Лабудова песма неолибералних глобалиста

Два текућа процеса – решавање сиријске и корејске кризе – указују на глобални крах неолибералног поретка

„Тако мислите? Ондак и ја тако мислим“, реплика је фиктивног лика Фике у сатиричној серији Сложна браћа као уметничко виђење беспризорности опортунизма. Попут поменутог плода уметничке маште, домаћи еврофанатици, суочени са безизгледношћу пријема у ЕУ и бесмисленим објашњењима странпутице на којој је ова организација, проглашена за стратешко опредељење, одбијају да се суоче са стварношћу, него истичу да „није битно чланство, него усвајање европских вредности“.

Откуд потреба да се некритички правда стратешко опредељење ка творевини о којој, упркос хистеричној кампањи против евроскептика и гебелсовској пропаганди ове бирократске хидре, све горе мисли све више оних који су већ у њој? Једино разумно објашњење је опортунизам оних којима је европејство карта за позиције резервисане за, како воле да се називају „политичку елиту“ нације.

Најочитија „вредност“ коју нам је у свакодневном животу донело европејство је обиље углађених превараната у јавном простору. Реакција на то у државама чланицама ЕУ је то да низ покрета које је пропагандна машинерија европске глобалистичке врхушке покушала да дискредитује као „популистичке“ артикулише вапај за повратком здравог разума и интереса обичних људи у националне политике. Да ови покрети представљају израз истинске свести народа о неолибералним политикама лепих речи и злих дела, сведочи раст њиховог броја и утицаја у државама донедавним ослонцима ЕУ (Италија, Немачка, Француска…).

УЛОГА ПУТИНА И ТРАМПА
У међувремену, мигрантска криза постаје популациони образац ЕУ и у државама традиционално хришћанске Европе ничу партије без идеологије, о чему пропагандна машинерија глобалиста ћути (Макрон чак напада Италију због одбијања да прими нови брод миграната).

Раскол између очитог и пропаганде, здраворазумског и наметнутог, истине и дискурса, довео је до поразног резултата – да се данас сам дух слободе испољава као криза глобалистичког поретка (о чему сведоче очајничке изјаве Сороша), који су почели да додатно подривају и шефови две најмоћније државе Трамп и Путин, уз шта све отвореније стају доскорашњи пацифички бастиони неолибералног глобализма Јапан и Аустралија.

САД су створиле глобални поредак, који данас грчевито брани бирократија ЕУ и национални глобалистички естаблишменти. Темељ тог поретка, финансијализам као метод неоимперијализма, у међувремену је постао разарајући по саме САД. Проблем опстанка у нерационалном поретку приморао је водеће глобалне банке да се за ликвидност отворено уздају у међубанкарске зајмове финансиране из прљавог новца. Одједном су глобалисти постали забринути да би легално пословање могле инфилтрирати криминалне организације, које су практично постали повериоци. Исти науљени јапији, хипстери и политичари, који су на сва уста заговарали неограничено прекогранично кретање и дерегулацију капитала, одједном су почели да објашњавају како се ради о негативним дејствима глобалног устројства које су заговарали због његове примене у контексту глобализације. Оно што им не пада на памет је да примете да је глобализацију пратила промена образаца глобалног управљања, којим су се добрано окористили.

То је разлог зашто нова америчка администрација жели да се врати „поштеној“ трговини, односно поштовању економских законитости. Ту је главни извор проблема на који наилази. Под окриљем војне моћи, отворено тржиште је постало инструмент куповине лојалности. Појавни облик враћања поштеној трговини је повратак национализму, али то не одговара њиховим глобалистичким савезницима и корпорацијама, а с друге стране, у условима ентропије неолибералног глобалистичког поретка, полицијска улога више није довољна САД да обезбеди империјалистички положај у односу на партнере. Та улога без додатних извора крађе и штампања новца без покрића осиромашила је саме грађане САД и постала је неодржива на унутрашњем плану.

