Пол Мејсон: Престројавање левице

Левица треба да прихвати сазнање да је еврозона постала средство сузбијања раста у јужној Европи у корист Немачке

Маркс је једном рекао да су финансијске кризе memento mori (сети се смрти) капитализма – искуство блиског сусрета са смрћу који елиту подсећа да је трајање читавог система временски ограничено. На сличан начин, сваки нови циклус кризе евра је memento mori европског пројекта.

Окупирани тргови, Синтагма у Атини и Пуерто дел Сол у Мадриду, постали су прва линија фронта у рату против глобалног финансијског система 2011. године. Грчка криза 2015. нас је подсетила не само на то да је евро смртан, него и да су обећања његове политички извесне будућности само празне речи.

Сада је на реду Италија. После избора и победе са 33 одсто освојених гласова, популистички Покрет пет звездица (M5S) је прошле седмице покушао да оформи коалициону владу са Северном лигом (LN). У првом коментару на ове изборе сам написао да би спровођење програма ове коалиционе владе довело до банкрота италијанског трезора и сукоба са лидерима еврозоне и Комисијом ЕУ.

Није прошло ни седам дана, а сукоб је већ почео. Италијански председник Серђо Матарела је спречио формирање нове владе блокирајући именовање Паола Савона, познатог евроскептика, за министра финансија. Онда је за премијера у прелазном периоду постављен Карло Котарели, званичник ММФ-а, да предводи још једну технократску владу. Луиђи ди Маио, лидер M5S, захтевао је опозив председника и најавио демонстрације. Вредност италијанских деоница је пала, а приноси од државних обвезница су порасли.

Али, као и обично, memento mori није смрт сама – већ најава, сигнал да је смрт могућа. Да бисмо схватили шта ће се даље догађати, шта би италијанска левица требало да учини и како би европска левица требало да реагује, морамо испитати две пукотине у садашњем систему: дефектну економију еврозоне и дефектну политику ЕУ27.

Прво, економија. У тренутку када је Грчка коначно запретила одустајањем од даље отплате кредита, њена дуговања су већим делом већ била у рукама европских држава и Европске централне банке, будући да су у складу са условима за пружање финансијске помоћи у периоду од 2010. до 2013. обавезе пренете са комерцијалног банкарског сектора на државе, што је требало да Европу заштити од шока потенцијалног „грекзита“.

Али Италија је нешто друго. Италијански дуг од 2.302 милијарде евра достигао је 130 одсто БДП-а. Ако би Италија одбила да отплати само део свог дуга то би могло да сруши читав европски банкарски систем. Ипак, прве жртве биле би штедише у Италији. Око две трећине италијанског дуга лоцирано је у Италији: око 450 милијарди евра према пензионим фондовима, 350 милијарди према банкама и 350 милијарди према централној банци.

Ако Италија одустане од евра, буде избачена из еврозоне или купци одбију да улажу у њене обвезнице – што су све путеви који воде у финансијску пропаст – италијанска средња класа ће бити збрисана. Њени пензиони фондови биће тешко погођени, а уштеђевине ће нестати. Италијански трезор би тако практично национализовао 350 милијарди евра које је позајмио од сопствене централне банке, што би довело до суноврата вредности нове лире.

Зато, чак и ако мислите да је евро лоше решење за Италију – као ја – и да правила штедње у еврозони спутавају раст у Италији, излазак из евра на поменути начин је лоша идеја. Тачка. Наравно, то није гаранција да догађаји неће поћи баш тим током, из разлога којима ћу се вратити у наставку.

Ипак, предлог М5S за увођење паралелне „фискалне валуте“ – познате као миниБОТ – завређује нашу пажњу. Италијанска централна банка је дала мишљење да је то противзаконито према прописима еврозоне, али неко би могао да одговори да исто важи и за квантитативно попуштање. Идеја о стварању паралелног тржишта за државни дуг укључује два елемента: а) смањивање дуга и б) слање политичкоекономског сигнала еврозони да су државе способне да развију одбрамбене механизме када се суоче са мерама принуде које су срушиле грчку демократију 2015.

