Zašto bi Srbija trebalo da tuži NATO pakt

Čak i da tužba protiv najveće vojne alijanse na svetu košta mnogo, ona ne može biti skuplja od onoga kroz šta je Srbija prošla 1999.

Komisija za istragu posledica NATO bombardovanja po zdravlje građana Srbije i uticaj na životnu sredinu, koju je formirala Narodna skupština Srbije, trebalo bi da bude samo uvod u krajnji cilj naše države – tužba protiv zločinačkog NATO pakta zbog svesnog sejanja raka po srpskoj zemlji. Samo dokazi, činjenice i dokumentacija koje su prethodnih nekoliko nedelja objavili mediji, političari i stručnjaci, i više su nego dovoljan osnov za traženje sudske pravde.

Neko će verovatno odmah pomisliti da se obraćanje Međunarodnom sudu pravde u Strazburu ili Hagu, ili kakvoj drugoj međunarodnoj pravnoj instituciji, plaća papreno skupo, ali u ovoj situaciji novac ne bi trebalo da bude prioritetni faktor u odlučivanju. Prioritet, odnosno suština, moralo bi da bude dokazivanje da je, sada već osvedočeni zločinački NATO pakt, namerno i svesno koristio municiju sa osiromašenim uranijumom tokom agresije na Srbiju. Recimo, na Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, jedini troškovi su sastavljanje predstavke (tužbe) koju naplaćuje advokat i prepiska sa sudom. Postoji i pravna „začkoljica“ o tome da predstavka mora biti podneta najkasnije šest meseci od neke odluke koja nam nije po volji, ali presedan koji je napravila zapadna vojna alijansa – da li bi trebalo uopšte podsetiti na to da su Srbiju bombardovali čak 78 dana bez odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija? – bez ikakvih problema može biti okarakterisan kao poseban slučaj, „sui generis“, rečju koju većina velikih sila na Zapadu mahnito i u svakoj prilici koristi za nasilan pokušaj secesije na Kosovu i Metohiji. Uostalom, samo gađanjem saobraćajne infrastrukture u Srbiji, NATO pakt je prekršio član 14. Protokola Ženevskih konvencija iz 1949. godine, koji izričito zabranjuje napade na „objekte neophodne za preživljavanje civilne populacije“.

Pa čak i da ovakav jedan državni projekat, kakav je tužba protiv najveće vojne alijanse na svetu, košta mnogo, ne može biti skuplji od onoga što je Srbija preživela tokom 11 nedelja neprekidnog zasipanja bombama. Primera radi, ali i sećanja, tada nezavisna grupa ekonomista G17 ukupnu štetu od agresije procenila je na na 29,6 milijardi dolara, dok je procena tadašnje vlasti iznosila 100 milijardi dolara. Građevinska direkcija Srbije objavila je u martu 2006. godine da je u napadu NATO vojske uništeno 54 objekta putne infrastrukture – od čega 44 mosta – zatim, 18 objekata železničke infrastrukture – od čega 17 mostova – kao i 148 objekata visokogradnje. U ovoj studiji nisu uzeti u obzir privatne zgrade i kuće. Izgubili smo čak 40 odsto društvenog proizvoda. Tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica, na konferenciji za medije 3. aprila 2001. godine, objavio je podatak da ukupna šteta iznosi 300 milijardi dolara.

Nesporno je dokazano i da postoji direktna veza između osiromašenog uranijuma, kojim je Srbija više od dva meseca sejana, i povećanja kancera u našoj državi. Finalni dokaz jeste presuda (objavio Informer) italijanskog suda u Kaljariju, koji su presudio da je vojnik Valeri Alesandre Melis (27) ozračen 1999. godine osiromašenim uranijumom dok je bio na granici Albanije i Srbije, usled čega je dobio Hočkinov limfom i umro 2004. godine. Na osnovu ove presude njegovoj porodici isplaćena je odšteta u iznosu od 584.440 evra. Šta onda da kažemo za ljude koji su te godine bili na Kosovu, epicentru uranijumske golgote kroz koju Srbija tek sada počinje da prolazi?

Presudu italijanskom vojniku, ali i druge činjenice koje su iznete u javnost, novoformirana državna komisija trebalo bi da potvrdi. Stručnjaci u njoj moraju da sarađuju i sa kolegama u regionu, jer NATO agresija nije ostavila nesagledive posledice samo na Srbiju, već i na Republiku Srpsku i druge zemlje u našem regionu. Pitanje je samo da li će i koja od njih biti dovoljno hrabra, kao što je Italija (iako je članica NATO), da progovori.

Ministar životne sredine Goran Trivan rekao je da je pri njegovom ministarstvu formirano Koordinaciono telo u kojem sede eksperti, koje će istražiti posledice bombi po okruženje.

To telo angažovaće sve kapacitete u Srbiji i baviće se ekspertskim pitanjima, dok komisija koju je formirala Skupština ima druge aspekte. Verujem da će se ova dva tela dopunjavati. Pokušaćemo da izvršimo neophodna istraživanja na Kosovu, jer tamo nije rađena remedijacija. Iako je prošlo 19 godina, postoje naučne metode koje mogu dovesti do ispravnih zaključaka. Nije bilo opravdano čekati ovoliko godina, ali se posledice moraju otkriti zbog zdravlja građana. Ovo radimo, pre svega, kako bismo znali u kakvoj sredini živimo, koji su rizici i kako bismo odredili mere za zaštitu – podvukao je Trivan.

Ostaje, međutim, pitanje da li će međunarodna zajednica na Kosovu i Metohiju, pa u krajnjoj instanci i američka vojna baza „Bondstil“, dozvoliti ovo istraživanje.

Konačna, ali ništa manje važna činjenica, jeste i da Vašington istovremeno na sve moguće načine pokušava da svakolikim izjavama, koje su ravne glupostima, sakrije istinu. Reči poput onih koje je upotrebio američki ambasador u Beograd Majkl Skot (isti onaj koji je deo medija ubedio da koriste verziju njegovog prezimena koja ne razgolićuje njegovu prirodu kao čoveka) da je za porast kancera u Srbiji krivo pušenje i loši geni, ravne su ludilu. Ovakav nezapamćeni diplomatski gaf zaslužuje ne samo verbalnu osudu, već i ozbiljnu pomisao na „persona non grata“ status. Ma koliko se trudili da sakriju ogoljenu istinu o strašnom zločinu protiv čovečnosti ili svoj karakter (Skot), ona ipak ne može više da se zaključa. Pandorina kutija je otvorena.

 

Milandobromirovic.wordpress.com

Pratite nas na YouTube-u