Војвођанске приче: Син ћурчије први фармацеут

Банаћани установили апотекарску службу у Србији, као и државну лутрију.

Истраживач богате и славне прошлости занатства и предузетништва у Великом Бечкереку и Петровграду (како се Зрењанин некада називао) историчар Милан Ђуканов (84), иначе дугогодишњи директор Историјског архива у граду на Бегеју, износи да је било више истакнутих људи рођених у овдашњим занатлијским породицама који су стекли високо образовање у иностранству и постали познати стручњаци у свом послу.

— Један од њих био је Павле Илић (1810-1874), први државни стипендиста-фармацеут и оснивач фармацеутске службе у Србији. Рођен је у породици ћурчије, (кожар и крзнар) чија се кућа налазила у Главној улици Бечкерека, данас Краља Александра Првог Карађорђевића број 20. Очева кућа изгорела је у великом пожару 1807. године, да би он на истом месту подигао лепшу и на спрат кућу, у чијем се приземљу, са уличне стране, налазила ћурчијска радионица – износи Ђуканов.

Павле је имао брата близанца Петра, који је постао лекар. Павле је завршио фармацију у Будимпешти, уз материјалну помоћ српског кнеза Милоша Обреновића. Наиме, при крају студија 1834. године, Павле је дошао у Београд и затражио помоћ за завршетак студија, уз обавезу каснијег службовања. Кнез му је дао и 100 талира за подизање дипломе, а као магистар фармације, вратио се у земљу 1835. године и ступио на дужност у Гардијској болници. Године 1836. добио је задатак да изради елаборат и обави све припреме за отварање једне добро опремљене апотеке у Крагујевцу, који је у то време био престоница Србије.

— Апотека је почела да ради крајем исте године, а првобитно је била смештена у кући лекара Петра Илића, Павловог брата. Потом је кнез наложио Павлу да обиђе све трговце лековима у Србији и на тај начин повео борбу против неодговорног и нестручног руковања лековима – бележи Ђуканов, а у историји српске фармације наводи се да се прва државна апотека у Крагујевцу називала Књажевско-придворна, затим Дворска и воена, а на крају Правителствена апотека.

Правителствена апотека имала је добро опремљену лабораторију и потребан прибор за обављање хемијских анализа минералних вода, које су се раније слале у Беч на анализу. Павле Илић као државни апотекар међу првима почео је да испитује минералне воде Србије, о чему постоје сачувани архивски документи. Извештај овог Зрењанинца о саставу и лековитости буковичке воде са два извора из 1837. године спада у најстарију досад пронађену хемијску анализу на српском језику из ове области. Илић је обављао и токсиколошке анализе за потребе суда, односно, руководио је првом хемијском лабораторијом из које је поникла примењена хемија у Србији.

Ђорђе Велисављевић (1864-1935), финансијски стручњак, такође је пошао стопама Павла Илића, па је по завршеном образовању, из Угарске прешао у Србију и своје снаге ставио на располагање својој матици, као што су то пре њега чинили многи овдашњи бечкеречки родољуби који су чезнули да се ослободе угарског јарма.

— Велисављевић је рођен у Бечкереку, у породици сапунџије Петра и супруге Еуфемије. У време синовљевог рођења, Петар је имао радионицу за израду сапуна, која се налазила у његовој кући, у данашњој Пашићевој улици број 7 у Зрењанину, одмах крај зграде школе. Ђорђе је по завршеној основној и неколико разреда средње школе, ступио у једну трговачку радњу. Његова природна надареност подстицала га је на даље учење, па је приватним и ванредним школовањем, завршио гимназију и трговачке науке. По завршетку школовања прелази у Србију, где је у Београду постао виши чиновник Народне банке – прича Ђуканов.

Српска влада се у то време, ради увећања буџетског прилива, бавила мишљу да оснује државну класну лутрију, те је у том циљу послала Ђорђа Велисављевића у Саксонију, ради проучавања уређења тамошње класне лутрије. По повратку у Београд основао је 1890. године Државну класну лутрију Краљевине Србије, чији је директор био пет година.

— Потом, 1895. Велисављевић одлази у Загреб, где је један од оснивача знамените Српске банке и њен први директор. У Загребу, заједно са својим зетом, професором Павлом Аршиновим, такође Бечкеречанином, сарађујући са Матијевићем и Ћуком, оснивају “Привредник”, друштво за оспособљавање деце из српских пасивних крајева за занатство и трговину. Велики број деце је упућен у Војводину и Београд, где су становали код својих послодаваца и изучавали занате или трговину – износи Ђуканов, а велики банкар, привредник и добротвор, син бечкеречког занатлије, умро је 1935. у Загребу, где је и сахрањен.

У Зрењанину, иначе, још никоме није пало на памет да по овим знаменитим прецима бар назове две улице у граду!

“ПРИВРЕДНИК” ЧУВА ИМЕ ДОБРОТВОРА ПУПИНА, ТЕСЛЕ…
За “Привредник” се везују велика имена српске историје Михајло Пупин, Никола Тесла, Јован Цвијић, владика Николај Велимировић… Међу највећим добротворима били су Лазар Дунђерски, Исидор Добровић, Паја Јовановић, а на иконостасу “Привредника” уписано је и име Ђорђа Велисављевића, који је тестаментом даровао пола милиона динара.

ОДШКОЛОВАЛИ 36.000 ДЕЦЕ
Загребачки Срби су на прелазу из 19. у 20. век, преко “Привредника”, остварили једно од највећих достигнућа у српској и југословенској историји. “Привредник” је збринуо, одшколовао, васпитао и оспособио за самосталан привредни живот 36.775 деце, што није пошло за руком ниједној друштвеној организацији и установи.

 

Аутор Слободан Пашић

 

Извор Вечерње новости, 21. јун 2018.