Америка у смртоносној замци дужничке спирале

Дик Чејни је заиста био у праву када је рекао: ,,Дуг није битан, Реган је то доказао“. Али то се сада мења

Америчка економија и њене финансијске структуре се никада нису заиста опоравиле од великог финансијског колапса из 2008, упркос томе што је од тада прошло десет година. Мало је дискусије посвећено чињеници да је републикански Конгрес прошле године напустио процес обавезних буџетских резова или аутоматску секвестрацију које су изгласане у склопу слабашног покушаја да се обузда драматични раст америчког државног дуга. Био је то само још један фактор у нечему што је убрзо препознато као класична дужничка замка. Оно што се данас надвија не само над америчком економијом, него и над глобалним финансијским системом, јесте криза која би могла да означи крај читавог доларског система насталог после 1944.

Најпре неки основни подаци. Када је председник Никсон, по савету Пола Вокера, тадашњег министра финансија, 15. августа 1971. прогласио унилатерални крај златног доларског система из Бретон-Вудса како би га заменио плутајућим доларом, вашингтонски економисти и банкари Волстрита су увидели да им је јединствена улога америчког долара као водеће резервне валуте коју поседују све централне банке, као и његова улога валуте за светску размену робе, нарочито нафту, дошла као дар из монетарног раја.

Докле год су свету потребни амерички долари, Вашингтон би могао да бесконачно управља државним дефицитом. Иностране централне банке, нарочито Банка Јапана осамдесетих, а са преласком у нови век и Народна банка Кине, имале би мало избора поред тога да реинвестирају свој доларски трговински суфицит у америчке каматне хартије од вредности ААА рејтинга. Овај перверзни финансијски систем је омогућио Вашингтону да финансира своје ратове у удаљеним местима попут Авганистана или Ирака, и то туђим новцем. Током администрације Џорџа В. Буша, када је годишњи буџетски дефицит Вашингтона превазилазио билион долара годишње, потпредседник Дик Чејни се цинично нашалио: ,,Дуг није битан, Реган је то доказао“. До тог тренутка је заиста деловало тако. Сада смо се опасно приближили тачки у којој дуг јесте битан.

РАСТ ФЕДЕРАЛНОГ ДУГА
Генерално гледано, постоје три главне поделе дуга у америчкој економији. Федерални дуг Вашингтона, корпоративни дуг и дуг приватних домаћинстава. До данас, добрим делом захваљујући десет година историјски ниских каматних стопа узрокованих највећом финансијском кризом у историји – ,,субпрајм“ кризом из 2007/08 која је постала глобална системска криза након септембра 2008. – сва три сектора су се задуживала као да сутра не постоји због скоро никаквих каматних стопа Федералних резерви и њихових разноврсних квантитативних поравнавања. Ништа што је тако радикално не може трајати вечно.

Након што је финансијска криза еруптирала 2008, амерички федерални дуг се више него удвостручио, са 10 билиона долара на преко 21 билион данас. Ипак, новонастале околности су биле управљиве захваљујући ванредној политици Федералних резерви које су куповале готово пола билиона долара дуга годишње. Највећи део остатака су купиле Кина, Јапан, па чак и Русија и Саудијска Арабија. Већи нивои дуга су обуздани двопартијском одлуком о лимитима потрошње успостављеном Законом о контроли буџета из 2011, који је дефиците држао под контролом, нарочито скорашње.

Нове околности будућег америчког федералног дуга и раст дефицита су препрограмирани за системску кризу у наредних неколико година.

КАТАСТРОФА ,,ТРАМПОНОМИЈЕ“
Посматрајући економске аспекте Трамповог Закона о смањењу пореза из децембра 2017, поједини порези бизнис корпорација драстично су смањени са 35 одсто на 21 одсто, али тиме нису постигнута увећања прихода. Обећано је да ће нижи порези подстаћи економски раст. То је у тренутним економским условима и укупном терету јавног и приватног дуга обичан мит. Уместо тога, нови порески закон ће, претпостављајући идеалне економске услове, смањити очекиване приходе за билион долара у наредних десет година. Уколико економија падне у озбиљну рецесију, што је веома вероватно, порески приходи ће потонути још даље, а дефицит ће експлодирати још јаче.

