Dok se Sergej Lavrov sastajao s Kim Džong Unom, a Donald Tramp takođe s Kimom, ali Kardašijan, u Briselu je ovog četvrtka održan sastanak Saveta NATO-Rusija, a u Pekingu 20. strateški dijalog između oružanih snaga Rusije i Kine. U Briselu se razgovaralo o smanjenju tenzija, u Pekingu dogovaralo o podizanju vojne saradnje na još viši nivo.
Najveći domet briselskog sastanka, prvog posle sedam meseci, sastoji se, ako je suditi po saopštenjima, u tome što je on uopšte održan, makar i samo na ambasadorskom nivou. Razgovaralo se o smanjivanju tenzija između NATO-a i Rusije i o situaciji u Ukrajini, ali nije navedeno da je postignut bilo kakav dogovor, a praktična saradnja NATO-a i Rusije, upravo zbog ukrajinske krize, ostaje suspendovana.
Na Istoku pak sasvim drugačija slika. „Opirući se Americi, Rusija i Kina proglašavaju ’novu fazu‘ u jačanju vojnih veza“, sumirao je američki „Njuzvik“ rezultat pekinškog susreta ruskog i kineskog vojnog vrha, ukazujući da dve države rade zajedno, kako bi iskoristile „globalni trend prelaska moći sa Zapada na Istok“.
Kakva je perspektiva odnosa NATO-a i Rusije, a kakva će tek biti ako Amerika prihvati ponudu Poljske da na njenoj teritoriji izgradi stalnu vojnu bazu? U kolikoj je meri ugroženo jedinstvo same zapadne vojne Alijanse, pored ostalog, i trgovinskim ratom koji je praktično započeo uvođenjem američkih carina na čelik i aluminijum iz Evropske unije, Turske i Kanade? Da li je, s druge strane, rusko-kineska vojna saradnja već uspostavila globalni strateški balans kakav je, pre dvadesetak godina u vreme NATO agresije na našu zemlju, bio nezamisliv?
Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ razgovarali potpukovnik KOS-a u penziji i analitičar Ljuban Karan i novinar „Politike“ Bojan Bilbija.
„Veliki je uspeh što sastanak NATO-Rusija uopšte održan“, komentariše Ljuban Karan i ističe: „Iluzorno bi bilo očekivati bilo kakav veći uspeh u ovoj fazi njihovih odnosa, zato što u ovom trenutku popravljanje odnosa nije cilj ni Americi ni NATO-u, za razliku od Rusije kojoj odgovaraju mir i stabilnost i uspostavljanje korektnih odnosa.“
Neimenovani NATO izvori izjavili su medijima da je na briselskom sastanku Rusiji bezmalo naređeno da „prestane sa svojim malignim aktivnostima kojima teži da podeli Alijansu“, da prestane sa mešanjem u izbore na Zapadu, hibridnim ratovanjem, Rusija je na sastanku kritikovana i zbog slučaja Skripalj…, sve u skladu s propagandnim obrascem koji preovlađuje u zapadnim medijima, te se postavlja pitanje čemu je sastanak u Briselu zapravo imao da posluži i može li uopšte da se govori o iskrenoj želji za smirivanjem tenzija?
„Zaista je teško govoriti o postojanju iskrene želje za smirivanjem tenzija, a opet, dijalog je neophodan“, odgovara Bojan Bilbija. „To je jedini način da se spreče eventualni sukobi, do kojih može doći i slučajno.“
Osnovni pak uzrok podignutih napetosti Bilbija vidi u „neviđenoj militarizaciji Istočne Evrope po komandi iz Vašingtona“, uprkos čvrstim uveravanjima SAD (u vreme ujedinjenja Nemačke) da se NATO neće širiti dalje ka istoku. „Otuda i sadašnji dijalog liči na nastavak ’obrađivanja‘ Rusije da i dalje bude mirna i da krotko čeka dalja proširenja. Naravno, Moskva odavno tome više ne veruje, a u dijalogu i dalje učestvuje da bi prenela svoje poruke, ali i upozorenja o mogućim posledicama.“
O težnji NATO-a da nastavi pohod ka granicama Rusije svedoči i to što je, neposredno uoči briselskih razgovora o smanjivanju tenzija, iz Poljske upućen poziv Americi da uspostavi trajnu vojnu bazu u toj zemlji; Poljaci su za to spremni da plate čak dve milijarde dolara. Američki „Blumberg“, komentarišući ovaj poziv, navodi da se „linija fronta prema Rusiji pomerila na istok“ i da premeštanje američke vojske iz Nemačke u Poljsku otuda „ima smisla“, te da „ne postoji ništa čime bi Rusija mogla da uzvrati“.