Друга пукотина је политичка. Користећи проблем евра као повод да блокира формирање популистичке владе, уз подршку Ангеле Меркел и свих осталих дежурних криваца – укључујући и сасвим неважног лабуристичког посланика Чирса Леслиеа – италијански председник је једну локалну кризу претворио у општи рат за суверенитет у границама ЕУ. Матео Салвини, лидер LN и све важнији члан коалиције, затражио је опозив председника и нове изборе, што је највероватнији исход.

Матарелиним гестом је драматизован суштински проблем еврозоне: расподела моћи у зони је неравномерна. Будући да теоријски није могуће напустити евро, а да то не сруши читав банкарски систем, председник може тврдити да је влада чији поступци могу довести до напуштања еврозоне претња за националну безбедност и да се зато мора спречити њено формирање. Уместо заједничког суверенитета имплицираног валутном унијом добили смо суверенитет солвентних (Немачка, Холандија) на рачун потенцијално несолвентних држава.

На следећим италијанским изборима, било да М5S и LN наступе на јединственој листи или не, то ће се поставити као питање о легитимитету и суверенитету. Пошто ни једни ни други у кампањи нису помињали напуштање евра, можемо претпоставити да ни овога пута неће бити другачије. Вероватно ће победити са још већим бројем гласова и поново покушати да оформе владу која тражи преиспитивање правила о штедњи из Мастрихта и измене Лисабонског споразума.

Али овог пута ће уједињена моћ европског центризма бити фокусирана на покушај утицаја на исход избора: замислите спој британског референдума о изласку из ЕУ, грчке кризе и каталонског сепаратизма.

Шта треба да чини италијанска левица? Као што сам већ рекао, подршка – макар и само имплицитна – антидемократском коришћењу председничких овлашћења или придруживање Ангели Меркел и Комисији у покушајима да се дестабилизује или блокира изабрана популистичка/радикално-десничарска коалиција били би фатални. Ако на наредним изборима победе лако као на претходнима, онда је једино решење да их пустимо да ураде оно што су замислили и пропадну, док у међувремену развијамо нови програм левице.

Велика вероватноћа расписивања нових избора требало би да наведе италијанску левицу да се уозбиљи. Расисти из LN и конзервативци из Берлусконијеве странке Напред Италија заједно имају подршку од приближно 36 одсто, док аморфнији и понекад лево оријентисан покрет М5S има 31 одсто. Социјалдемократи из Демократске партије имају 19 одсто, огранак Слободни и једнаки нешто мање од 3 одсто, а радикално левичарска Моћ народу још мање од тога.

Једина шанса левице јесте, прво, да ментално раскине ланце фискалних правила еврозоне и неолибералних стега из Лисабонског уговора. Она треба да прихвати сазнање да је еврозона постала средство сузбијања раста у јужној Европи у корист Немачке. То треба и јавно да каже, јер је то истина. Одбијајући да то објави, тај моћни аргумент је препустила гомили расиста и галамџија.

Друго, левичари треба да наступе као популисти већи од оних у М5S: у разговорима са италијанским левичарима приметио сам одбијање да схвате зашто њихове присталице мењају страну и прилазе покрету М5S. Неки од захтева овог покрета су преписани из програма левице: универзални основни доходак, ограничавање на два мандата у парламенту, антикорупцијске иницијативе и тако даље. Унутар Демократске партије раширен је став који налазимо код лабуристичких функционера на северу Енглеске – подразумевано право да се влада и блискост са моћним институцијама. Зато се представници М5S олако отписују као прикривени десничари и нико чак и не покушава да популизам подели дуж класних линија раздвајања.

Обрачун између владе LN/М5S и италијанске и европске управљачке машинерије даје левици прилику да изађе са предлогом коренитих и хитних реформи – еврозоне и италијанске државе.

Заговарање изласка Италије из еврозоне, имајући у виду структуру италијанског дуга, равно је економском самоубиству. Уместо тога, левица у Италији треба да изложи план реформе управљања у ЕУ и да променом правила омогући раст на периферији заједнице. Француски председник Мацрон је већ изнео ублажену верзију тог предлога, а у оптицају су и бројни предлози левице за поделу Европе на два колосека – чему се по обичају противе неизабрани чланови Комисије и немачка влада.

У томе би италијанска левица могла имати моћне савезнике, ако их жели, међу угроженим социјалдемократским, зеленим, радикално левим и левим националистичким партијама Европе.

