da se infiltrira na izraelsku teritoriju i otme izraelske vojnike, što nisu potpuno neosnovane tvrdnje.

Guranje nezaposlene omladine u prvi plan i žrtvovanje dece česta je taktika islamističkih pokreta na Zapadnoj obali i u Gazi (gde je Hamas na vlasti od 2007. godine). U prilog teze da Hamas i Islamski džihad svesno žrtvuju civile je i to što je ogromna većina pogođenih demonstranata učestvovala u demonstracijama u Gazi, a ne na teritorijama pod kontrolom Fataha, gde se isto organizuju protestni marševi. Iako su u početku umanjivali svoj značaj u Velikom povratničkom maršu, predstavljajući ga kao spontano okupljanje, na kraju su čelnici Hamasa priznali da je 90 odsto poginulih iz redova njihovog pokreta.

HAMASU ODGOVARA SUKOB, IZRAELU NE
Svaka politička normalizacija na relaciji Fatah-Izrael-SAD u ovom momentu ne odgovara Hamasu i Islamskom džihadu koji su politički marginalizovani, dok nasilje i veći broj žrtava njih stavlja u prvi plan borbe protiv cionističke okupacije. Mesecima se vode pregovori o nacionalnom pomirenju i uključenju Hamasa u zvanične palestinske organizacije koje kontroliše Fatah, s tim što ti pregovori uopšte ne idu glatko jer već više od deset godina u arapskim bantustanima postoji dvovlašće.

Stiče se utisak da, nezavisno od promene javnog mnjenja u svetu, palestinska strana odavno nije bila izolovanija i podeljenija, jer dve ključne potpisnice mirovnog ugovora sa Izraelom – Egipat i Jordan –zbog svojih interesa ne žele da podrže islamističko rukovodstvo u Gazi. Zbacivanjem Mohameda Morsija sa vlasti u Egiptu 2013. godine Hamas je izgubio najvećeg regionalnog saveznika, nakon što su građanski ratovi u Iraku i pogotovo u Siriji pokvarili odnose između te sunitske organizacije i iranskog režima.

Akcija gde se omladina gura na snajpere da bi sajlama rušila ograde, slala zmajeve sa molotovljevim koktelima i slično, tipična je islamistička taktika, iako su i same glavešine Hamasa priznale da bi novi rat sa Izraelom bio katastrofalan po prilično načetu infrastrukturu na ovoj teritoriji pod višegodišnjom blokadom.

Izraelu, sa druge strane, nije u interesu da u ovom trenutku okreće svetsko javno mnjenje protiv sebe jer su dobili dugo čekano priznanje Jerusalima kao svog glavnog grada, iako, sem SAD, ostale vodeće države smatraju taj potez ishitrenim. Bez obzira što je Rusija kritikovala Trampov potez, poslednjih godina odnosi Izraela i Rusije značajno su unapređeni, što se vidi i po ruskom nereagovanju na brojne napade izraleske avijacije na teritoriju ruskog saveznika Sirije.

Ono što možemo očekivati u narednim godinama je dalja izraelska ekspanzija na Zapadnoj obali, izgradnja novih naselja, fizičko okruživanje arapskih enklava, pojačavanje saradnje sa Saudijskom Arabijom i, kao glavni cilj izraelske politike, guranje SAD i zapadnih saveznika na Iran.

Po rečima profesora sa Kolumbija univerziteta u Njujorku Rašida Halidija oba palestinska rukovodstva su izgubila legitimitet i potrebni su novi, mlađi ljudi, koji bi nenasilnim metodama i modernim medijskim pristupom približila palestinsku verziju sukoba liberalnim centrima u Evropi, a pogotovo u Americi – uključujući i umerene jevrejske organizacije koje ne podržavaju ultra-desnu izraelsku vladu. Jer ni Hamas, ni Fatah nisu uspeli u kreiranju nezavisne, demokratske i pluralističke države, navodi palestinsko-američki istoričar, i dodaje da je potrebna nova nacionalna strategija koja bi 2018. godine artikulisala šta palestinski narod zaista želi, u kontekstu novih geopolitičkih odnosa u regionu i svetu.

 

Autor je novinar sa dugogodišnjim prebivalištem u Jordanu