С оне стране спорта

Спорт јесте политика. А политика је увек рат вођен другим средствима

Као ниједан други спорт, фудбал је огледало стања нације. Психофизичког, колективног, организационог. Швајцарска-Србија 2:1. Водили смо 1:0, и онда, полако, по обичају, почели да препуштамо игру противнику, од кога смо бољи. Одустали од рецепта који нам је донео успех. Уследила је казна, изједначење.

А онда је уследила и дрска неправда, арогантна крађа. Пошто је био константна опасност по њихов гол, двојица Швајцараца су рвачким захватима приземљили Александра Митровића, јер то је био једини начин да спрече још један његов опасан ударац главом ка голу. Приземљили су орла на силу. И онда је немачки судија одрадио посао због ког је и доведен. Свирао је фаул – Митровићев.

КАД ТИ СУДИ ХЕР ФЛИК
Из собе са ВАР технологијом су, како наводе на свом Твитер налогу, сугерисали судији др Феликсу Бриху да званично прегледа снимак – али је Брих био ”задовољан својом одлуком”. А само судија може да иницира званични преглед спорне ситуације. Иначе, како сами људи из ВАР-а наводе, они главном судији препоруче званични преглед снимка само ако сматрају да је његова одлука ”очигледно погрешна” (clearly wrong). Другим речима, хер Фликова, односно Брихова одлука да досуди фаул против Митровића уместо пенала против Швајцарске је процењена као ”очигледно погрешна”.

Епилог знамо. Примили смо гол у последњем минуту и изгубили. Реакције и коментари су, као и обично, подељени. Једни су бесни на судију, други су бесни на наше играче што су се повукли и пустили ”Швајцарце” (како пише швајцарски Weltwoche, национални тим Швајцарске је “трупа ветерана, страних плаћеника углавном са Балкана, обогаћена са неколико швајцаризованих Африканаца“) да их надтрче, трећи су бесни и на судију и на играче, и на Фифу.

Није нам први пут да смо овако брутално покрадени на неком Светском првенству. Посебно се памти утакмица са домаћином Шпанијом 1982. кад је судија прво свирао пенал на фаул који је јасно почињен изван шеснаестерца, а затим омогућио Шпанцима да понове пенал пошто су први промашили. И тад смо претходно повели 1:0. Као што нам није ни први пут да шаљемо добру екипу на Светско првенство, само да би разочарала недовољно нападачком или агресивном игром.

Ипак, остаје чињеница – и Бразилци су се намучили са Швајцарцима, опет својом грешком, баш као и ми. Надиграли су их у првих 20 минута, а онда, кад су им дали гол, препустили им иницијативу, и допустили да изједначе. Разлика између утакмице Бразил-Швајцарска и Србија-Швајцарска је – у судији и намештаљци у којој је очигледно учествовао. Србија није имала луксуз коју је имао Бразил – да само куди своје играче за приказано на терену и не бави се ванфудбалским стварима – од судијске одлуке, па до толерисања шиптарских егзибиција на терену, па до самог избора судије, који је, по сведочењу наших играча, све време комуницирао са швајцарским репрезентативцима на немачком.

Све што ми тражимо је да имамо луксуз да понекад одиграмо лоше, или недовољно добро, па да се опет ”провучемо”, као што су имали Бразилци. Или као што су (пре)често имали Италијани, чак и кад су освајали Светска првенства.

КАД БУДЕМО “ГРИЗЛИ” КАО АЛБАНЦИ…
Али очигледно да тако нешто не можемо да очекујемо, скоро никад. Зато морамо да гриземо. Увек. Као што морамо да непрестано гриземо да би опстали на овом простору, и сачували и обновили државу и народ. И да препознамо непријатеље, и од њих никад, али никад, не очекујемо ништа осим најгорег. И да се ослободимо већ једном илузија, попут оне Крстајићеве, изговорене после несрећне утакмице, да можемо да се само бавимо спортом, а да нас политика не занима. Не, не и не. Спорт јесте политика. А политика је, увек, рат вођен другим средствима, што значи да је то и спорт. (Крстајић је то и сам у међувремену схватио, кад му је мало преноћило, па је већ следећег дана рекао да би он судијског хер Флика најрадије послао у Хаг, да му се суди као што се судило Србима.)

Зато је Вељко Пауновић могао да освоји Светско првенство са младом репрезентацијом 2015. Схватили су да је то више од ”обичног спорта”. Повели су врхунског спортског психолога др Владимира Борковића и пре сваке утакмице заједно рецитовали ”Оче наш”. Постали су оно што сви дубоко знамо да можемо да будемо – прваци света. И тако треба да мислимо, и на терену, и на међународном пољу. Увек. Без компромиса, без калкулација, без опуштања, уз Божију помоћ.

Има места за критику дела репрезентације – као и за похвале Митровићу, Тадићу, Коларову поготово. То је нормално. И спортисти у националном тиму, баш као и политичари, треба да очекују да чују и похвале и критике. Али оно што се десило на терену је било апсолутно парадигматично: удружили се Шиптари и Немци против нас, а ми мислимо да можемо да се провучемо; они иду до краја, гризу, играју прљаво и траже крв, а ми би да ”компромисом” и ”фер-плејом” нешто постигнемо. Не иде. Ни на терену, ни у животу.

Имају право Шиптари да праве ”орла” док прослављају гол. Смешне су тврдње ”изненађених и увређених” са наше стране да је то ”провокација”. То је израз њиховог националног набоја, и уопште није важно што су им Хабсбурговци и Ватикан измислили и симболе и државу и језик. Они и за те химере гризу. А ми се стидимо да јасно, гласно и поносно истакнемо наше праве, аутентичне, крвљу зарађене симболе, него би да се некако ”договоримо” са крвним непријатељима, да правимо ”компромисе” са онима који би да нас сатру, па чак и да се утопимо у неке нове ”заједнице” с њима. Приземљили смо сопствене орлове, а онда нам сметају туђи. И ко нам је онда крив?

Два-један је још и добар резултат на фудбалском терену, у односу на то како још увек радимо ван њега.