Панкрај Мишра: Иза маске или шта спаја Брајтбарт и Њујорк тајмс

Млади ће се данас вероватније придружити политичким побунама против неолиберализма него прогутати причу о људскоправашкој анти-политици

Прикази књига: 1. Јаша Мунк – „Народ против демократије: зашто је слобода угрожена и како је спасти / Тhe people v. democracy: Why our freedom is in danger and how to save it“; 2. Семјуел Мојн – „Недовољно: људска права у свету неједнакости / Not enough: Human rights in an unequal world““

Семјуел Мојн је прошле године у часопису Дисент писао о томе како амерички либерали никада нису одустали од „америчке изузетности која подразумева да су САД јединствене у свету по својим врлинама” и да је тек Трампов долазак на место председника разоткрио „колико смо застрашујуће обична нација руковођена популистичким шовинизмом и агресивном спољном политиком”. Али чињеница да су председникове одлуке о ракетним нападима на стране циљеве задобиле двопартијску подршку показује да се мало тога заправо променило. Када је Трамп у априлу прошле године наредио ракетне ударе на Сирију, Фарид Закарија је поздравио овај „величанствени тренутак”: „Доналд Трамп је синоћ постао председник САД”. Док су Трампови „сјајни и нови” пројектили летели према Сирији, Ен-Мери Слотер, бивша службеница у Обаминој администрацији и председница фондације Нова Америка, твитовала је да је председник урадио „праву ствар… мада бомбардовање неће спасити сиријске грађане од многих других ужаса и противзаконито је по међународном праву”.

Артур Кеслер је писао да је „срозавање интелектуалаца један од симптома болести, баш као и корупција владајуће класе и успаваност пролетаријата. Све су то симптоми истог фундаменталног процеса”. Јасан знак интелектуалне слабости може се препознати у очајању са којим центристи и либерали, уклоњени са кормила америчке моћи, трагају за идејама и инспирацијом на лумпенској десници. Страница за гостујуће колумнисте у Њујорк тајмсу дала је простор познатом порицатељу климатских промена Брету Стивенсу и универзитетском агитатору познатом по прогону арапских професора Берију Вајсу (који иначе пише за Мардоков Вол стрит џурнал). Магазин Атлантик је запослио, а свега неколико дана касније и отпустио Кевина Вилијемсона, колумнисту конзервативног часописа Нешнал ривју, познатог по предлогу да се жене које су извршиле абортус кажњавају вешањем. У оваквом хаосу „интелектуални лидери” се уздижу преко ноћи, без јасне путање и са мало искуства. Џордан Питерсон, еванђелиста са Јутјуба, који верује да феминисткиње имају „несвесну жељу за бруталном мушком доминацијом”, проглашен је на страницама Њујорк тајмса за „најутицајнијег западног јавног интелектуалца”, а побрао је похвале и од Њујорк магазина, Атлантика и Есквајера.

Али најбесрамнији сурфери на овој плими помодних општих места ипак су богати и утицајни чувари „либералног поретка”, чије дијагнозе и рецепти доминирају коментарима у Фајненшел тајмсу, Њујорк тајмсу и Економисту. Они дилетанта из Беле куће приказују као непогоду без преседана, опаснију од економске неједнакости, блокиране владе, ненаплативих дугова, послова који су отишли преко океана, незауздане моћи корпорација и компромитоване законодавне моћи која је довела до тога да Трамп милионима Американаца постане прихватљив кандидат. У покушају да очувају либерални поредак новинари, политичари, бивши државни функционери и политички ангажовани бизнисмени с обе стране Атлантика гребу ноктима и зубима у обновитељском заносу. Убрзо након Трампове победе, „Трећи пут”, тинк-тенк под вођством бившег саветника Била Клинтона, лансирао је Њу блу, 20 милиона долара вредну кампању са циљем оживљавања „виталног центра”. У априлу је откривено да „Патриоте и прагматисте”, приватну дебатну групу политичких коментатора блиских администрацијама Барака Обаме и Џорџа Буша Млађег, финансирају милијардери. У Британији је испливала центристичка политичка партија са 50 милиона фунти у каси. Један од њених донатора, Тони Блер, објаснио је прошлог марта у Њујорк тајмсу да „у циљу спасавања и напретка либералне демократије треба саставити коалицију која ће бити популарна, а не популистичка”.

Поново ојачани центризам, написао је Блер, треба да препозна „аутентичне културалне страхове”, између осталог и оне од имиграције. Истог месеца, Блер је донирао 10 милиона фунти за „Оживљавање центра”, „непартијску платформу” под контролом „Института за глобалне промене” и запослио Јашу Мунка, предавача са Харварда, да поведе борбу против „лажног популизма”. У својој књизи Народ против демократије Мунк упорно понавља Блеров рефрен: „Бранитељи либералне демократије само ће даље појачати популистички пожар ако занемаре страх људи од пропусних граница и њихов гнев због имиграције”. Баш као што Блер тврди да нема сврхе у „опсесивном бављењу питањима попут родног идентитета” јер то повређује „белу радничку класу”, нову свету краву поражених елита – Мунк оптужује „левицу” због штетне опсесије идентитетском политиком, културалном апропријацијом и гушењем слободе говора.