Није тешко побројати елементе једног паневропског левичарског програма. То су:

– Ревизија правила из Мастрихта, којом ће се државама дозволити да прекрше правило о циљном дефициту од 3 одсто да би инвестирале у инфраструктуру.

– Проширивање мера квантитативног попуштања које спроводи Европска централна банка тако да се убрза раст на периферији и подстакну Немачка и друге земље северне Европе да позајмљују и троше, уместо што одржавају паневропску стагнацију.

– Нови споразум уместо Лисабонског, који ће на позитиван начин промовисати државне интервенције, пружање помоћи и власништво над кључним индустријама у циљу достизања модела који дозвољава високе плате и бенефиције широм Европе.

– Снажна иницијатива за сузбијање офшор сектора у финансијама, чиме би се милијарде евра преусмериле из пореских уточишта у реалну економију Европе.

– Паневропска политика на тржишту рада која ће привлачити висококвалификовану радну снагу, распоредити мигранте и одбити нискоквалификовану економску миграцију. Да буде јасно, то подразумева контролу уласка на границама Европе и уједначавање минималних доходака и социјалних бенефиција широм ЕУ27.

Ко се томе противи? Десни центар свакако, али и нова десница источне Европе. Нажалост, и социјадемократи и неке зелене партије за сада се препуштају задовољствима економије слободног тржишта.

Наравно, не би све земље пристале на Европу која се успоставља горњим програмом од пет тачака. Али то неће бити трагедија ако се новим споразумом успостави Европа на два колосека, у којој ће се полудемократије и отворени ксенофоби источне Европе потиснути на други колосек.

Ипак, верујем да је могуће придобити аустријске и француске социјалдемократе за такав план, па и Корбинове лабуристе и грчку Сиризу, која се сада више понаша као социјалдемократска него као радикално левичарска партија. Такође, највећи део Европске уједињене левице-Нордијске зелене левице (GUE-NGL – радикална левичарска група у Европском парламенту) могао би да прихвати овај програм, а зелене странке су спремне да се пробуде на знак револта против затеченог стања.

И раније сам на овим страницама предлагао да Партија европских социјалиста, GUE-NGL и друге заинтересоване стране треба да одаберу заједничког ,,шпиценкандидата“ за европске парламентарне изборе 2019. Али италијанска криза, ако почне на јесен 2018, довешће нас до преломне тачке и пре тога.

Ако италијански социјалдемократи а) не поцепају Лисабонски споразум у својим главама и б) не покушају да оформе паневропски фронт за ревизију споразума из Лисабона и Мастрихта, чека их политичко изумирање.

Шта ова криза значи за процес брегзита? Директно, врло мало – осим што увећава изгледе Бориса Џонсона да завади чланице ЕУ27 пре марта 2019. Али ако Котарели остане премијер, то је мало вероватно.

Ипак, индиректно, криза ће улити нову снагу аргументима које смо заступали са позиција левице.

Прво, ментална повезаност британског центризма са ЕУ пројектом била је неоснована; тражење новог односа са ЕУ и еврозоном одувек је било права ствар за британске социјалдемократе. Табор који је тражио останак мораће да се позабави тим питањем када прерасте у табор оних који траже повратак.

Друго, потребно нам је престројавање левице у читавој Европи којим ће се ујединити енергија и идеје покрета као што су Подемос, португалски Леви блок и леви националисти као што је Шин Фејн, са енергијом и идејама социјадемократа који желе да реформишу ЕУ и уведу нови модел високог раста и високог стандарда – на пример, Кристијан Керн у Аустрији, Џереми Корбин у Британији и Бено Хамон у Француској.

Дуго смо се начелно залагали за такав пројекат, а сада је време да нешто предузмемо. Пре јесени, лидери свих левих социјалдемократских, зелених, социјалистичких или левих националистичких партија у Европи треба да организују велики скуп на коме ће усвојити нову, леву алтернативу за наш континент. У инат Салвинију и његовим расистима окупљање треба да се организује у Милану. Ла Скала прима 2.000 људи и има одличну акустику за заједничку песму, било да је то „Интернационала“ или „Ода радости“.

 

Превео Ђорђе Томић

 

Извор New Statesman/Пешчаник, 08. јун 2018.