Kao nijedan drugi sport, fudbal je ogledalo stanja nacije. Psihofizičkog, kolektivnog, organizacionog. Švajcarska-Srbija 2:1. Vodili smo 1:0, i onda, polako, po običaju, počeli da prepuštamo igru protivniku, od koga smo bolji. Odustali od recepta koji nam je doneo uspeh. Usledila je kazna, izjednačenje.
A onda je usledila i drska nepravda, arogantna krađa. Pošto je bio konstantna opasnost po njihov gol, dvojica Švajcaraca su rvačkim zahvatima prizemljili Aleksandra Mitrovića, jer to je bio jedini način da spreče još jedan njegov opasan udarac glavom ka golu. Prizemljili su orla na silu. I onda je nemački sudija odradio posao zbog kog je i doveden. Svirao je faul – Mitrovićev.
KAD TI SUDI HER FLIK
Iz sobe sa VAR tehnologijom su, kako navode na svom Tviter nalogu, sugerisali sudiji dr Feliksu Brihu da zvanično pregleda snimak – ali je Brih bio ”zadovoljan svojom odlukom”. A samo sudija može da inicira zvanični pregled sporne situacije. Inače, kako sami ljudi iz VAR-a navode, oni glavnom sudiji preporuče zvanični pregled snimka samo ako smatraju da je njegova odluka ”očigledno pogrešna” (clearly wrong). Drugim rečima, her Flikova, odnosno Brihova odluka da dosudi faul protiv Mitrovića umesto penala protiv Švajcarske je procenjena kao ”očigledno pogrešna”.
Epilog znamo. Primili smo gol u poslednjem minutu i izgubili. Reakcije i komentari su, kao i obično, podeljeni. Jedni su besni na sudiju, drugi su besni na naše igrače što su se povukli i pustili ”Švajcarce” (kako piše švajcarski Weltwoche, nacionalni tim Švajcarske je “trupa veterana, stranih plaćenika uglavnom sa Balkana, obogaćena sa nekoliko švajcarizovanih Afrikanaca“) da ih nadtrče, treći su besni i na sudiju i na igrače, i na Fifu.
Nije nam prvi put da smo ovako brutalno pokradeni na nekom Svetskom prvenstvu. Posebno se pamti utakmica sa domaćinom Španijom 1982. kad je sudija prvo svirao penal na faul koji je jasno počinjen izvan šesnaesterca, a zatim omogućio Špancima da ponove penal pošto su prvi promašili. I tad smo prethodno poveli 1:0. Kao što nam nije ni prvi put da šaljemo dobru ekipu na Svetsko prvenstvo, samo da bi razočarala nedovoljno napadačkom ili agresivnom igrom.
Ipak, ostaje činjenica – i Brazilci su se namučili sa Švajcarcima, opet svojom greškom, baš kao i mi. Nadigrali su ih u prvih 20 minuta, a onda, kad su im dali gol, prepustili im inicijativu, i dopustili da izjednače. Razlika između utakmice Brazil-Švajcarska i Srbija-Švajcarska je – u sudiji i nameštaljci u kojoj je očigledno učestvovao. Srbija nije imala luksuz koju je imao Brazil – da samo kudi svoje igrače za prikazano na terenu i ne bavi se vanfudbalskim stvarima – od sudijske odluke, pa do tolerisanja šiptarskih egzibicija na terenu, pa do samog izbora sudije, koji je, po svedočenju naših igrača, sve vreme komunicirao sa švajcarskim reprezentativcima na nemačkom.
Sve što mi tražimo je da imamo luksuz da ponekad odigramo loše, ili nedovoljno dobro, pa da se opet ”provučemo”, kao što su imali Brazilci. Ili kao što su (pre)često imali Italijani, čak i kad su osvajali Svetska prvenstva.
KAD BUDEMO „GRIZLI“ KAO ALBANCI…
Ali očigledno da tako nešto ne možemo da očekujemo, skoro nikad. Zato moramo da grizemo. Uvek. Kao što moramo da neprestano grizemo da bi opstali na ovom prostoru, i sačuvali i obnovili državu i narod. I da prepoznamo neprijatelje, i od njih nikad, ali nikad, ne očekujemo ništa osim najgoreg. I da se oslobodimo već jednom iluzija, poput one Krstajićeve, izgovorene posle nesrećne utakmice, da možemo da se samo bavimo sportom, a da nas politika ne zanima. Ne, ne i ne. Sport jeste politika. A politika je, uvek, rat vođen drugim sredstvima, što znači da je to i sport. (Krstajić je to i sam u međuvremenu shvatio, kad mu je malo prenoćilo, pa je već sledećeg dana rekao da bi on sudijskog her Flika najradije poslao u Hag, da mu se sudi kao što se sudilo Srbima.)
Zato je Veljko Paunović mogao da osvoji Svetsko prvenstvo sa mladom reprezentacijom 2015. Shvatili su da je to više od ”običnog sporta”. Poveli su vrhunskog sportskog psihologa dr Vladimira Borkovića i pre svake utakmice zajedno recitovali ”Oče naš”. Postali su ono što svi duboko znamo da možemo da budemo – prvaci sveta. I tako treba da mislimo, i na terenu, i na međunarodnom polju. Uvek. Bez kompromisa, bez kalkulacija, bez opuštanja, uz Božiju pomoć.
Ima mesta za kritiku dela reprezentacije – kao i za pohvale Mitroviću, Tadiću, Kolarovu pogotovo. To je normalno. I sportisti u nacionalnom timu, baš kao i političari, treba da očekuju da čuju i pohvale i kritike. Ali ono što se desilo na terenu je bilo apsolutno paradigmatično: udružili se Šiptari i Nemci protiv nas, a mi mislimo da možemo da se provučemo; oni idu do kraja, grizu, igraju prljavo i traže krv, a mi bi da ”kompromisom” i ”fer-plejom” nešto postignemo. Ne ide. Ni na terenu, ni u životu.
Imaju pravo Šiptari da prave ”orla” dok proslavljaju gol. Smešne su tvrdnje ”iznenađenih i uvređenih” sa naše strane da je to ”provokacija”. To je izraz njihovog nacionalnog naboja, i uopšte nije važno što su im Habsburgovci i Vatikan izmislili i simbole i državu i jezik. Oni i za te himere grizu. A mi se stidimo da jasno, glasno i ponosno istaknemo naše prave, autentične, krvlju zarađene simbole, nego bi da se nekako ”dogovorimo” sa krvnim neprijateljima, da pravimo ”kompromise” sa onima koji bi da nas satru, pa čak i da se utopimo u neke nove ”zajednice” s njima. Prizemljili smo sopstvene orlove, a onda nam smetaju tuđi. I ko nam je onda kriv?
Dva-jedan je još i dobar rezultat na fudbalskom terenu, u odnosu na to kako još uvek radimo van njega.
