Iranski dnevnik: Čekajući totalni ekonomski rat

Persijska pristojnost, gostoprimstvo i ljubaznost uvek duboko dirnu posetioca. Naročito imajući u vidu sliku Irana na Zapadu

Čim kročite na ulice Mešheda, miris šafrana i nežni povetarac koji ćarlija sa planina će vas pozdraviti – vi ste u srcu drevnog Puta svile i nove Inicijative pojas i put (BRI).

Na istoku, svega tri sata vožnje odličnim autoputem, nalazi se avganistanska granica. Severno je granica Turkmenistana, na manje od četiri sata. Severozapadno je Kaspijsko more. Južno je Indijski okean i luka Čabahar, ulazna tačka za indijsku verziju puta svile. Železnicu Teheran-Mešhed grade Kinezi.

Grupa nas – uključujući američke prijatelje kojim su vize odobrene na najvišim nivoima iranske vlade – se okupila u Mešhedu povodom konferencije nezavisnih mislilaca ,,Novi horizonti“ (New Horizons). Odmah nakon oluje, nalazim se u kombiju na putu do spektakularnog mauzoleja imama Reze, i to sa Aleksandrom Duginom – kojeg standardni bukači vole da opisuju kao ,,najopasnijeg filozofa na svetu“, ili Putinovog Raspućina.

VREME ZA DEBATU I DISKUSIJU
Duboko smo zagazili u debatu, ali ne o geopolitici, nego o bosa novi (žanr lagane brazilske muzike – prim.prev.). Dosta sa Sun Cuom i Makijavelijem, sada malo Tom Žobim i Žuao Žilberto.

Persija je tradicionalno zemlja ozbiljnih intelektualnih diskusija. Na konferenciji, nakon pauze za ručak, nekolicina nas je odlučila da otpočne našu geopolitičku debatu, bez kamera i mikrofona. Dugin naširoko objašnjava šta bi multipolarnost mogla da bude, bez univerzalnosti, pluriverzalna, kao oblast pluralističke antropologije u kojoj su svi polovi suvereni. Diskutujemo o zamkama evroazijskog indentiteta, islamskom identitetu, subpolovima, Indiji, Evropi i Africi.

Nekoliko minuta kasnije, iranski stručnjak Blejk Arčer Vilijams – što je njegov nom de plumezaranja u ,,sakralnu zajednicu šiitskog islama i njenu konvencionalnu dispenzaciju“.

Karadž je živahan tromilionski grad na sat vremena vožnje autoputem od Teherana. Rano jednog jutra ulazim u sobu u havzi – islamskoj bogosloviji. U svojim ranijim putovanjima posećivao sam havze u Komu, ali nikada školu ovog tipa samo za devojke. Ova ima 2.275 aktivnih studenata iz čitave provincije Alborz, sve do nivoa doktora nauka. Uče filozofiju, psihologiju, ekonomiju i politiku. Nakon diplomiranja, neki će otići u inostranstvo, kako bi predavali u muslimanskim i nemuslimanskim zemljama.

Naše propitivanje je zabavno. Mnogi od mojih sagovornika su već predavači, a većina će postati naučnici. Njihova pitanja su oštra, a neki od njih su neverovatno dobro informisani. Nestrpljivi su da nauče o svakom detalju života na Zapadu.

VISOKI AKADEMSKI STANDARDI
Sledećeg dana sam posetio Islamski univerzitet Azad, koji ima preko četiri miliona alumnija, 1,4 miliona trenutnih studenata, 29.000 radnika na fakultetima, 472 kampusa i istraživačkih centara i 617 pridruženih srednjih škola. Kampus Karadž je drugi po značaju u Iranu.

