Никола Кусовац: Култура у Србији под контролом „Друге Србије“

"За разлику од Сорошевих мондијалиста који све стављају на једну страну, нисам искључив", истиче Никола Кусовац

Довољно је рећи Никола Кусовац и зна се о коме је реч. Велики познавалац уметности и културе, историчар уметности, чувар народног блага у Народном музеју и сликарски експерт, обишао је свет одвајајући оригинале од фалсификата и процењујући вредност уметничких дела. Готово да нема власника вредних слика који нису затражили његово мишљење. Јер, његов суд има тежину.

Кад год је могао, Никола је исказао свој патриотизам. Учествовао је у спасавању српског културног блага током ратова деведесетих. А, недавно је завештао свој легат удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“. После више од шест деценија рада, сматра да је тако најбоље. Зато легат не доживљава као опроштајни дар, већ завештање будућим генерацијама. И на томе интензивно ради. С јесени, када се врати из Грчке, чекају га, како каже, још многи изазови.

— Размишљао сам шта да урадим са захвалницама, плакетама, дипломама, признањима, каталозима, монографијама, књигама које сам добио са посветама угледних интелектуалаца и уметника, неким уметничким делима из моје збирке… Ако их оставим деци, оптеретићу их – говори нам Кусовац. – Виктор Лазић, власник „Адлигата“, упитао ме је да ли би им оставио легат. Када сам видео како су брижни према оставштини Мије Павловића, Петра Пајића, Миће Данојлића, Пере Зупца, нисам имао дилему.

Са Николом разговарамо у његовој канцеларији у Улици цара Уроша. Листамо захвалнице које је управо скинуо са зидова, књиге са цртежима и посветама аутора.

— Нисам компатибилан са Демократском странком али, ево, захвалнице коју сам добио од Зорана Ђинђића – показује нам. – „Дечје новине“, Борово насеље које више није наше… Има и дивних посвета.

Отвара књигу и чита: „Нико као он са историјом уметности не кореспондира/ интимно, зналачки облачи речи и оно о чему говори/ ликом и духом делује младалачки анимира околину/ док је у ухо не претвори. Песник је Богољуб Бобан Велимировић.“

— Ову карикатуру ћу да оставим деци – прилази једној занимљивој скулптури. – „Адлигат“ је добио писма Саве Шумановића. Када их је Лазар Трифуновић публиковао, Вера Ристић и ја смо се успротивили. Шумановић је био болестан, али та болест није утицала на њега као уметника и зато их није требало објављивати. Његова уметност, његова размишљања, његова писма о уметности су луцидна до бола, и показују највиши ниво интелигенције, али негде му је шизофренија набацила неке чудне личности.

Кусовац нам прича и о мало познатим догађајима из детињства, својим почецима, дружењу са Данилом Кишом, Момом Капором, Добрицом Ћосићем, најзначајнијим српским сликарима…

— Ја сам Србин, са коренима из Црне Горе – каже. – Моја браћа су Монтенегрини. Не Црногорци, већ Монтенегрини! Кажем и ја понекад да сам Црногорац, због оца, а и први попис ме је затекао на Цетињу. Имао сам муке пре неколико година када су ме оџепарили. Мој ђед се звао Никица, али сам ја крштен овде, у Цркви Светог Николе, као Никола. У изводу из матичне књиге, који сам добио из Црне Горе, пише отац Јаков, мајка Радмила, све се уклапа, али уместо Никола – Никица. Док се нису раздвојиле Србија и Црна Гора, добијао сам изводе на којима пише Никола. Али, како се ово догодило, шаљу Никица. Као да не постојим. Мука жива.

Неколико недеља пре почетка Другог светског рата, Николу и мајку је његов отац склонио на Цетиње. Рачунао је да је тамо безбедније, него у Србији.

— Пре рата годину дана смо живели у Краљеву – каже Кусовац. – У јануару 1941. спаковали смо ствари у војни камион и отишли. Отац је остао у Краљеву. Тамо је дочекао шести април. Био је краљев официр. Инжењерац. Мој отац је био творац велике герилске победе над Италијанима. Догодило се то 13. јула 1941. на Кошчелама. То је прва велика савезничка победа у Другом светском рату.

Кусовац каже да је његов отац, када је схватио да немају чим да хране заробљенике, одлучио да их ослободи.

— Тада је дошао чувени Пеко Дапчевић и почео да изводи официре. Мој отац га је упитао шта то ради, а он је одговорио да хоће да стреља „ову фукару“. Јаков је рекао: „Нећеш их стрељат, ниси их ти ни заробио!“ Извадио је пиштољ и запуцао у неки кукуруз. Пеко је херојски побегао.

Кусовац се сећа да га је Дапчевић касније позвао да „упозна Јаковог сина“.

— Једном ме је четник Павле Ђуришић држао на колену. Питао ме је: „О соколе, знаш ли чији си?“ Дао ми је златник – каже Кусовац. – Ја га однесем мами, а она каже: „Претрго се.“ У то време се тешко живело. Ми смо живели од тога што сам био на некој лажној четничкој листи, па смо добијали следовање. Нешто хлеба, мало пекмеза… Када су после ослобођења комунисти дошли да стрељају „издајнике“, појавио се на списку и наредник Никица Кусовац. Нико није посумњао да сам то ја, јер сам у то време имао само десет година. Тако сам претекао.

Негде у то доба дошао је и књижевник Данило Киш на Цетиње.

