Uroš Nikolić: Zamrznuti konflikt je jedino rešenje, ali…

Mi de facto već imamo stanje zamrznutog konflikta na Kosovu i Metohiji

Pripadam onima koji smatraju da u ovom trenutku nikakav dogovor sa Albancima, njihovim mentorima i bilo kakvo rešenje za Kosovo i Metohiju, osim samoubistvenog po nas – nisu mogući. Uslovno se može reći da sam za zamrznuti konflikt, jer u ovom trenutku žurba u konačno rešenje, po mom mišljenju, samo može biti na našu nepovratnu štetu. Ma koliko nas evrounijatski propagandisti uveravali da se svet ne menja u našu korist, svima koji stvari posmatraju činjenično, a ne kroz ideološko slepilo, je jasno da svet u koji su oni verovali da je konačan kraj istorije – prestaje da postoji.

To ne znači da opasnosti po nas možda nisu veće nego ikad pre, naprotiv, i upravo zato, poučeni ogromnim i tragičnim istorijskim iskustvom – treba da gledamo kako da iz globalnog meteža konačno jedanput izađemo kao pobednici, uz minimalne žrtve, za razliku od nekih prethodnih vremena kada smo davali nesrazmerno velike žrtve, a faktički se ispostavilo da smo bili poraženi – najpre jugoslovenstvom, a potom još gorom podvarijantom tog našeg prvorodnog greha – komunizmom i titoizmom. To što smatram da je zamrznuti konflikt jedina moguća opcija trenutno po nas, gde i nemamo suštinski neki izbor, jer se svodi na naš opstanak ili nestanak kao države i naroda koji nije samo puka beslovesna masa, ne znači da za sve njegove javne zagovornike smatram da su u pravu, pogotovo ne za one koji se time bave, ili krajnje diletantski ili svesno na način samo da prikupe političke poene i upute koju otrovnu žaoku ka svojim političkim oponentima. Ovo pitanje je od vitalnog državnog i nacionalnog interesa, a idealno bi bilo kada bi se sve naše tragične podele ostavile, makar na tren, po strani. Nažalost, svesni smo da je u ovakvoj Srbiji to veoma teško, ali to ne znači da ne treba ukazivati na taj najteži, ali suštinski jedini ispravan put.

Gde greše, opet kažem, javni zagovornici zamrznutog konflikta kao strategije i konačnog odgovora Srbije? Odbacićemo one nedobronamerne kritizere, računamo samo krajnje dobronamerne i stručne, koji predlažu da naša strategija i konačna verzija mora biti zamrzavanje konflikta. Greše samo u jednoj stvari – zamrznuti konflikt je stvar nemogućnosti konačnog rešenja, izraz faktičkog stanja, ali to nikada nije stvar nečije javne strategije, objave. Mi de facto već imamo stanje zamrznutog konflikta na Kosovu i Metohiji, i po svoj prilici to će se i nastaviti. Zamrznuti konflikt nije posledica toga što smo mi proglasili da je to naše rešenje za naredne decenije, već zato što mi kao učestvujemo u pregovorima, dajemo određene ustupke, ali još uvek ne one nepovratne i do kraja, druga strana pregovara sa nama nadajući se zadovoljenju svojih maksimalističkih zahteva i našim popuštanjem, pred njihovim stranim patronima najpre, ma koliko nas ubeđivali da je pitanje Kosmeta rešeno, ili samo što nije – činjenica je da ono još uvek nije država, da nezavisnost nije nepovratan proces i da je to zamrznuti konflikt trenutno. Da bi uopšte postojali kao državotvoran narod i suverena država, on to mora i o(p)stati. Ali, put do toga nije način koji predlažu najžešći zagovornici takvog ishoda. Mnogo je trnovitiji, zaobilazniji.

U pregovorima, pregovaračka platforma jedne strane može biti, kao kod šiptarskih separatista – puna nezavisnost, naša može biti puna reintegracija Kosmeta u naš sistem u daljoj perspektivi ili pokušaj davanja maksimalne moguće autonomije, ali ne i državnosti – i onda imamo udaljene i nepomirljive pozicije, pregovara se o mnogim stvarima, kako tehničkim, tako i političkim, ali sve dok se ne postigne neko konačno rešenje, što opet smatramo nemogućim, jer oni žele samo nezavisnost, a nama je i bilo kakva nezavisnost i podela neprihvatljiva – onda imamo usled nemogućnosti konačnog dogovora, stanje večitog pregovaranja, ili faktičkog zamrzavanja. Nijedan zamrznuti konflikt poput Kipra, Moldavije, Gruzije, Ukrajine, Jermenije i Azerbejdžana ili najpoznatijeg izraelsko-palestinskog spora, nije nastao i ne postoji i dalje kao plod nečije, makar ne javne strategije zamrznutog konfilkta, već je to faktičko stanje usled nemogućnosti bilo koje strane da nametne svoje krajnje i konačne ciljeve, pa u toj pat poziciji imamo status kvo, koji kao što vidimo iz svih tih primera može trajati decenijama, čak ponegde i uz paralelni prosperitet tog prostora i minimalne ili nikakve žrtve.