Ovo je izuzetno iskustvo. Brdoviti kampus možda nije UCLA, ali mogao bi da posrami mnoge prestižne univerzitete širom Evrope. Da i ne pominjemo godišnju školarinu od svega hiljadu dolara u proseku. Sankcije? Ma kakve sankcije! Možda veći deo opreme potiče iz osamdesetih, ali imaju sve što im je potrebno. Kako potvrđuje i veseli master arhitekture Ali Kazemi, koji je proveo 16 godina u Parizu nakon što je diplomirao u Nanteru, akademski standardi su veoma visoki.

Rektor Mohamed Hasan Borhanifar – koji je došao sa Kirgistanskog univerziteta u Biškeku – otvara sva vrata u kampusu. Moj vodič je Mohamed Hašamdar sa Fakulteta za jezike. Razgovarao sam sa dekanima svih fakulteta i razmenjivao pitanja i odgovore sa studentima, uglavnom u oblasti međunarodnih odnosa.

Još i pre najave ,,najjačih sankcija u istoriji“, svakoga su interesovali detalji o novom obliku finansijskog rata američkog Ministarstva finansija, smrtonosnijem čak i od pravog rata. Za nešto više od dva meseca, kupovina američkih dolara, čelika, uglja i vrednih metala biće zabranjena, iranskog izvoza u SAD više neće biti, a avionska i automobilska industrija će takođe biti pod sankcijama.

Erbas će možda morati da poništi više milijardi dolara vredne narudžbine iz Irana. Profesor informacionih tehnologija mi kaže da Iran umesto toga može da kupi odlične putničke mlaznjake ,,Suhoj“. Nema pežoa? „Kupovaćemo hjundai“.

Moji sagovornici me informišu o investicijama Totala, Erbasa, BASF-a, Simensa i Enija čija je filijala Sajpem sklopila pet milijardi dolara vredan ugovor sa Iranskom nacionalnom naftnom kompanijom (NIOC), kako bi razvila i eksploatisala naftna i gasna nalazišta i na kraju snadbevala Evropu energijom. Oni potvrđuju da će, ukoliko se Total povuče iz razvoja 11. faze gasnog nalazišta Južni Pars, kineski CNPC preuzeti njihov udeo.

Gotovo 70 odsto iranskog izvoza nafte ide u Kinu i Aziju, 20 odsto u Evropu. Skoro 90 odsto onoga što EU kupuje od Irana je nafta, koja uglavnom ide u Španiju, Francusku, Italiju, Grčku, Nemačku i Holandiju. Iran ostaje “glavna velika nagrada”, što je Dik Čejni dobro znao (referenca na govor Dika Čejnija pred Londonskim naftnim institutom septembra 1999. – prim. prev.); radi se o neverovatnih 45 biliona dolara u rezervama nafte i gasa.

BOGAT GENETSKI FOND
Blago sam se uznemirio kada sam razgovarajući sa imamom džuma namaza (molitva petkom – prim. prev.) – koji u stvari predstavlja ajatolaha Hamneija u Karadžu – uvideo da on nema pojma o Novom putu svile. Baš kao što je drevni Put svile omogućio da budizam oplodi kinesku kulturu, Iran, Indija i Kina su predodređeni da se ponovo uzajamno oplode: zamislite transevroazijsku laboratoriju opremljenu bogatim genetskim fondom i armadom dobro obrazovanih mladih ljudi u potrazi za kreativnim rešenjima.

Pakao zastoja na autoputu u Los Anđelesu bledi u poređenju sa zaglavljenošću u čudovišnom trosatnom zastoju od Teherana do Karadža, na putu dužine svega 25 kilometara. Pravilno sam uvrstio persijsku kletvu u svoj vokabular: harab beše, što bi u našoj kulturi značilo ,,ići nikuda“. Propustio sam željenu geopolitičku večeru sa profesorom Marandijem sa Univerziteta u Teheranu, pa smo je obavili kasnije preko „Vocapa“ – kao Mohamed bin Salman i Džared Kušner.

