Jordanski protesti iz prve ruke ili u klopci MMF-a

Utisak je da su vođe protesta igrale na populističku kartu i da javnost nedovoljno zna o posledicama odstupanja od programa sa MMF-om

Ulični protesti koji su počeli 30. maja u Amanu i drugim jordanskim gradovima, a čiji je povod bio novi nacrt zakona o porezu na dobit i novo poskupljenje struje i naftnih derivata, okončani su 6. juna smenom premijera Hanija Mulkija na čije je mesto došao Omar Razaz, ministar prosvete u odlazećoj vladi. Za desetak dana demonstracija viđen je sličan scenario kao tokom protesta koji su se odigrali krajem 2012. godine kada je tadašnja vlada (takođe) povisila cenu nafte, a koji su još kraće trajali. S obzirom da u Amanu živi preko pet miliona ljudi, protesti i nisu okupili veliki broj demonstranata jer je bilo reči o najviše pet hiljada ljudi koji su se mirno okupljali u blizini zgrade vlade.

Kada bi se sve sumiralo, obe strane u ovom sukobu su krive; i državni aparat koji je decenijama vezan za Međunarodni monetarni fond i Svetsku banku, i privatni sektor koji nije navikao da plaća porez na profit. Sa jedne strane, državne institucije su preglomazne, neefikasne, korumpirane i ne pružaju adekvatne usluge građanima, a sa druge domaći kapitalisti gledaju da na svaki mogući način izbegnu plaćanje poreza, prebacujući manjak u budžetu na niže klase.

Aman je već godinama najskuplja prestonica u Arapskom svetu i jedan od trideset najskupljih gradova na planeti, međutim stalni rast cena ne prati povećanje plata u državnom i privatnom sektoru. Procenjeno je da Jordan na godišnjem nivou gubi između 700 miliona do milijardu dolara zbog izbegavanja plaćanja taksi, što se ove godine posebno osetilo jer je izostalo 3.5 milijardi dolara koje zalivske zemlje daju Jordanu na godišnjem nivou kako bi mu pomogle da izdrži priliv više miliona izbeglica iz ratom zahvaćenog regiona.

Novi jordanski premijer Omar Razaz

Kao više puta u prošlosti, jordanski kralj je presekao krizu, smenio je jednog a doveo novog premijera, te stavio moratorijum na povećanje cena struje i benzina. U međuvremenu je krenuo u regionalnu turneju gde je već obezbedio 2.5 milijardi dolara od Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Kuvajta, a ove nedelje se Katar obavezao da će dati pola milijardi dolara i obezbediti 10 000 radnih mesta za jordanske državljane, prevashodno omladinu koja je i najpogođenija nezaposlenošću.

Ipak, novac koji je obezbeđen za ovu, kao i novih tri do pet milijardi koji se planiraju uzeti od istih država za 2019. godinu, nije suštinsko rešenje, i ko god bude bio premijer služiće za jednokratnu upotrebu i amortizovanje besa nezaposlenih i siromašnih masa. Potpuno je nebitno koliko je premijer kvalifikovan sve dok se budžet direktno puni od međunarodne pomoći i sve dok Jordan ne koristi svoje prirodne resurse, ne samo potašu i fosfat, već i naftu čije postojanje režim decenijama pokušava da prikrije. Rok trajanja novog premijera Omara Razaza biće od pola godine do godinu dana, kada će ili doći do njegove smene ili promene ministarskog tima koji je tek položio zakletvu.

Takozvana reforma poreskog sistema je već viđen trik kupovine vremena i prebacivanje državnih problema na nižu i srednju klasu. Pošto je jordanski dinar vezan za američki dolar – gde je odnos 1.3 dolara za 1 jordanski dinar, što nema nikakve veze sa pravom snagom jordanske privrede – ukoliko se ne bi sledile direktive MMF-a, vrlo lako bi moglo doći do devalvacije jordanske valute, što bi bio mnogo ozbiljniji udar na sve građane od novog zakona o porezu na profit i novog poskupljenja energenata. U tom slučaju bi smanjenu kupovnu moć osetile vojska i policija koje čine glavni oslonac režima, što bi direktno dovelo do promene društvenog balansa u zemlji okruženoj ratovima.

Posledica koju svaka vlada i predstavnici sindikata moraju imati u vidu – što se pokazalo u slučaju Egipta i drugih država koje su sprovodile programe MMF-a – jeste devalvacija lokalne valute. Proteklih decenija devalviranje dinara je predstavljalo crvenu liniju i jordanski čelnici su to uspevali da izbegnu na razne načine jer bi od devalviranja zavisila nacionalna bezbednost i stabilnost.

Po reformisanom zakonu o porezu na profit, 90 odsto populacije ne bi plaćalo taj porez, ali ako bi valuta bila ugrožena svi slojevi bi bili direktno pogođeni.

Stekao se utisak da su vođe protesta igrale na populističku kartu i da javnost nedovoljno zna o mogućim posledicama odstupanja od programa koje je prethodna vlada potpisala sa MMF-om.

Čini se da je na duže staze najbolje za Jordan da se osloni na sopstvene resurse, smanji ekonomsku i političku zavisnost od zalivskih država i Turske, i započne postepenu repatrijaciju izbeglica.

 

Autor je novinar sa dugogodišnjim prebivalištem u Jordanu