Пол Мејсон: Фејслифтинг на пољски начин

,,Антисемитизму је урађен велики фејслифтинг"

„Немачки концентрациони логор“, пише на табли у Мајданеку: то је незванични знак постављен на приколицу паркирану испред улаза. Он поручује посетиоцима да су у том логору на ободу пољског града Лублина Немци убијали Јевреје, Пољаке, Белорусе, Украјинце и Русе. „Није мој посао да објашњавам шта ту пише“, каже наш водич и окреће главу на другу страну. Све што пише на табли је истина. Али говорење целе истине о Холокаусту је данас у Пољској криминално дело.

Таблу су поставили активисти да би подржали закон који је десничарска пољска влада донела у јануару 2018. године. По том закону није дозвољено рећи да су „пољска држава или пољски народ“ учествовал у Холокаусту. Прекршиоци могу бити осуђени на три године затвора. Усвајање закона изазвало је велико дипломатско негодовање Израела и Сједињених Држава и уплашило јеврејску заједницу у Пољској коју чини 20.000 људи.

Зашто? Зато што је чињеница, брижљиво документована новим истраживањима током последњих 10 година, да су неки Пољаци храбро бранили Јевреје за време Холокауста, али да су их други убијали, денунцирали или се придруживали лову на њих који су организовали нацисти. За владајућу странку Закон и правда, која настоји да изгради црно-бели националистички наратив о Пољској као жртви, то је – претеривање.

У својој књизи Лов на Јевреје / Hunt for the Jews Јан Грабовски је извео следећу рачуницу: од 286 Јевреја који су убијени у једном округу, 115 је убила пољска „Плава полиција“, 98 су убили Немци по дојави локалних становника, а само седморо је убила немачка полиција без икакве помоћи са стране. Преосталих 59 су убијени у непознатим околностима. У опширнијој студији објављеној прошлог месеца тим Грабовског је закључио да су две тећине Јевреја који су потражили уточиште код Пољака нејевреја страдали.

Константy Геберс, угледни јеврејски новинар и ветеран покрета Солидарност, демонстративно је прекршио нови закон првог дана по његовом ступању на снагу. Није био оптужен иако је телефоном позвао многе јавне тужиоце и обавестио их о свом злочину. На основу бројева које наводи Грабовски, Геберс је извео закључак да су Пољаци током Другог светског рата убили и денунцирали између 62 и 200 хиљада Јевреја. По његовом мишљењу, нови закон је политички сигнал који је владајућа партија упутила својим гласачима са екстремне деснице; циљ је, каже он неувијено, да се „забибери јешама“. „Странка Закон и правда зависи од својих фашистичких бирача којих има око 8 одсто“, каже он. „Фашисти су гласали за ту странку зато што она полако али сигурно спроводи оно што они желе. Ако би власти повукле тај закон – ‘ако би капитулирале под јеврејским притиском’ – оде подршка и странка не би могла да освоји већину.“

Свађа око закона је погодовала бизнису пољске отворено антисемитске екстремне деснице. На киоску на лублинској железничкој станици, где сваке године пристижу хиљаде Јевреја из иностранства да посете музеј у Мајданеку, продају се многи антисемитски и екстремно десни магазини, са Газетом Варшавом у првом реду. „Историја по Јеврејима“, гласи ударни наслов на њеној насловници, а нешто мањим словима пољски премијер се проказује као израелски агент. Све то на насловној страни. Међу корицама је репринт странице Википедије о породици Ротшилд; свуда су посејане негативне приче о Јеврејима.

У магазину Полска Ниеподлега, историчари који су документовали улогу пољских нејевреја у Холокаусту названи су „фантастима“. Нови закон се оправдава као превентивни удар на наводне планове Јевреја да отму пољску имовину. „Током првих 25 година после пада комунизма антисемитизам је био у спором али постојаном опадању. У последњих 10 година приметан је систематски пораст класичних антисемитских ставова“, каже Геберт.

По Центру за истраживање предрасуда, у протеклих 10 година постотак Пољака који верују да Јевреји киднапују хришћанску децу порастао је са 11 на 25 одсто, а оних који верују да Јевреји „желе да завладају светом“ има 43 одсто. Око 56 одсто испитаника се сложило с тврдњом да „Јевреји желе да добију компензацију од Пољака за оно што су им заправо урадили Немци“.

Прживели логораши у Пољској имају утисак да се после деценија напредовања смер обрнуо. Срео сам Мариана Турског у пољском музеју посвећеном животу Јевреја у Варшави, у чијем оснивању је и сам учествовао. „У Аушвицу је било тако хладно, минус 20 или 25 степени“, сећа се Турски. „Исекао сам врећу од цемента да бих направио поткошуљу, али ме је један есесовац видео и готово на смрт премлатио“. Упире прстом у мене док оживљава тај тренутак од пре 75 година и каже: „Du hast Deutsches Vermögen gestholen“ – украо си немачку имовину.