Ono što svakodnevni život u sedamnaestomilionskom, ubitačno prenatrpanom Teheranu otkriva je standard nalik na osrednju zemlju u razvoju. Svi imaju kola, a smartfoni i wi-fi su sveprisutni. Paralelno tome, svuda osećamo nagoveštaje persijske civilizacije koja se može pohvaliti sa najmanje hiljadu godina fabulozne istorije iz vremena kada islam još uvek nije postojao. U razgovoru sa sekularizovanom intelektualnom elitom jasno se vidi da za njih, na primer, Arapi nisu ništa drugo nego problem.

Gde god krenem vraćam se u sedamdesete. Čitava infrastruktura deluje decenijama staro, ali sve radi. Ako tajming ostavimo po strani – Iran bismo mogli proglasiti zemljom magične realnosti 2.0, u kojoj se ono neočekivano dešava u trenutku kad je sva nada nestala.

PAMETNA, MLADA GENERACIJA
U Mešhedu gostujem u političkoj emisiji na TV Horasan – u studiju iz sedamdesetih, besprekorno očuvanom. Da, ovo je srce basnoslovnog Horasana – ,,iz kog sunce dolazi“ – koji je duboko dirnuo Aleksandra Velikog. Pola sata seciram iranski nuklearni sporazum, a moj prevodilac je prekvalifikovani stručnjak za uvoz i izvoz. Blokbaster na TV Horasan je emisija o policajcima u američkom stilu, koja u suštini prati saobraćajne nesreće u realnom vremenu, budući da je stopa kriminala zanemarljiva.

Realna inflacija je na 16 odsto godišnje – za sada. Devizna inflacija je daleko veća. Nezaposlenost omladine je na visokih 30 odsto, u zemlji od 80 miliona stanovika u kojoj je prosečna starost 29 godina, a 40 odsto stanovništva je mlađe od 24 godine. Jedan od mojih prevodilaca u Karadžu, Ali, ima 24 godine, nezaposlen je, engleski je naučio gledanjem DVD-jeva, i ne može sebi da priušti osamostaljivanje u stanu za koji bi plaćao mesečni zakup.

Usled nove devalvacije rijala, prosečna regionalna plata je pala na nekih 250 dolara mesečno. Stan od 40 kvadrata blizu univerziteta Azad je nemoguće unajmiti za manje od 200 dolara mesečno.

Kasno noću jeo sam picu u Mešhedu. Račun je iznosio neverovatnih 200.000 rijala – što je nešto više od tri dolara. Evro na crnom tržištu vredi i po 80.000 rijala.

DRUŠTVENE MREŽE
Telegram je blokiran – ali i dalje svi koriste i Telegram i Vocap. Neki VPN-ovi rade, neki ne. Blokada nije nužno povezana sa širenjem antirežimskih glasina tokom januarskih uličnih protesta – koji su inače započeli u Mešhedu.

Elaheh, koja je master diplomu iz jezika stekla u Francuskoj, Bodžan, koji ima doktorat iz ekonomije iz San Dijega i Ajub Farkonda, koji je na studijama terorizma u Istraživačkom institutu Habilijan, bili su zapanjeni ,,bizarnim“ izveštavanjem zapadnih medija o događanjima u Iranu.

Analize obrazovanih ljudi u Mešhedu i Teheranu su sklonije tome da proteste kvalifikuju kao bunt protiv MMF-a – koji se dogodio kada su snage Vašingtonskog konsezusa pritisle vlade da smanje subvencije. Prave revolucije u Iranu uključuju klerike, intelektualce srednje klase i trgovce iz bazara.

Ovog puta težište je bilo na provinciji, na radničkoj klasi malih provincijalnih gradova. Na kraju krajeva, milioni ljudi u Iranu zavise od državnih plata i subvencija. Pri tome je Rohanijev tim maltene neoliberalan.