Оно што ће ново Трампово смањење пореза постићи јесте драматично увећање годишњег буџетског дефицита САД. Буџетска канцеларија Конгреса процењује да ће већ фискалне 2019. годишњи дефицит чије покривање ће захтевати задуживање достићи билион долара. Саветодавни комитет за финансијске позајмице очекује да ће државни дуг за фискалну 2018. годину износити 955 милијарди долара, у поређењу са 519 милијарди у фискалној 2017. Потом ће у 2019. и 2020. дефицит превазићи билион долара. До 2028, дакле за десет година, по умереним економским проценама величина америчког федералног дуга достићи ће неподношљива 34 билиона долара (од данашњег 21 билиона), а дефицит ће у 2028. износити 1,5 билиона долара. А у 2018, са историјски ниским каматама, само вредност камата ће у укупном федералном дугу износити пола билиона долара.

ЗОМБИ ПОЗАЈМЉИВАЧИ – ТЕМПИРАНЕ БОМБЕ
Сада, након готово деценије историјски ниских каматних стопа за спас Волстрита и стварања нових инфлација цена у деоницама, обвезницама и некретнинама, Федералне резерве су у раним стадијумима нечега што појединци називају QT, односно ,,квантитативно стезање“ (Quantitative Tightening). Каматне стопе расту у протеклих годину дана, али веома постепено зато што су у Федералним резервама обазриви. Међутим, ФР подижу стопе и оне сада износе 1,75 одсто након што су готово десет година практично биле на нули. Уколико би сада стали, то би био сигнал за тржишну панику јер би значило да ФР знају нешто много горе од онога што говоре.

Пошто Федералне резерве никада у својој историји нису предузеле монетарни експеримент са тако ниским каматама толико дуго, ефекти враћања на старо такође ће бити без преседана. На почетку финансијске кризе из 2008, каматне стопе Федералних резерви биле су око пет одсто. То је оно што Ф.Р. имају на уму када кажу да хоће да се врате на ,,нормалу“. Међутим, са растућим каматним стопама се најнижи кредитни сектор, тзв. неинвестициони разред или ,,ђубре-обвезнице“, суочава са домино инсолвенцијом.

Рејтинг агенција Муди је управо издала упозорење да ће се, у одсуству некаквог чуда, услед оваквог раста каматних стопа чак 22 одсто америчких корпорација које опстају у животу захваљујући историјски ниским каматама (и то не само у нафтном сектору, него и у грађевини и услугама) – тзв. ,,зомби корпорације“ – суочити са лавином масовне инсолвентности. Муди пише да су ,,ниске каматне стопе и апетит инвеститора гурнули компаније у презадуживање које нуди сразмерно ниске нивое заштите за инвеститоре“. Мудијев извештај наводи неке алармантне бројке: од 2009, ниво глобалних нефинансијских ,,смеће“ компанија је скочио за 58 одсто, чинећи 3,7 билиона долара ненамиреног дуга, што је највише икада. Неких 40 одсто, односно 2 билиона долара, је рангирано као Б1 или ниже. Од 2009, амерички корпоративни дуг се увећао за 49 одсто, достижући рекордни износ од 8,8 билиона долара. Велики део тог дуга је коришћен за финансирање откупа акција од стране компанија како би се ојачала њихова акционарска вредност, што је главни разлог настанка акционарског мехура Волстрита без преседана.

Читавих 75 одсто федералних издатака је економски непродуктивно, укључујући војску, сервисирање дуга, социјалну помоћ. За разлику од Велике депресије из тридесетих када су нивои федералног дуга били готово непостојећи, данас дуг износи 105 одсто БДП-а и расте. Трошење на националну економску инфраструктуру као што је Ауторитет за долину Тенесија (Tennessee Valley Authority је америчка владина агенција формирана 1933. у склопу Њу дила са задатком развоја долине реке Тенеси, пре свега у контексту иригације и хидроенергије – прим.прев.) и мрежа брана и друге инфраструктуре чију су изградњу финансирале федералне власти резултовало је великим економским напретком педесетих. Трошење 1,5 билиона долара на нефункционални програм омнипотентног борбеног авиона F-35 неће имати исти ефекат.

У овој опасној ситуацији, Вашингтон даје све од себе да антагонизује управо оне земље које су му потребне за финансирање наведених дефицита и куповину америчког дуга – Кину, Русију, па чак и Јапан. Док финансијски инвеститори захтевају веће камате како би инвестирали у амерички дуг, веће камате ће покренути лавину инсолвенције на коју Муди упозорава. Ово је права позадина опасних потеза америчке спољне политике из скорашњег периода. А то што изгледа да ово не интересује никога у Вашингтону је алармантно.

Ф. Вилијам Енгдал је консултант за стратешке ризике и предавач, дипломирани је политиколог Принстон универзитета и аутор бестселера о нафти и геополитици.

 

Превео ВОЈИСЛАВ ГАВРИЛОВИЋ

 

Wiliamengdahl.com