Faktor Tramp i kako se s njim nositi

Dok je Tramp predsednik SAD, pukotine unutar političkog Zapada biće suštinske i nepomirljive, i samo će rasti

Samo tokom desetak junskih dana, američki predsednik Donald Tramp je: 1. odbio da potpiše zajedničku izjavu samita G-7, što je presedan otkako se ova grupacija prvi put sastala 1975; 2. nazvao kanadskog premijera „slabim” i „nepoštenim” i najavio još oštriju trgovinsku politiku protiv kanadske robe; 3. pozvao na povratak Rusije u G-7; 4. izjavio na samitu G-7 da je Krim ruski; 5. čestitao Viktoru Orbanu na izbornoj pobedi i razgovarao s njim telefonom, ističući zajedničku privrženost „snažnim nacionalnim granicama”; 6. kritikovao evropske lidere, a posebno nemačke, zbog imigracione politike, osim novog italijanskog, koga je pohvalio; 7. postao prvi američki predsednik koji se sastao sa jednim severnokorejskim liderom i najavio kraj opasnosti od nuklearnog rata na Korejskom poluostrvu, potpisivanje mirovnog sporazuma sa Severnom Korejom i moguće povlačenje američke vojske sa Korejskog poluostrva posle skoro sedam decenija; 8. uz pohvale kineskom doprinosu uspehu sastanka Tramp-Kim, eskalirao trgovinski rat protiv Kine, na šta je Kina odmah odgovorila najavom kontramera.

Ima li boljeg dokaza da se istorija i vreme ubrzavaju?

NAJAVA TEKTONSKIH PROMENA
Naravno, desile su se i druge bitne stvari u svetu – od uspešnog otvaranja Svetskog prvenstva u fudbalu u Rusiji, do dogovora Ciprasa i Zaeva oko budućeg imena Makedonije (uz ozbiljno negodovanje opozicije obe zemlje), do nove krize u nemačkoj vladajućoj koaliciji (opet) zbog migrantske krize i potencijalnih odgovora na nju, do saudijsko-emiratskog napada na jemensku luku Hodeida, što može dodatno pogoršati humanitarnu krizu u toj zemlji. No, potezi američkog predsednika su ti koji, što zbog svoje radikalnosti, što zbog američke globalne sveprisutnosti, ne samo da imaju posebnu težinu na međunarodnoj sceni, već najavljuju, tj. odražavaju suštinske, tektonske promene u posthladnoratovskom poretku i kraj monolitnog, pre samo nešto manje od tri decenije „pobedničkog” zapadnog bloka.

Nije slučajno to što je sam generalni sekretar NATO, Jens Stoltenberg, u autorskom članku za londonski Gardijan, izrazio zabrinutost nad sve dubljim podelama između SAD i evropskih država – mada je istina da je pre reč o podeli između Trampove nacionalističke Bele kuće i globalističkih lidera prvenstveno zapadnoevropskih država. I to uprkos činjenici što NATO nastavlja da pojačava svoje prisustvo blizu ruskih granica, kao i obim vojnih vežbi. Jer, ni Stoltenberg ni neoliberalno-neokonzervativni globalistički establišment, koji još uvek kontroliše NATO i državne aparate zapadnih država, sigurno ne zaboravljaju otvorene antipatije koje je Tramp ispoljio prema NATO (a i EU) ne samo tokom predizborne kampanje već i posle pobede na izborima, i strepe da je Trampovo naknadno spuštanje lopte pre taktičko, odnosno rezultat medijske hajke koju je upravo taj establišment digao protiv njega za njegove navodne – ali nikad dokazane – veze sa Rusijom i navodnu pomoć koju je dobio od Putina da bi pobedio Hilari Klinton na predsedničkim izborima.

Stoga, Trampovo insistiranje da sve države-članice NATO podignu svoje vojne izdatke na minimum 2 odssto svojih BDP-a se može protumačiti dvojako: ili kao poziv na pojačanu militarizaciju zapadnih država, ili kao Trampova taktika isticanja zahteva za koje zna da ne mogu biti ispunjeni. A činjenica da Nemačka ne pokazuje ozbiljnu nameru da u tom stepenu podigne svoje vojne izdatke, kao i već pomenuta Stoltenbergova zabrinutost, daju za pravo onima koji su skloniji ovom drugom tumačenju Trampovog pristupa NATO-u.

Treba shvatiti da Tramp sve ovo ne radi iz neke „neuravnoteženosti”, „ludila”, „kaprica”, ili sličnih plitkih poriva, kako mu to imputiraju njegovi političko-medijski protivnici. Čak je i Trampu nenaklonjeni Vašington post nedavno morao da prizna Trampovu višedecenijsku doslednost u pogledu američkih odnosa sa zapadnim saveznicima, odnosno činjenicu da on odavno smatra da zapadni Evropljani i Japanci „kradu” i cede Ameriku, koja plaća za njihovu odbranu dok oni uživaju trgovinske povlastice i ostvaruju sve veće trgovinske suficite sa njom.