Naravno, postoji kritika vlasti – više prema klericima nego neoliberalnom Rohanijevom timu. Jedan biznismen mi je pričao o korupciji ministara o kojoj se ćuti – ali je praktično nemoguće potvrditi brojke. Pasdaran, kako se naziva Iranska revolucionarna garda, nastavlja da kontroliše veliki deo ekonomije i da uređuje sistem socijalne pomoći od kog zavise milioni ljudi, ali takođe i da nameće rigidnu društvenu kontrolu.

Istovremeno, posmatrajući Iran na terenu umesto iz vašingtonske kancelarije bez prozora, jasno je da je plan savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona da oživi Narodne mudžahedine Irana (Mujahedin e Khalq – MEK) u cilju izazivanja obojene revolucije osuđen na propast. MEK je univerzalno prezren. Niko u iranskom društvu neće kriviti ni Hamneija ni Rohanija za predstojeći ekonomski rat.

SVE OČI SU UPRTE U EVROPU
Persijska pristojnost, gostoprimstvo i ljubaznost uvek duboko dirnu posetioca. Naročito kada se ima u vidu opsesivna slika Zapada o Iranu. Iran ne teži ,,izolaciji“, nego ga vašingtonska politika želi u izolaciji.

Zato ne čudi da su sve oči uprte u Evropu. EU će aktivirati zakon iz 1996. kojim se zabranjuje evropskim kompanijama da poštuju američke sankcije, čime se one štite od ,,efekata eksteritorijalne primene legislative koju je usvojila treća država“. Ipak, pitanje koje je sveprisutno glasi: ,,Hoće li Evropljani stati na našu ili na američku stranu?“

Istovremeno, Iranci ne žele da budu kao Zapad. A najbolji način da se to shvati jeste da se mauzolej imama Reze posećuje iznova i iznova – išao sam tamo rano ujutru, nakon popodnevne oluje i noću.

Mauzolej imama Reze, poznat kao Astan Kuds e Razavi, je čudo obavijeno zlatim i tirkiznim kupolama, bujnim minaretima, okruženo sa 12 dvorišta koja se prostiru na preko milion kvadratnih metara. On je dom najvećoj iranskoj NVO i vekovima staroj administraciji koja obuhvata osam generalnih direktorata sa više od 50 industrijskih, poljoprivrednih i uslužnih kompanija, preko 15 kulturnih i istraživačkih institucija i preko 12.000 studenata.

Biblioteka iz 12. veka u mauzoleju je jedna od najstarijih u svetu, zajedno sa aleksandrijskom, vatikanskom i Topkaki. Ajatolah Homeini je naredio da se ona očuva. Javna biblioteka sadrži četiri miliona knjiga na preko 90 jezika. Postoji čak i laboratorija za ,,lečenje knjiških bolesti“. Mešhed ima biblioteku i u Indiji, plus dokumentacioni centar sa preko 18 miliona predmeta, uključujući 1.300 godina star dokument povezan sa imamom Alijem.

Pre nego što sam pošao na noćni let za Dohu, posetio sam mauzolej poslednji put sa dva kvalitetna, istorijski potkovana italijanska posmatrača – bardom novinarstva Đulijetom Kjezom i piscem Robertom Kualjom. Prvi je dan Ramazana. Ostali smo bez teksta pred jedinstvom estetske lepote, duhovnog prosvetljenja i jednostavne starinske zabave.

Čitave porodice su se okupile, improvizujući piknik, ćaskajući, praveći selfije, dok deca trčkaraju unaokolo. Umesto da budu zalepljeni za neku opskurnu verziju ,,Velikog brata“, kao što je većina na Zapadu, njima je draže da žive život u svetilištu. To je zaista organski ,,treći dan“, kako mi je objasnio jedan insajder iz Teherana.

Za to vreme, kineski voz vijuga od Mongolije ka Teheranu noseći suncokretova zrna. Dok psi rata laju, drevni i novi Put svile teče u beskraj.

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

Asia Times