Problem je što je svako podneblje priča za sebe, i pitanje je kako bi na Kosmetu to funkcionisalo. Pogotovo što strane sile koje drže Kosmet pod okupacijom smatraju to pitanje rešenim, pa nas pritiskaju, tako da se naš stav u vidu zamrzavanja i čuvanja statusa kvo, nasuprot daljim ustupcima, izvesno kod njih percipira kao naš otpor, pa otud oni zaista taj konflikt mogu da odmrznu. Zato, naše pregovore treba da iskoristimo kao maksimalno uveravanje da smo mi kao za neko rešenje, mir i stabilnost, da što je moguće duže kupujemo vreme, pripremajući se za sve moguće varijante, pa i one odmrzavanja, i da koristimo to što je druga strana nerazumna, ne želi nikakve kompromise i ne ispunjava čak ni ono na šta se obavezala pre pet godina. U vreme opšte relativizacije svih međunarodnih normi i dogovora, i kada je ,,kršenje pravila postalo pravilo’’ , još lakše nam je, da jednog dana kada nam geopolitičke okolnosti to eventualno dozvole, vratimo proces u potpuno suprotnom smeru i da druga strana možda izgubi sve zato što nije htela nikakav kompromis. No, naredne godine su prelomne po nas, baš u smislu potencijalnog odmrzavanja tog konfilikta, koji bi po nas bio opasan, ne zbog šiptarskih terorista, nego zbog onih koji su izvršili agresiju na nas 1999. Najnoviji talas bezobzirnog i sistematskog šiptarskog nasilja nad Srbima u pokrajini, plus sramotne reakcije i izjave poput Skotove – sasvim sigurno su vid pritiska na nas i minijaturna pokazna vežba tog eventualnog odmrzavanja.

Baš zbog toga, zamrznuti konflikt mora biti izraz krajnjeg rezultata naše virtuoznosti, pa i političke pokvarenosti prema onima koji hoće da nas večito razgrađuju, rezultat naše perfidije, gde mi kao hoćemo nešto skroz drugo, kompromis, koji druga strana naravno neće, i da večito pregovaramo dok smo ovako slabi, ali nikada ne smemo da damo što se dati ne sme – poput podele Kosmeta ili stolice u UN. Javni zagovornici zamrznutog konflikta greše samo u tome, što ignorišu političke realnosti i to kako svet sada funkcioniše, pa misle da je moguće to tako u ovom trenutku javno reći i da to uspe. Zamrznuti konflikt treba da bude naša tajna strategija i trenutni cilj, ali da on ispadne kao posledica stanja koje mi nismo hteli, a ne da mi to javno kažemo. Kao da bi se gospodari života i sudbine na ovim prostorima saglasili kad bi mi obznanili rečenicu- mi zamrzavamo konflikt! Malo nezamislivo, zar ne?

Zamrznuti konflikt može biti samo plod tajne strategije i unutrašnjeg dijaloga analitičkih timova, koji bi razradili puteve dolaska do tog ishoda, a nikako ne može biti krajnji rezultat javnog unutrašnjeg dijaloga, posle koga bi Srbija transparentno obznanila svetu, da ona eto zamrzava konflikt, jer čeka bolje vreme. To se prosto tako ne radi, i taj ko misli da to tako funkcioniše u ovim okolnostima, čak iako ima najbolju moguću nameru je politički diletant. Nadamo se, da upadljivo česte javne izjave predsednika protiv zamrznutog konflikta, nasuprot ogromnoj većini u Srbiji, dolaze iz razloga iz kojih mi mislimo da dolaze i čemu se nadamo. Nadamo se da je to plod njegovog ogromnog političkog iskustva, pa u neku ruku i umeća. Opasnost samo može biti u tome, što se i naši neprijatelji, strani mentori šiptarskih terorista najpre, izuzetno ozbiljno bave svojim poslom, pa i oni mogu itekako da naslute mnoge stvari. Pri tom, kada su surovi i eksplicitni u svojim ultimatumima, njih ni ne zanima šta i kako, već samo da im se isporuči rezultat. Tako, da u tom smislu, sve se svodi na odlaganje sukoba i kupovinu vremena, ako oni odluče da svoje ciljeve počnu da sprovode brutalno i do kraja. No, i kupovina vremena, i pričanje jednog, a rađenje drugog, je svakako manje loše od naivnosti onih koji bi javno svetu objavili da smo zamrzli konflikt i da je što se nas tiče to to u narednim decenijama. Kao da smo u poziciji da biramo i da se samo mi pitamo za to. Dakle, za zamrznuti konflikt, ali na jedan makijavelistički način. O onim defetističkim i pesimističnim prognozama, koje slute na najgore, ne želimo ni da razmišljamo!

 

Izvor Nacionalist, 03. jun 2018.

Pratite nas na YouTube-u