Jednostavno, Tramp, koji je i po prirodi i po poslovnom iskustvu skloniji ličnim, „jedan-na-jedan” odnosima, smatra da Americi takvi saveznici ne trebaju, i da su mu važniji američki nego evropski ili japanski (ili, kad smo već kod toga, kineski) radnici i industrije. Kada ovom skoro ideološkom stavu dodamo i Trampovo čvrsto protivljenje masovnim imigracijama, i to ne samo u SAD već i u Evropu, njegovo insistiranje na normalizaciji odnosa sa Rusijom, i njegovu javnu podršku „konzervativnim”, anti-imigracionim pokretima širom Evrope, onda lako dolazimo do zaključka da će, bar dok je Tramp predsednik SAD, pukotine unutar političkog Zapada biti suštinske i nepomirljive, i da će samo rasti, odnosno da će odražavati, verovatno nepovratno, podelu koja je već očigledna na evropskom kontinentu, između globalista i nacionalista, između (neo)liberala i konzervativaca, između pro i anti-imigracionista, između sekularista koji paktiraju sa islamistima ili su tolerantni prema njima i pobornika očuvanja ili obnove tradicionalnih hrišćanskih vrednosti.

SRPSKA RAČUNICA
Pitanje za Srbiju, Republiku Srpsku i Srbe uopšte je: kako se prema ovoj novonastaloj situaciji postaviti – pragmatično ili „ideološki”. Odnosno, da li treba pratiti isključivo promene odnosa snaga unutar zapadnog bloka (i pojedinačnih država i EU i NATO) i procenjivati koja će da odnese prevagu, ili se opredeljivati na osnovu ideoloških afiniteta, podudarnosti svetonazora i političkih vizija. Na osnovu našeg iskustva sa zapadnim globalističkim neolibkon političkim establišmentom, možemo da zaključimo da se od njega ničemu dobrom ne možemo nadati. Njihova politika će i dalje biti neotitoistička – „slaba (a najbolje nikakva) Srbija (odnosno Srbi) – stabilan region”.

Dakle, oni će i dalje podržavati centralizaciju BiH i favorizovati političko Sarajevo, podržavati nezavisnost tzv. Kosova, podsticati masovne migracije iz Afrike i Azije u Evropu (uz „parkiranje viškova” na Balkanu i drugim prostorima na evropskoj „periferiji”), voditi antirusku i antihrišćansku politiku, paktirati sa islamistima i teroristima.

S druge strane, „konzervativci” i „populisti” su protiv političkog i ekonomskog diktata Brisela, protiv masovnih imigracija, protiv islamskog fundamentalizma i terorizma (novi italijanski ministar unutrašnjih poslova je nedavno izjavio da je Italija napadnuta sa juga a ne sa istoka, i da NATO treba da se bori protiv migracija i terorizma), za jačanje nacionalnih suvereniteta. Uz to, zajedničko im je, uz simpatije prema Trampu, i poštovanje prema Putinu i Rusiji, pogotovo u segmentu odbrane tradicionalnih vrednosti i obnove duhovnosti koja je, pogotovo u zapadnoj Evropi, na izdisaju.

Ukratko, sa prvima nemamo nikakve šanse, a sa drugima imamo bar neke (uz punu svest da se neki prirodni nacionalno-državni, geopolitički ili verski rivaliteti nikad ne mogu u potpunosti otkloniti ili prevazići). Stoga se čini da je srpski i ideološki i pragmatični izbor prilično jasan.

U pravu je, dakle, ministar spoljnih poslova Srbije kada kaže da „moramo doći do Trampa”, uz punu svest da su Stejt department i američki Kongres za Srbiju trenutno nedostupni (odnosno da su još uvek pod kontrolom globalističkog establišmenta i antisrpskih lobija). No, jasno je i to da Tramp ima svoje čvrste poglede na svet i da, uz to, ceni ljude i lidere sa kičmom, što se ogleda ne samo u njegovom dobrom ličnom odnosu sa kineskim predsednikom Sijem (što, opet, ne utiče na njegov stav o trgovinskim odnosima sa Kinom) i njegovim javnim izrazima poštovanja prema ruskom predsedniku Putinu, već i sa njegovim istorijskim iskorakom prema Kim Džong Unu – uprkos činjenici da sva trojica vode zemlje koje i sam Tramp smatra rivalima SAD. Drugim rečima, novac za lobiranje tu igra tek sekundarnu ulogu.

Srpski izbor je jasan – treba da budemo ono što jesmo, što glasnije i jasnije, i da nikako ne popuštamo u stvarima koje su nam od suštinskog značaja. Osvedočene (globalističke, antiruske, antisrpske, antitradicionalističke, liberal-intervencionističke) neprijatelje nikad nećemo preobratiti u prijatelje, ali zato imamo šansu da neke nove, nadolazeće snage (tradicionaliste, antiimigracioniste, antiglobaliste, pobornike saradnje sa Rusijom) na do sada neprijateljskom Zapadu, steknemo ili za saveznike, ili bar za ravnopravn(ij)e partnere.

S tim što se, naravno, zna i ne zaboravlja ko je uvek bio uz nas, ili nas bar nikad nije bombardovao, niti priznao tzv. Kosovo, niti uvozio mudžahedine i vehabije u BiH.

 

Sveosrpskoj.com