Мојн је још 2006. упозоравао на „анти-тоталитарни либерализам” који је у доба рата против „исламо-фашизма постао омиљени приступ многих политичких елита у западним демократијама”. Ово је изгледа неискорењив интелектуални рефлекс који се препознаје и у Мунковом оживљавању супротности популарних у доба Хладног рата и рата против тероризма: либерална демократија против ауторитаризма, слобода против њених непријатеља. Представљајући ове манихејске поделе не као геополитичке изазове, већ као унутрашњи проблем запада он предлаже и одговарајуће квази-решење: „инклузивни национализам”, који су Обама и Макрон већ артикулисали у својим говорима. Треба да се фокусирамо „на оно што нас спаја, а не раздваја”; притом је левица крива за „радикално одбацивање нације и свега што уз њу иде“. Али како поново изградити „колективни облик припадања” на расно и етнички хетерогеном западу? Мунк признаје да „не можемо поново створити претњу комунизма или фашизма”. Па ипак, „можемо се подсетити да је грађанско образовање главна линија одбране пред изазовима ауторитаризма”. Ђаке који тренутно уче како да „презиру наше традиционалне политичке институције” и код којих се подрива дух просветитељства треба обучавати да буду „поносни браниоци либералне демократије”. „Реторика је битна”, инсистира он. Хилари Клинтон је на пример „требало да убеди бираче да је одлучна у намери да промени статус кво”.

Овакви и слични успутни увиди које Њујоркер сматра „проницљивима”, а Гардијан „изузетнима” корисни су пре свега као потврда истрајности ancien regime-a у уредничким одборима, одељењима политичких наука, тинк-тенк-овима и телевизијиским студијима са обе стране Атлантика. Блер, који за велике паре дели савете деспотима и плутократима по свету, док код куће избегава хапшење, више није погодан за лидера светских промена. Али његов пројекат обнове виталног центра привлачан је антитоталитарним либералима на инстинктивном нивоу. Њима је пад Берлинског зида једном заувек потврдио да алтернатива не постоји. То су људи које је Трамп ухватио на спавању. Управо су ови заступници дерегулације, приватизације и превентивних ратова најподложнији Мунковим бајкама, у којима се Америка кретала ка „реализацији своје узвишене концепције” пре него што јој је пут препречило зло чудовиште. „А онда се појавио Доналд Трамп”, пише Мунк, „председник који отворено одбацује уставне норме”.

Прилог „отворено” сугерише да је најпроблематичнија ствар у вези са Трампом то што је он скинуо вео који је прикривао борбу за моћ и богатство међу традиционалним владајућим класама. Мунк не разматра могућност да је можда лагање званичника у вези са илегално вођеним ратовима и њихови напади на грађанске слободе то што је код људи продубило скепсу према либералној демократији. Он тактички ћути о чињеници да су многи водећи либерални демократи – Блер, али и Клинтон, Лагард, Шредер, Оланд, Рахој, Ренци, Камерон и Озборн – стално изнова хватани у ротационим вратима између бизниса и политике. Исто тако, он не помиње да је управо Обама био тај који је, како пише Мојн, “увећао председничка овлашћења која су сада доспела у руке једног шарлатана”, нити да је у покушају да подмири екстремне десничаре из редова републиканаца, Обама депортовао имигранте експедитивније него Трамп. Макрон, још један од Мункових љубљених либералних демократа, не само да спроводи темељну приватизацију, већ истовремено уводи антиимигрантске и антиизбегличке мере које чак и Национални фронт слави као „политичку победу”.

Ово није први покушај прагматичних патриота да победе десничаре на њиховом терену. Супротно Мунковој поучној причи о либералној демократији, мејнстрим партије левог центра су такође спроводиле методе онога што Стјуарт Хол назива „ауторитарним популизмом”, и то још од нафтних удара и рецесија 70-их и 80-их година прошлог века. Хол је сковао овај термин касних 70-их како би описао „успон радикалне деснице под покровитељством тачеризма” из рушевина „социјалдемократског консензуса”. Пошто је капитализам био погођен неразрешивом структуралном кризом, било је неопходно мобилисати свежу популистичку подршку – неретко изазивањем моралне панике у вези са имигрантима – за спровођење строгих неолибералних мера. Тридесет година касније и нови лабуристи су пред крај свог мандата прибегли ауторитарном популизму. Како се истиче у једном тексту из америчког интернет-магазина Утопиан, Блер је „увукао Британију у рат у Ираку” служећи се пресним лажима, након чега је „усвојио најрестриктивније антитерористичке законе у Европи”. „Ауторитарна црта” је присутна и код Блера и код Брауна и обојица су „прибегли мерама присиле” зато што „нису били у стању да остваре прави економски напредак”. Економски раст „изразито концентрисан у финансијској индустрији” био је „постигнут по цену све већих уступака банкарима и супер-богаташима”. Као резултат овог процеса „класа најсиромашнијих је наставила да расте”, а многи припадници „разочаране беле радничке класе” су се повукли из изборне политике или су се окренули радикалној десници. „Лабуристички популизам”, пише у закључку овог текста, „био је очајнички покушај да се поново придобију ови гласачи”.