САД су развиле опсежан режим против прања новца и финансирања тероризма како би контролисале токове новца. Тај режим, међутим, како се види из праксе, није успостављен да буде делотворан против тероризма и прања новца. Не само да има озбиљне рупе кад се ради о приступу информацијама о корисничком власништву већ и приступ умањивању ризика кроз регулаторни оквир испољава значајне рупе у виду минималног покрића инвестиционих саветника, адвоката, рачуновођа, агената за некретнине и компанија пружалаца услуга. САД су предвиделе и радо једнострано примењују низ санкција и мера финансијским институцијама и државама, наводно ради одвраћања, али је очит двојни приступ надзору. Тако се, на пример, снажно надзире рад казина, које махом држе Индијанци, а нема целовитог надзора других нефинансијских компанија и професија.

ОПОРТУНИЗАМ И НОБЕЛОВ КОМИТЕТ
Tако смо добили глобално друштво, у којем мали број људи контролише паре, нешто већи им слепо служи и од тога има користи, а сви остали раде да физички преживе. Шта је природније таквом устројству од корупције и опортунизма. Водећи политичари терете се за корупцију (Клинтон, Саркози, Кол, Блер…), али тек кад оду са власти, а исти „стручњаци“ и пропагандисти заговарају тезе по потреби тренутка. Није, стога, изненађујуће када се испостави да су и обавештајне бирократе америчког FBI, противно сопственим правилима о раду, добијали бесплатна пића, ручкове и карте за утакмице од новинара преко којих су пласирали информације и дезинформације. Сви они престали су да буду лојални држави и идеји, а себе су стављали у функцију очувања естаблишмента.

Испоставља се да неолиберални глобализам на врху поретка који намеће нужно има корумпирану политичку кабалу, према којима се устројавају и националне политичке номенклатуре. Зато политика постаје представа, са звездама, намењена публици (посматрачима), али отуђeна и независна од народа. Опстанак у делу глобалног друштва који може да живи, а да се не бори за опстанак, захтева играње улоге у механизму лажи и заглупљивања и не допушта слободу мисли, већ изискује опoртунизам.

Вреди се, на пример, подсетити да је мање од две недеље пре истека рока за номинације за Нобелову награду (1. фебруар) у САД дужност председника преузео Барак Обама. Чланове Нобеловог комитета иначе именује норвешки парламент. Те 2009. године овај комитет су чинили два члана Норвешке радничке партије и по један из Партије социјалистичке левице, Конзервативне партије Норвешке и десничарске Партије напретка. Председник комитета био је Торбјорн Јагланд, бивши норвешки премијер из Норвешке радничке партије и, од 29. септембра 2009. генерални секретар Савета Европе. Упркос томе што амерички председник још увек није имао прилику ништа да уради, поздрављена је његова спремност да учини иступ према исламском свету, његова посвећеност заустављању ширења нуклеарног оружја и његов циљ да Израел и Палестинце доведе у озбиљне преговоре. У почетку представници Социјалистичке левице, конзервативне и Партије напретка противили су се додели награде Обами, али је Јагланд био упоран и 5. октобра 2009. Обама је једногласно изабран за добитника Нобелове награде (зато што је „створио нову климу… сада је портпарол света“). Недељу дана пре тога, Јагланд је добио добро плаћену међународну функцију.

