Raspetljavanje klupka: Kako su CIA i FBI špijunirali za Klintonovu

Još pre istrage o Rusiji u Trampovoj kampanji je radio doušnik FBI. Reč je o Stivenu Halperu, saradniku CIA i MI6

Pre četiri decenije, grupa službenika američkog organa uprave nadležnog za prikupljanje i obradu podataka u inostranstvu i informisanje predsednika, odnosno izvršne vlasti te države, koja je slovila za lidera demokratskog sveta, bila je politički instrumentalizovana na unutrašnjem planu. Državni službenici, zaposleni kao operativci Centralne obaveštajne agencije (CIA) tajno su prenosili podatke o spoljnoj politici tadašnjeg predsednika Džimija Kartera ljudima iz izbornog štaba protivkandidata Regana, kako bi Reganova kampanja znala spoljnopolitičke odluke koje predsednik razmatra. Kao organizator tog u namanju ruku nemoralnog obaveštajnog angažovanja CIA unutar Karterove administracije, 1980. godine, kompromitovan je Stiven Halper, saradnik tadašnjig direktora tog organa i potom potpredsedničkog kandidata, Džordža Buša (starijeg).

Proteklih nedelja, pojedini predstavnici republikanske većine angažovani u resornim komitetima donjeg doma američkog predstavničkog tela (Kongresa) tvrde da je Savezni istražni biro (FBI), organ uprave SAD nadležan za otkrivanje i gonjenje krivičnih dela, tokom izborne kampanje 2016. godine takođe koristio svoju operativu da tajno prikuplja podatke (špijunira) o kampanji opozicionog kandidata Donalda Trampa (koga, uzgred, u tom periodu nije podržavala vrhuška Republikanske partije, čiju je nominaciju osvojio). Ove tvrdnje, ni Sekretarijat pravde, kao resorno nadležan, niti FBI nisu poricali, već su pokušali da retorički ublaže utisak, poput korišćenjem izraza „informator“ umesto „špijun“. Ono što je sledilo ne priliči državi koja se smatra stabilnom demokratijom. Na legitimna sumnjičenja narodnih predstavnika usledila je kampanja zastrašivanja kako se zahtevom za otkrivanje identiteta agenta (ili pozicije) angažovanog na nedozvoljenim poslovima „ugrožava njegov život i životi drugih (operativaca) a takođe i američka nacionalna bezbednost. Tako se jedno legitimno pitanje u okviru nadležnog predstavničkog tela pokušava prevesti u osnov sumnje da se podriva bezbednost i praktično zastraše oni koji ga postavljaju. Vodeći predstavnik manjinskih Demokrata u obaveštajnom komitetu Senata, Mark Vorner, svojim kolegama u Kongresu je praktično zapretio krivičnim gonjenjem ako pokušaju da dobiju identitet izvora. “Svako ko je poveren najvišim tajnama naše države trebalo bi da deluje s težinom i ozbiljnošću svrhe koju znanje zaslužuje”, rekao je Verner.

NOVI-STARI DOUŠNIK HALPER
Na stranu to da je Vorner, istovremeno, zagovarao izglasavanje saglasnosti za Trampovog kandidata za direktora CIA, Đinu Haspel, koja je odgovorna ne samo za mučenja već i uništavanje tragova o tome u kongresnoj istrazi koju je inicirao predsednik iz njegove partije Barak Obama. Ono što eksponira površnost spinovanja je citirani argument kojim se narodnim predstavnicima pokušava opravdati da bi čak i kriminalni angažman državnih službenika trebalo da bude zaštićen. To je iritiralo nezavisne istraživače i do identiteta špijuna opozicionog kandidata došlo se korišćenjem javno dostupnih informacija. Tako se ispostavilo da informator kojeg je FBI koristio da prikupi informacije o Trampovoj kampanji nije neko nepoznat, čije bi izlaganje javnosti moglo da ugroziti živote drugih operativaca, već neko čiji je decenijski rad za CIA, uključujući ulogu u nemoralnom, ako ne i kriminalnom špijuniranju tokom predsedničke kampanje 1980, već poznato javnosti. Radi se o pomenutom Stivenu Halperu (slika ispod), koji se ovaj put opisuje kao profesor Univerziteta na Kembridžu koji je u kontaktu sa CIA i britanskom MI6. Veza sa MI6, međutim, nije američke službe asocirala na špijuniranje u korist treće sile, iako nisu naivne. Naime, “u Kembridžu, Halper je blisko sarađivao sa Dirlavom (Ričard), bivšim šefom MI6. Poslednjih godina su rukovodili Kembridž bezbednosnom inicijativom, neprofitnom konsultantskom grupom koja među svojim klijentima navodi Ujedinjeno kraljevstvo i američke vladine agencije”.