Господин Турски који је преживео гето у Лођу, Аушвиц и маршеве смрти до Бухенвалда и Терезијенштата сада има 91 годину; каже да разуме зашто пољске власти желе да разјасне немачку одговорност за логоре смрти, али жали због атмосфере коју је тај закон створио. „Питам се да ли је нови закон смишљен тако да изазове антисемитизам. Јер управо то је урадио. Не зато што је сам закон опасан, већ због онога што се око њега догађа – он доприноси буђењу демона, чудовишта: то узнемирава“. Он верује да ће закон одвратити истраживаче од проучавања догађаја у Пољској за време Холокауста, јер неће желети да себи униште каријеру.

Кад сам упитао Турског шта би поручио младим Пољацима, присетио се закона против Јевреја које су нацисти донели 1933: по тим законима Јевреји нису смели да седе на неким клупама у парку ни да пливају у неким језерима. „Могли бисте помислити – то је непријатно. У реду, не можете да пливате на неким местима, па шта? У Берлину има много места за пливање. Не можеш да седиш на овој клупи, али има других на којима можеш. Тако су се жртве, починиоци и посматрачи навикавали на ново стање. А то је водило у гето, концентрациони логор, логор смрти… Аушвиц није пао с неба. Људи су се на њега навикавали и постајали равнодушни. Зато је порука: не вичите ‘никада више’. Размислите шта је узрок свему томе. Како се то догодило. И спречите га у зачетку“.

***

Током посете логору Мајданек зачудио сам се што он, по модерним стандардима, изгледа прилично неиндустријски иако је служио за убијање у индустријским размерама. Постоје само две добро очуване гасне коморе: она у којој се користио Циклон Б је величине железничког вагона и на зидовима се још виде плаве флеке од хемикалија; она у којој се користио угљен моноксид није већа од просечне дневне собе. Стотине Јевреја су истовремено сатеривани у те ниске просторије да би били убијени гасом. Када су желели да побију хиљаде људи, нацисти би их просто отерали до јарка и отворили ватру: 3. новембра 1943, после устанка у оближњем логору Собибор, у Мајданеку је убијено 18.000 људи.

Мајданек је био место за суровост „један на једнога“. Починиоци су деценијама припремани говором мржње, медијским расизмом и слабим законским забранама. Јевреји су ту, из забаве, на смрт шутирани; коришћени као боксерски џакови; сурово премлаћивани због најмањег преступа. Правилни редови барака, огромна збирка ципела и сјајне пећи у крематоријуму су споменици који нам помажу да замислимо атмосферу мржње у том логору.

Да бисмо разумели одакле је потекла та атмосфера довољно је да доживимо ситне мржње, стереотипе и наративе којих је данас пуна пољска штампа, а који другог приказују као суштински другачијег и туђег. „Пре месец дана сам се страшно уплашила“, каже Марyсиа Свиетлик, левичарска активисткиња. „Први пут сам била срећна што у школи коју похађају моја деца постоји обезбеђење. [Нови закон] је био јасан сигнал екстремној десници: да је то још једна тема о којој се може отворено говорити. Већ су отворено говорили против имиграната, а сада могу и против ционизма“.

Захваљујући дипломатском притиску Сједињених Држава, каже Свиетлик, владајућа странка је покушала да постепено потисне ту тему. Међутим, додаје она, „прилично страхујем од избора јер ће ти људи сигурно опет водити ксенофобичну кампању. То је једина ствар која заиста ради за њих“. Наспрам таквог стања пољска левица је слаба. Она може да организује велике протесте у вези са абортусом или уставном реформом, али цео спектар партија левице које су се за изборе 2015. окупиле у Уједињену левицу, није успео да освоји ниједно посланичко место. Савез демократске левице, некад комунистички, данас је пао на око 7 одсто.

Закон и правда је, напротив, најуспешнија десна националистичка странка у Европи. Према истраживањима јавног мњења, подржава је више од 40 одсто грађана, што није само последица економског раста: приход радничких породица се повећао захваљујући систему галантне подршке за децу. Ипак, она стално улеће у сукобе – са женама око абортуса, са Ангелом Меркел око расподеле сиријских избеглица, са Европском унијом око независности судства, а сада и са јеврејским становништвом око улоге Пољака у Холокаусту.

Сви припадници јеврејске заједнице у Варшави с којима сам разговарао истицали су да највећа опасност од званичног расизма и национализма прети муслиманима, мигрантима и Ромима. „Сваке недеље чујемо да је неко од њих нападнут“, каже Свиетлик и додаје: „Сви исламофобични наративи изграђени су на старим антисемитским – исти изрази, исти стереотипи који су укорењени у пољској и европској култури. Антисемитизму је урађен велики фејслифтинг“.

 

Превела Славица Милетић

 

Извор New Statesman/Пешчаник, 22. јун 2018.