Треба се подсетити да је Нобелов комитет 2007. одлучио да признање за допринос израдњи мира у свету (и милион долара награде коју ово признање доноси) поделе Међувладин панел УН за климатске промене и тадашња велика нада америчког неолибералног глобалистичког естаблишмента Клинтонов потпредседник Ал Гор. Како звучи образложење да „глобално отопљавање нипошто више није питање метеорологије и екологије, већ и питање рата и мира“. Ако није јасно какве везе то има са критеријумом „ширења братства међу народима“ (заменика шефа извршне власти која је ширила НАТО мимо договора са Русијом, извршила агресију на СРЈ), који је Алфред Нобел срочио у свом тестаменту, треба се подсетити да је 2004. награђена Вангари Матаи, кенијска активисткиња која је садила дрвеће, а 2006. Мухамед Јунус, индијски бизнисмен чија је банка одобравала најсиромашнијим развојне микрокредите. Вредности које су уткане у тумачење критеријума, како је објаснио бивши председник Нобловог комитета Лундештат Геир, представљају „норвешку верзију западног (нео)либералног интернационализма“ [The Nobel Peace Prize, in: The Nobel Prize: The First 100 Years, A. W. Levinovitz, N. Ringertz (eds.), London: Imperial College Press/Singapore: World Scientific, p. 186.].

КРАЈ ОЧАЈНОГ ПОРЕТКА
Како одлука Нобеловог комитета има значај пресуде, образложењем одлуке о додели успостављена је нова парадигма „мира“. Миром је, према концепту неолибералних глобалиста, очигледно могуће назвати и стање рата под условом да се уредно остварује добит и да се лепо изражава. У окружењу какво намеће таква номенклатура, отворен дијалог и истина постали су револуционарне активности, чији су протагонисти изложени изолацији.

Данас, када председник Трамп удара у темеље тврђаве неолибералног зла у САД, неко се у Норвешкој (или ван Норвешке) досетио да га парламент те земље предложи за Нобелову награду за мир. Можда је неумесно изводити закључак да се ради о истом механизму којим је Јагланд постао председник Савета Европе, али ту могућност не би требало искључити. Из Норвешке су иначе долазили критички тонови о Трамповим предизборним обећањима, па овакав обрт није могуће посматрати другачије него као опортунизам, налик у серији Сложна браћа.

Наивно је изгледа веровати како је корупција само везана за сиромашне државе или криминал. Ради се очито о појави која је етаблирала као витални део глобалног управљања. Задуживање држава, уклапање привреда у глобални неоимперијалистички шаблон и штедње на терет грађана не би биле општеприхваћене да не доносе корист онима који одлучују о томе. Контрола токова новца, под окриљем спречаања прања новца и финансирања тероризма, док истовремено постоје офшоринг, хеџ фондови заштита „инвститора“ само су механизам којим се доминација над јурисдикцијама трансформише у самонаметање санкција у финансијском пословању. Да ли је вероватније да су, на пример, преостале српске банке у прилици да перу новац или да процедуре које се намећу служе да би се успоставила контрола? Реторика неолибералних глобалиста, по правилу упаковних у фасаду порцеланске лутке, испоставља се као испразна и подла. Проблем, међутим, није то што лажу, већ то што не лажу из уверења него из опортунизма, па се зато са њима није могуће расправљати, јер сваку расправу доживљавају као угрожавање сопствених позиција.

На жалост неолибералних глобалиста, назире се крај поретку који су успоставили и којем се тако очајнички подређују. На то пре свега указује перспектива повратка схватања мира као стања без рата. Колико год да ће војно-индустријски комплекси и њихово наличје у виду теоретичара тероризма, организованог криминала, миграција и цивилног друштва тешко прихватити да буду лишени неограниченог финансирања, два текућа процеса указују да би се тако нешто могло очекивати – решавање сиријске кризе и прекид ратног стања на Корејском полуострву. Управо је то разлог жестоком отпору директним разговорима председника Трампа и Путина и очају опортуниста, уплашених од перспективе да своје позиције неће моћи да граде на слепом слугеранству и корисности моћи. Трамп је у предизборној кампањи најавио да нема интереса да народне паре троши на војно присуство у тим регионима. Русија се такође залаже против интервенционизма, а све више људи не подлеже утицају негативне пропаганде о наводном популизму и усваја идеје покрета за здрав разум. Уколико се тако настави, повратак човеку, породици, моралу, уместо поретка заснованог на претварању у порцеланске лутке, биће бржи него што сада може изгледати.