Sada, kada se saznalo da je interakcija “profesora“ sa saradnicima opozicionog kandidata počela nekoliko nedelja pre istrage (na naučnom kongresu u Britaniji), postalo je jasno da je Halper prikupljao informacije za FBI pre istrage. Ne bi bilo nenormalno da nadležni organ prikuplja podatke pre nego što započne formalna istraga, međutim neobično je to da su predstavili kako je početni podatak o navodnom ruskom mešanju u američke izbore potekao od Trampovog saradnika Papadopulosa, u alkoholisanom stanju. Pre ovog otkrića, objavljen je izvod iz evidencije Sekretarijata odbrane o isplati tokom 2016. godine od strane Kancelarije za neto procenu, iz kojeg se ne vidi rad za koji su vršena plaćanja, ali se, kako je objavio Vašington post, radi o telu koje “izveštava direktno Sekretara odbrane i fokusira se na buduće pretnje, uz budžet (2015. godine) od 10 miliona dolara”.

Sada se postavlja pitanje da li su se funkcioneri američke obaveštajne zajednice 2016. godine okupili iza kandidata vladajuće partije, Hilari Klinton. Valja se podsetiti da je bivši vršilac dužnosti direktora CIA Majkl Morel ne samo javno podržao Klintonovu, već je tvrdio da je “(ruski predsednik) Putin regrutovao Trampa kao nesvesnog agenta“. Bivši direktor CIA i NSA, general Majkl Hejden, rekao je za Trampa da je “jasna i prisutna opasnost” američkoj nacionalnoj bezbednosti, a potom za Vašington post izjavio da “Donald Tramp stvarno zvuči slično kao Vladimir Putin” i da je “korisna budala, naivac, manipulisan od strane Moskve, tajno držan u preziru, ali čija je slepa podrška prihvaćena i koristi se”.

Kada organi uprave nadležni za obaveštajne poslove tako nazivaju sopstvenog šefa izvršne vlasti, da li samo projektuju sebe? Da li i u svojoj državi, koja ih plaća, repliciraju scenario koji po svetu primenjuju vladina agencija za međunarodnu pomoć SAD (USAID) i Soroševe „Fondacije za otvoreno društvo“? U Jermeniji su, na primer, finansirali Nikolaja Pašinjana, čoveka osuđenog zato što je 2008. godine, nakon poraza na izborima, organizovao nerede u kojima je poginulo 10 ljudi, i koji je 2017. godine osvojio 9 od 105 mandata (7 odsto glasova), zatim izgubio i izbore za gradonačelnika Jerevana, a već u aprilu ove godine izveo narod na ulicu i postao premijer Jermenije. Da li su spremne da svrgnu izabranog predsednika? Prostor za takvu sumnju, sa novim otkrićima, postaje otvoren zbog laganja ovog establišmenta. Naime, operativac CIA, plaćenik Pentagona i informator FBI koji je tajno prikupljao informacije o Trampovoj kampanji nedeljama je, umesto odgovora o tome što je radio, predstavnicima naroda i javnosti predstavljan kao „osetljiva obaveštajna imovina“. Ako je CIA u središtu i ako je operaciju vodila u Britaniji, postavlja se pitanje ko je 2016. godine bio zadužen za Londonsku stanicu CIA? To je, slučajno ili ne, Trampov izbor za direktora CIA, koji su podržale Demokrate i bivši direktori CIA, a protivili se penzionisani generali, pomenuta Đina Haspel.

DA LI SU BRENAN I OBAMA RADILI ZAJEDNO?
Da li je i tadašnji šef izvršne vlasti države lidera „demokratskog sveta“, predsednik Obama, znao šta njegova uprava radi i, ako jeste, kada je to saznao iz informacija koje mu dostavljaju po službenoj dužnosti? Obami je moralo biti jasno šta se zbiva. Faktički, pod Džonom Brenanom, CIA je delovala kao odeljenje za kampanju Hilari Klinton. Britanske novine pišu da je Brenanova špijunaža Trampa počela oko aprila 2016. godine, nakon velikih pobeda Trampa u republikanskim izborima za stranačku nominaciju. Zašto je činovniku Brenanu bitno to da će Tramp biti protiv Hilari u toj meri da od evropskih  “obaveštajnih partnera” traži prljavštine o Trampu? Očigledno ih ni oni nisu imali, čim se spalo na neobičan materijal o “kontaktima” između Trampovog tima i Rusa. U krajnjoj liniji, glavni istražitelj Robert Mjuler čak nije ni obavio razgovor sa Brenanom o tome. Prema pisanju britanske štampe, Brenan je od aprila 2016. do jula 2016. godine sastavio višenacionalnu radnu snagu koja je služila kao početak kontraobaveštajne istrage o Trampovoj kampanji. Tako se fraza o “mešanju Rusije” ispostavlja kao Brenanov eufemizam za špijuniranje opozicionog Trampa. Obama je, po logici stvari, morao znati i odobriti ovo Brenanovo kopanje prljavštine.

