Има ли лека америчкој расној сегрегацији?

Америка из 60-их била је много више расистичка од данашње. Али данас је етикета "расисте" далеко учесталија. Зашто?

За Розен Бар (на слици испод), звезду хит програма ,,Розен“ на телевизији ABC, неће бити друге шансе. Оног тренутка када је њен твит објављен била је готова.

,,Твитер изјава Розен је одвратна, одбојна и неспојива са нашим вредностима, па смо стога одлучили да откажемо њен програм“, објаснио је Ченинг Данги, иначе црнац који председава корпорацијом ABC Entertainment.

Мислећи на Валери Џарет, пријатељицу и помоћницу председника Барака Обаме, Розен је твитовала: ,,Кад би Муслиманско братство и планета мајмуна имали дете = ВЏ“.

Увредљиво, детињасто, сирово, али није ли то баш оно због чега је ABC желео Розен у програму? Розен је такође твитовала да је Џорџ Сорош, 87-огодишњи радикално либерални милијардер ,,био нациста који се окренуо против својих Јевреја како би они били убијени, а он украо њихово богатство“.

Клевета против Сороша делује далеко озбиљније од глупе расне шале о Џарет, међутим, управо је ово потоње осигурало ,,шут-карту“ за Розен.

СТАРБАКСОВЕ ОРВЕЛИЈАНСКЕ СЕСИЈЕ
Њено отпуштање се догодило истог дана у којем је 175.000 радника у 8.000 ,,Старбакс“ радњи похађало вишесатни курс обуке за подизање расне осећајности. Ове сесије, каже Вашингтон пост, ,,су обележиле почетак вишегодишње посвећености Старбакса новим програмима разноликости и осећајности, након што су два Афроамериканаца ухапшена у филаделфијском Старбаксу 12. априла“.

Менаџерка једног филаделфијског Старбакса је позвала полицију када су два црнца, за које је претпостављала да су бескућници, одбила да оду. Рејчел Сигел из Поста описује како четворосатно предавање изгледа:

,,Најпре се од радника тражи да пронађу разлике. Пуштен им је видео у којем (директор Старбакса) Хауард Шулц говори о својој визији инклузивније компаније и државе. Потом размишљају о томе шта за њих значи припадност и преиспитују своје предрасуде.“

,,Свака група је одгледала документарац у продукцији Старбакса, режиран од стране Стенлија Нелсона. У филму обојени људи говоре о томе како их прате у радњама. Документарне снимке покрета за грађанска права брзо смењују савремени снимци са мобилних телефона који показују како људе извлаче из авиона, прете им у самопослугама и даве их у посластичарници у Северној Каролини“.

Читајући ово на памет вам падају термини ,,орвелијанско“ и ,,кампови за поновно образовање“. Раније у мају NFL је увео правило према коме играчи који одбијају да стоје приликом интонирања националне химне морају да остану у свлачионици. Ако у предстојећој сезони буду чучнули на травњак терена, могли би да буду кажњени и они и тим.

Ово правило је изазвало огромну бујицу беса. Брутално су гажена права црних играча загарантована Првим амандманом. Међутим, NFL је одувек имао рестрикције понашања, од искључивања играча из утакмице због неспортског понашања, до ограничавања победничког плеса при постизању гола.

ЗАЈЕДНИЧКА НИТ
Шта је заједничка нит ових прошломесечних социјалних судара?

Раса. Свака од ових епизода се савршено уклапа у велики медјиски наратив о непоправљиво расистичкој Америци белих тирана и црних жртви.

Да се радило о двојици белаца који су висили у Старбаксу док им менаџерка није рекла да купе кафу или се губе одатле, ова чарка никада не би постала догађај од националног значаја. Овакви инциденти, који се догађају 50 година након историјског напретка грађанских права, уводе дубоки песимизам по питању тога да ли ће ова земља икада побећи из бескрајно кључајућег котла расних конфликата.

Данас, захваљујући видео снимцима са мобилних телефона, друштвеним мрежама, непрекидном кабловском програму и сталној национализацији чак и најтривијалнијих инцидената, наш национални дискурс је више него икада утопљен у расно питање. За многе је раса постала константна преокупација.

У сваком од ових инцидената и спорова, земља се дели дуж познатих линија кривице, и тако се оптужбе и свађе настављају док нови инцидент не изазове нову свађу.

Америка 60-их, са својим сукобима за грађанска права и ,,дугим врелим летима“, била је далеко сегрегованије друштво него што је то данас. Но ипак је токсична етикета ,,расисте“ данас далеко распрострањенија.

Али колико ови разговори кореспондирају правој кризи црне Америке? Ево реченице извучене из једног другог чланка Вашингтон поста од ове недеље: ,,Три смртоносне пуцњаве… током викенда око Дана сећања (Memorial Day – амерички национални празник који се обележава сваког последњег понедељка у мају у знак сећања на све који су погинули служећи у оружаним снагама САД – прим.прев.) подигле су број убистава на 30 ове године (само у вашингтонском предграђу број осам)“.

Јесу ли бели полицајци стварно проблем за предграђе осам у кварту Анакостија када је 30 људи у тамошњој црној заједници упуцано или насмрт избодено у првих пет месеци 2018?

Вашингтон дистрикт троши по глави ђака више од било ког другог школског дистрикта. Међутим, оцене великог броја црначке деце већ падају испод нивоа ,,спремности“ када стигну до четвртог или осмог разреда, а средњошколски изостанци су достигли скандалозне нивое.

Како ће ABC-јево отказивање ,,Розен“, или извињења двојици типова у Старбаксу, или забране играчима-милионерима NFL-а да клече током наше химне решити праву кризу?

Да ли је бела Америка заиста највећи проблем црне Америке?

 

Превео ВОЈИСЛАВ ГАВРИЛОВИЋ

 

Buchanan.org