— Били смо школски другови – говори Кусовац. – Сиротиња он, сиротиња ја. Он без родитеља, код ујака, а ја са мајком. Он је рођен 22, а ја 23. фебруара. Рођендане смо славили заједно, шта сам добијао ја, добијао је и он. И у Београд смо дошли заједно. Ретко сам ишао у кафане, био сам спортиста, а Данило није избијао из њих. Боем. За бокал вина свирао је гитару, певао и забављао друштво целу ноћ. Одлазили смо у „Прешернову клет“. Дивно је певао мађарске баладе. Данило је тешко живео, све док није открио јеврејску општинску заједницу. Узела га је под своје и више није имао проблема. Доста његових портрета сам поклонио „Адлигату“.

Кусовац је одмах после средње школе отишао у војску. Веровао је да ће добити пасош да оде код оца, који је као велики противник комунизма, изабрао Јужноафричку Републику.

— Нису ми дали пасош ни кад сам одслужио војску – сећа се Кусовац. – Добио сам га тек после дипломирања, да као историчар уметности видим уметнине у Риму. У то време су сви бежали из Југославије, ја нисам хтео. Отишао сам у амбасаду и рекао да желим да идем код оца. У Јужној Африци сам боравио годину и по. Тамо сам се бавио месарским занатом. Студент генерације на историји уметности, са само једном деветком, постао је месар! Тако је у емиграцији. Сви Југословени су се бавили оним као и ја, Италијани су били грађевинци, а Грци и Португалци су држали бакалнице.

У Кусовчевом животу важну улогу одиграо је и спорт. Пре осамнаесте године играо је фудбал у Ловћену, друголигашу са Цетиња.

— У Београду сам играо за истоимени клуб са Карабурме. Требало је да играм у Партизану, али сам се определио за ОФК Београд зато јер је мој отац био један од оснивача клуба. Зарађивао сам добро. Фудбал је у то време био аматерски спорт, али смо добијали додатке за појачану исхрану. Доста новца смо узимали и од клађења – ко ће први запуцати, дати го… Зарађивао сам десет-петнаест хиљада динара, а плата моје мајке је била двоструко мања.

Кусовац је писао и дружио се са многим уметницима – академиком Николом Гвозденовићем, Љубицом Цуцом Сокић, Стојаном Аралицом, Петром Лубардом, Пеђом Милосављевићем… Добрица Ћосић му је био драг пријатељ, једини, како каже, који је озбиљно читао све што напише.

— Имао сам доброг читача, а признајем да сам ја био слаб – каже Кусовац. – Момо Капор се често љутио на мене, говорио је: „Стално ти пишем посвете, а ти их не читаш.“ Капору сам се одувек дивио што памти само есенцију догађаја. То му је много помогло у писању. Често смо путовали заједно и сећам се наших дружења. Ако бих морао да издвојим неко од њих, определио бих се за нашу посету Хиландару. Посета манастиру била је замишљена као заједнички одмор на Атосу, тачније на границама Свете Горе, у Урануполису. Све што се догађало приликом те кратке посете Хиландару, тачније сви разговори што их је Момо водио у манастиру, све битно што је видео, чуо и надасве осетио, нашло се у његовом роману „Хроника изгубљеног града“, чија последња реченица гласи: „Питали су ме после колико сам дуго био на Хиландару. Један дан, једну ноћ и читав живот!“

Познато је да је Кусовац спасавао српско културно благо у ратом захваћеним подручјима.

— Како би нас сачувао, правио сам уметничка братства по ободима српских земаља – у Крки, на Озрену, у Добруну, Тврдошу… Сећам се кад смо у Добруну отварали галерију. Камиони носе мртве, а ја отварам галерију. Испред мене стоји Никола Кољевић и плаче као дете. Плачем и ја. Напољу сваки хлеб, сваки завој много више значи, али ми отварамо галерију. Али, знао сам да се ране забораве, а да ће остати оно што сведочи о нашем трајању. Увек сам разликовао брижне од безбрижних Срба. Није лако прогутати време које је несрпско. Лакше је продати се за шаку долара и прећи на другу страну. Много је теже бити тамо где је тешко.

„НОВОСТИ“ МИ НАЈБЛИЖЕ
— Први текст сам написао 1964. године. О иконама – сећа се Кусовац. – Био је занимљив и као млад човек окренуо сам се нашем најстаријем листу. Нису га објавили у „Политици“, па сам га послао „Борби“. Изашао је. Од тада сам сваки озбиљнији чланак слао „Борби“, док се није угасила. После сам наставио сарадњу са „Вечерњим новостима“. „Новости“ су ми ближе него друге новине. Пролазили су и моји помало љути текстови. Љути, јер нису ишли низ длаку властима.

СОРОШЕВИ МОНДИЈАЛИСТИ
— За разлику од Сорошевих мондијалиста који све стављају на једну страну, нисам искључив – каже Кусовац. – Друга Србија држи културу и памет. То није добро. Нисам против друге Србије, али сам против тога да она буде једина. Мене не занима једна страна, мене занимају и једна и друга страна, при чему предност дајем ономе што излази из могућности да је дух изнад тела. По томе се разликујемо од Запада, који је телесан.

НЕ ИДЕМ НА ОТВАРАЊЕ НАРОДНОГ МУЗЕЈА
— Нећу бити у Београду за отварање Народног музеја – каже Кусовац. – Још нисам добио решење да сам разрешен са места члана Управног одбора. На последњем састанку сам рекао да не разумем како је Музеју потребна помоћ „споља“ за сталну поставку, да нека Симона Чупић учествује у њеном креирању. Музеј мора да има своје стручњаке и да они обаве тај посао. У моје време ни академик Дејан Медаковић није могао да уђе. Могао је да дође и да учи, а не да нам соли памет. Није ми јасна ни прва одлука да се поставка заврши на 1950. години. Шта та година значи за нашу уметност? Наша уметност је после педесете у процвату. Да је направљена поставка до распада Југославије, било би у реду, јер је наша збирка југословенска.

 

Аутор Драгана Матовић

 

Извор Вечерње новости, 10. јун 2018.