Ljuban Karan je uveren da će ta baza biti izgrađena, „čime će se NATO primaći još bliže granicama Rusije, i u tome i leži najveća opasnost“.
Iako je poziv stigao iz Poljske, Karan smatra da je zapravo reč o američkoj ideji, jer su „Poljaci svesni da im od Rusije ne preti nikakva opasnost zbog koje bi im bila potrebna američka zaštita“.
Na istom tragu general Kurtis Skaparoti – našoj javnosti poznat po oceni da čitav srpski narod predstavlja problem, inače komandant američke vojske u Evropi – poziva na stacioniranje dodatnih više hiljada američkih vojnika u Evropi, kako bi „odvratili rusku agresiju“, a njegov potčinjeni, general-major Stiven Šapiro, egzaltirano poručuje: „Antverpen i Roterdam bili su najvažnije luke za naše operacije tokom Hladnog rata. Vraćamo se u Antverpen u velikom stilu.“
„Reč je o spašavanju NATO-a, koji je završetkom Hladnog rata izgubio svoju svrhu“, objašnjava Bojan Bilbija. „Zato se i pribegava satanizaciji neprijatelja, a Rusija je idealan neprijatelj koji opravdava dalje postojanje severnoatlantskog vojnog pakta. U pitanju je, na kraju krajeva, i ozbiljan biznis, ali u korenu svega je, ipak, održavanje kontrole nad Evropskom unijom, odnosno Nemačkom.“
Komentarišući trgovinski rat među transatlantskim saveznicima koji je na pomolu, a koji bi mogao da poremeti i samu NATO alijansu, Bilbija primećuje da „NATO očigledno nije funkcionalna organizacija“, ali, istovremeno, ukazuje i da ne postoji mehanizam za izlazak iz NATO-a, „iz njega je praktično nemoguće izaći. I to je i suština američke moći u Evropi, Amerika bez NATO-a ne bi bila to što jeste, i zato ne bi smela da dozvoli da se dogodi njegov krah.“
Nasuprot klimavom savezništvu zasnovanom na potčinjavanju američkoj volji milom ili silom, rusko-kineska vojna saradnja ima sasvim drugačiju dinamiku, a sada su u Pekingu postignuti dogovori i o njenom dodatnom produbljivanju.
„I Rusija i Kina shvatile su opasnost od SAD i NATO-a, pa otuda uzlet njihove političke, ekonomske i vojne saradnje“, kaže Ljuban Karan. „Svaka zajednička rusko-kineska vojna vežba izaziva pravu paniku na Zapadu, jer oni vide veliku opasnost u rusko-kineskom povezivanju. A istovremeno, i tu leži veliki paradoks, upravo svojim postupcima Zapad tera Rusiju i Kinu na još dublje povezivanje u suprotstavljanju jednom vojnom paktu koji uopšte više ne bi trebalo da postoji.“
Bojan Bilbija: „Kina i Rusija oko sebe okupljaju čitavu Evroaziju. Nisu te dve zemlje samo iskoristile trend prelaska moći sa Zapada na Istok, kao što navodi ’Njuzvik‘, upravo su one izgradile taj trend čitavim nizom koraka koje su sistematski i pažljivo preduzimale u poslednjih 25 godina. Još tada su oni počeli da rade na stvaranju pravednijeg, multipolarnog sveta; na tome su i zasnovali svoju saradnju, težeći da obuzdaju tu neobuzdanu moć Zapada kome sada uspešno pariraju, i zato danas i imamo ovoliku nervozu koja se vidi i u ogoljenoj propagandi, i u sankcijama, daljoj militarizaciji….“
Autor Nikola Vrzić
Izvor Sputnjik, 03. jun 2018.
