Трампове оптичке варке и Кимoве статусне потребе

Пјонгјанг у декларацији из 2018. није прихватио ништа што већ није било договорено 1992, 1994. и 2005.

Када је Трампова администрација преко јужнокорејског саветника за националну безбедност саопштила да је председник Доналд прихватио позив севернокорејског лидера Ким Џонг Уна на састанак, читав вашингтонски ,,Белтвеј“ је био у неверици. Већина из тог миљеа се сложила да би то представљало коцкање без преседана за Трампа, а само је мањини то била пријатна идеја. Министар одбране Џејмс Матис и тадашњи саветник за националну безбедност Х. Р. Мекмастер су били скептични поводом председникове одлуке, питајући се да ли он заиста разуме у шта се упушта.

Трампа ништа од тога није занимало. Јурнуо је напред са својим планом, кладећи се да ће његов преговарачки инстинкт и хазардерско-худинијевска рутина бити победничка комбинација по питању севернокорејског нуклеарног оружја и програма развоја балистичких ракета – што је међународни проблем који претходни републикански и демократски председници нису били у стању да реше.

Самит са Ким Џонг Уном 12. јуна (који умало није пропао) је био највећа представа коју је Трамп до сада направио у свом мандату – можда чак и у свом читавом животу. Скептици и ,,хејтери“ га не остављају на миру, али Трамп очигледно сматра да је наступио брилијантно. Док је седео за истим столом са Кимом и потписивао заједничко саопштење у којем се наводи да се Кимов режим ,,чврсто и непоколебљиво посвећује потпуној денуклеаризацији Корејског полуострва“, готово да се могло видети како у Трамповој глави одјекују покличи: ,,Нобел! Нобел!“

Да ли ће заиста бити овенчан ловорикама Нобелове награде зависи од десетина разговора које ће амерички функционери имати са севернокорејским колегама у недељама и месецима пред нама. Иако јуче потписано заједничко саопштење Трампа и Кима представља велики корак у добром смеру, оно једноставно потврђује принципе претходних декларација које датирају још из раних деведесетих. Није било ничега новог, просветљујућег или иновативног у документу.

На готово исти начин како је саопштење шестостраних преговора из 2005. резултовао пуким повлачењем пенкала преко папира са шемом ,,денуклеаризација за нормализацију и мир“, тако је и актуелно Трамп-Ким саопштење којим се председник хвалио као ,,свеобухватним“ у ствари минималистички покушај да се кодификују груби принципи који би усмеравали будуће састанке. Једнострани оквир говори о грандиозним амбицијама о денуклеаризованом Корејском полуострву, ,,трајном и стабилном миру на Корејском полуоству“ и о новим односима САД и Северне Кореје, али ни на који начин не разјашњава колико дуго би транзициони процес требало да траје или шта би која страна требало да учини и када.

Протоколи верификације и инспекције, техничке декларације, синхронизација нуклеарне демонтаже, економска помоћ и дипломатска нормализација су третирани као иритантни детаљи којим ће се касније бавити експерти – надајмо се што пре. А управо су ти иритантни детаљи убили претходне преговоре и претворили севернокорејски проблем у врховни приоритет америчке спољне политике. Председник Трамп се смешка пред камерама и говори за медије као да се налази на ивици историјског дипломатског преокрета, али је пост-сингапурска реалност неупоредиво мање узбудљива. Државни секретар Мајк Помпео има пред собом невероватно тежак подухват.

Документ је мршава листа генерализованих посвећености без грама меса на својим костима. Чак ће и најпесимистичнији аналитичари, који су очекивали самит за сликање без реалног садржаја, бити разочарани ониме што се налази у саопштењу. На крају крајева, Пјонгјанг у декларацији из 2018. није прихватио ништа што већ није било договорено 1992, 1994. и 2005. Можда се питате шта је заправо постигнуто у Сингапуру?

Истина је да још увек не знамо. На папиру ништа стварно није постигнуто. Али слике тога како Трамп и Ким заједно корачају колонадом, обраћају се новинарима један поред другог и размењујући комплименте и топле речи као да су рођаци, нису за занемаривање. Пре мање од годину дана ова два човека су размењивала увреде и један другом претили уништењем њихових земаља. Сада делује да су остварили присност довољну да могу да нареде својим подређенима да дигну дипломатске напоре на нови ниво. Можда то не звучи као много, али вероватно да су пробијање леда и покретање преговора били највише чему смо могли да се надамо.

Данијел Депетрис је сарадник Одбрамбених приоритета (Defense Priorities)

 

Превео ВОЈИСЛАВ ГАВРИЛОВИЋ

 

The National Interest