Nekoliko stvari, čini se, mogle bi da budu u pozadini ovakvog puča protiv demokratije? Prva indicija je to da je 2014. godine Halper špijunirao generala Majkla Flina, tadašnjeg šefa vojne obavještajne agencije (DIA). Da li je to neko tražio opravdanje da se razreši Flin ili se radilo o sukobu vojnih i civilnih službi, ili je i tad možda postojala neka istraga u vezi Rusije? Direktor američke vojne obaveštajne agencije je po funkciji glavni obaveštajni savetnik sekretara odbrane i predsednik zadruženog štaba i odgovara direktoru Nacionalne obaveštajne službe. Takođe je komandant Zajedničke komande za obaveštajni rad, nadzor i izviđanje, u okviru Strateške komande SAD. Uz to, predsedava Vojnim obaveštajnim odborom, koji koordinira aktivnosti obaveštajne zajednice. Da je na takav hermetički zatvoren položaj kroz sve provere mogao doći kao ruski špijun nema nikakvog smisla. U krajnjoj liniji, do danas se niko ne ponaša kao da je on ruski špijun. Ipak, Halper u februaru 2014. pokušava da hrani ideju da je Flinn ruski špijun. Glavni raskol između Flina i CIA je ne samo u tome što je otkrivanjem na terenu, na Bliskom istoku, da je Al Kaida mreža a ne organizacija razobličio civilne obaveštajce kao lažove i nekompetentne, već pre svega to da je političkom vrhu dostavljao izveštaje iz kojih se vidi da su Državni sekretarijat i CIA znali i podržavali formiranje terorističkih grupa i pokreta, uključujući i Al Kaide. Takvog, neokaljanog čoveka, Tramp je u svom timu uzeo za savetnika za nacionalnu bezbednost. To nije moglo proći bez strahova u tako kompromitovanim spoljnim poslovima i civilnim obaveštajnim službama.

Ovo, samo po sebi, ne objašnjava zašto upravni establišment toleriše očit pokušaj puča protiv izborne volje građana. Naime, CIA i FBI su praktično zloupotrebile službena ovlašćenja i resurse za istraživanje opozicione političke kampanje. Razlog za to mora biti dublji. Jedino što bi moglo da predstavlja podlogu je to da  elita, koja je etablirala korupciju i ugnjetavanje sopstvenog i stranog stanovništva, vidi Trampa, koji je i sam bogataš, kao izdajnika. Umesto da se prikloni neoliberalnoj tiraniji i lešinarenju stanovništva, sve uz lepe reči i floskule, on je govorio a izgleda i razmišljao na način koji je ogorčeni narod razumeo. On se nije libio da ukaže na sistemsku korupciju političke vrhuške i da su poslovni interesi privatizovani na štetu države i naroda. Imajući u vidu da je raslojavanje nacionalnih političara i naroda postala opšta pojava širom sveta, teško je verovati da i sve ostale ne štite njihove sopstvene uprave, u okviru kojih neko diktira narative i diskurse. Svet u interesu finansijske elite i političkih vrhuški koje im služe, za njih je „poredak“, „međunarodni poredak“, „zajedničke vrednosti“ u kojima nalaze svoje mesto. Sudeći po onome na šta su spremni u malim državama, poput Jermenije, velikim poput Britanije, pa čak i u SAD, obaveštajni establišment danas predstavlja najveću pretnju slobodi, demokratiji, pa i miru.

Danas, sve ovo više nije pitanje spekulacije, već postaje poznato i zvanično, zahvaljujući između ostalog zaostavštini koju su u američki demokratski model utkali „oci osnivači“ te nacije. Koliko god da su morali biti nekorumpirani i nekompromitovani poslanici poput Džima Džordana i Treja Gaudija, u Kongresnom komitetu za pravosuđe, ili Devin Nunjes u Komitetu za obaveštajne službe, koji su uporno, uprkos otporu dela svojih kolega, zahtevali podatke od obaveštajnih službi dok ih nisu dobili, sve to ne bi bilo moguće da sistem nije predvideo podelu vlasti. Oni su poslanici i niko ne može da ih smeni, a predstavničko telo čiji su deo je grana zakonodavne vlasti i nije podređena izvršnoj, koju organi uprave mogu da izigravaju jer je smenjiva. Ostaje nada da će ljudi poput imenovanih doći na čelo organa poput FBI, CIA i Sekretarijata pravde. Bez ovih organa država ne može, ali sigurno ne zato da bi kao „vlast u senci“ štitili nepravedan poredak kao takav, ili tolerisali „pučiste“ bez podrške u narodu.