Очекивана спонтаност

Савремена историја показује да је идеја спонтаног протеста киднапована и стављена у службу империјалних аспирација Запада

Једна од најиритантнијих ствари које аутор може учинити је указивање на исправност његових претходно датих процена, обично праћених цитирањем самог себе и – макар и прећутним – славодобитним закључком: „јесам ли вам рекао!?“. Утисак о неелегантности таквог чина је нарочито изражен ако поента није уметнута у шири оквир доказивања претходне тезе, већ служи сврси личне промоције. Ипак, права је реткост да стварност тако брзо и очигледно потврди неко превдиђање као што су претходни дани потврдили анализу која се на овом сајту могла прочитати крајем прошлог месеца.

Укратко, њена суштина би се у парафрази могла свести на следеће: како се коначни рок за потписивање споразума о „нормализацији односа“ између Београда и Приштине буде приближавао, тако ће у Србији расти покушаји изазивања „унутрашње конфузије и парализе“ који ће бити стављени у службу вршења притиска на српско руководство, а све са циљем да се оно раслаби и застраши у оној мери колико је неопходно да би пристало на споразум који Косову суштински гарантује столицу у УН. Након низа напада на косовске Србе у протеклим данима и избијања протеста због цене бензина који су у петак обуставили саобраћај у многим градовима Србије, на тако нешто је данас (у недељу) указао и сам председник, рекавши: „Ми ћемо бити под великим притисцима. Они који желе на различите начине да Србију сломе покушаваће да то ураде изнутра, да ослабе нашу преговарачку позицију, да покажу шта су све у стању да ураде.“

УКРАЈИНА, ЈЕРМЕНИЈА, СРБИЈА
Поред већ поменутог политичког тајминга, који се поклопио са кулминацијом „бриселског дијалога“ који би ускоро могао да буде финализован на некој међународној конференцији, мноштво других индиција указује на одсуство спонтаности у деловању наводно самоорганизованих демонстраната који су у петак обуставили саобраћајни крвоток у више градова у Србији. Пре свега ту је империјална препотенција која у изазивању уличних немира не тежи оригиналности и локализацији својих метода, већ готово по правилу само преписује успешне рецепте са једног на други случај.

Права је реткост да неки препознатљиви trademark обојених револуција након првобитне успешне употребе није примењен у наредној таргетираној земљи. Примера ради, Револуција ружа“ из Грузије, која је крајем 2003. године доказала да цвеће у симболичкој равни носи велики мобилишући потенцијал, након нешто више од годину дана успешно је претворена у „Револуцију лала“ у Киргистану, да би после тога цвеће обележило сваки наредни – успешни или безуспешни – покушај оркестрације уличног преврата.

Актуелни протести у Србији у том смислу неодољиво асоцирају на „Аутомајдан“, украјински протестни покрет настао у склопу познатијег „Евромајдана“ који је срушио Јануковичеву власт и тако довео до грађанског рата и de facto дезинтеграције земље. Суштина Аутомајдана нимало се не разликује од онога што смо видели у петак: демонстранти у аутомобилима и другим превозним средствима, наводно спонтано организовани преко друштвених мрежа, свакога дана у 12 сати би заустављали саобраћај у градовима широм земље, укључујући и Харков, Одесу и Доњецк који се налазе на већински проруском истоку. Све то се, уз исти рецепт и сценарио, поновило пре два месеца у експресно изведеној обојеној револуцији у Јерменији. Осмог јуна се још једном поновило, овог пута у Србији.

Други повод за сумњу да се не ради о спонтаном бунту је покушај регионализације протеста, односно истовременог покретања у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској (при чему је у петак само протест у Србији био успешно изведен). За разлику од власти у Србији, која сада већ традиционално не изводи униформисану полицију на протесте за које сумња да су покренути и инспирисани споља (исто је реаговала и током прошлогодишњих „протеста против диктатуре“), Додик је заузео много одлучнији став, рекавши: „Тражићу од полиције да склања аутомобиле који се буду заустављали на улицама. Сваки протест који се организује мора бити пријављен и све што угрожава друге подлеже законској одговорности. Не можете да зауставите аутомобил негде на путу и тако угрозите друге или зауставите саобраћај…“ Осим тога, и Додик и Вучић су недвосмислено указали да протести представљају покушај да се дестабилизују Србија и Република Српска.

СИМУЛАЦИЈА РЕАЛНОСТИ
С тим у вези, тешко је човеку да се не запита кад ћемо научити да масовни спонтани протести који су „самоорганизовани преко друштвених мрежа“ једноставно не постоје. Не мора се бити експерт за обојене револуције да би се у таквим случајевима уочио огроман број срдитих коментара који одједном синхронизовано почну да преплављују друштвене мреже и сајтове многих медија. Тако на пример Љиљана Смајловић примећује сличан феномен: „На српским сајтовима освану стотине коментара анонимних посетилаца на сваку вест о томе да НАТО осиромашени уранијум није допринео здрављу цивила. Србија је оштро анти-НАТО расположена, а виртуелна Србија ипак страшно брине о доброј репутацији најјаче војне алијансе у историји човечанства. Стотине никова свакодневно на српском скаче у одбрану осиромашеног уранијума.“

Србија, заправо, као уосталом и читав свет, све више почиње да живи у симулацији реалности, односно у виртуелној стварности која се рутински поистовећује са реалном, што отвара огроман простор за различите врсте манипулација. Ако неко у Србији може да фингира већину кад брани НАТО бомбардовање, замислите тек колико му је лако да – сваки пут кад му одговара – грађанима прода причу о неопходности масовног бунта против бахате власти која им гура руку у џеп. То посебно важи за друштва попут српског, код којег је историјско искуство турског ропства креирало колективну свест у којој се устанци и буне по аутоматизму доживљавају позитивним и пожељним.

Нажалост, савремена историја недвосмислено показује да је идеја спонтаног протеста киднапована и стављена у службу империјалних аспирација Запада. Ако неко има било какву сумњу поводом истинитости ове тврдње, могао би да провери њену опстојност експериментом у којем би он и људи из његовог окружења покушали да преко друштвених мрежа покрену протесте са циљем да се власт упозори како не сме зажмурити на покушаје Косова да уђе у УН. Премда је то став о којем номинално постоји сагласност преко 80 одсто грађана, такав покушај аутентичног народног бунта био би или медијски потпуно маргинализован и прећутан, или жигосан као екстремно десничарски.

Уосталом, далеко од тога да је немогуће да у блиској будућности буде таквих покушаја. Тада ће се многи уверити да режирани протести који су заогрнути плаштом привидне спонтаности увек некако следе епохалну матицу глобалистичке идеологије, а тиме и интересе оних држава које се сматрају центрима идеолошког глобализма. Амерички неолиберални социолог Џорџ Лејки као прву од пет фаза извођења обојене револуције наводи неопходност „културне припреме“ друштва, која може трајати и годинама. Управо о томе је било речи у анализи коју смо поменули на почетку текста: таква „културна припрема“ у Србији је подразумевала вишегодишњу кампању ширења мржње и друштвених подела. Једном кад је друштво тако наелектрисано, лако је бацити шибицу и полити га бензином. Јефтиним или скупим.