Аутор ове полемичке и далековиде анализе – о центру који је попустио много пре Трампове кандидатуре – био је нико други до Јаша Мунк. Године 2010. он је презирао Блерово „очајничко подилажење” екстремној десници и „супер-богаташима” и чинило се да се слаже са деловима британске левице која „сматра да је време да се ‘нови лабуристи’ пошаљу у пензију”. Радећи данас на пројекту оживљавања блеризма Мунк понавља грех свог послодавца и многих других оцвалих центриста крајњом релативизацијом својих основних принципа.

***

Каријера Семујела Мојна обележена је преокретом у супротном смеру: од младалачке очараности сладуњавим хитом „трећег пута” до поновног откривања Интернационале, од ентузијастичног подржаваоца моћи до њеног немилосрдног критичара. Године 1999. током НАТО бомбардовања Југославије Мојн је отишао у Вашингтон да ради као стажиста у Клинтоновом Савету за националну безбедност. Данас је један од најистакнутијих интелектуалних гласова америчке левице која је, будући да јој је ускраћен приступ мејнстрим медијима презаузетим пљувањем по Трампу и величањем његових острашћених противника – изненада процветала у новој периодици (Џекобин, Вјупоинт, Лос Анђелес ривју ов букс), и на оживљеним страницама Бефлера, Бостон ривјуа, Дисента, н+1, Њу рипаблика и Нејшна. Скептичан према острашћеном антитрампизму, Мојн је одлучио да у тренутку „транзиције из периода либералног успона у период либералне кризе” обнови „егалитаристичке идеале и праксе” које је неолиберални капитализам укинуо у свом победничком налету.

Године 1999. Мојн је био очаран идејом Америке која доноси правду очајним и непросвећеним народима света. У томе није био сам. Деведесете су обиловале илузијама проистеклим из слома комунистичких режима, повлачења социјалдемократије у Европи и напуштања социјалистичких идеала у постколонијалној Азији и Африци. Етички вакуум који су произвели ови догађаји био је попуњен идеологијом људских права којима је поверена, како пише Мојн, „величанствена политичка мисија стварања глобалног оквира за остваривање слободе, идентитета и просперитета”. Те 1999. Блер је у Чикагу изјавио: „Свиђало нам се то или не, данас смо сви интернационалисти”. Западне вредности и западни интереси су се стопили, а „ширење вредности слободе, владавине закона, људских права и отвореног друштва” – ако је неопходно и силом – постало је нови императив. Први Заливски рат, вођен наводно због људских права грађана Кувајта, помогао је да се искристалише уверење по којем национални суверенитет више није неприкосновен. Људска права, будући универзална, постала су корисно средство у омаловажавању принципа који су малим државама током Хладног рата гарантовали заштиту од суперсила.

Интелектуална, морална и правна подршка „новом светском поретку” потицала је из различитих извора. Хјуман рајтс воч је подржао катастрофалну војну интервенцију Вашингтона у Сомалији 1992. Јирген Хабермас је накратко убедио себе да би САД могле створити космополис у кантовском духу. Џон Ролс је преносећи своју теорију правде у домен међународних односа 1999. изјавио да друштва која крше људска права могу с правом бити изложена економским санкцијама и војној интервенцији. Либералне државе, које су по природи незаинтересоване за империјалну славу, могу оправдано водити самоодбрамбене ратове против „одметничких” држава. Синергија циљева Стејт дипартмента, заговорника људских права и милитаристичких хуманиста постала је још израженија после напада на САД 11. септембра 2001. Филип Бобит, саветник у неколико америчких администрација и Блерова и Камеронова муза, тврдио је у књизи Ахилов штит: рат, мир и ток историје / The shield of Achilles: War, peace and the course of history (2002) да „ниједна држава не може да рачуна на неприкосновеност свог суверенитета ако упорно одбацује парламентарне институције и гаранције људских права”. У књизи Паклени проблем: Америка и доба геноцида / A problem from hell: America and the age of genocide, такође објављеној 2002, Саманта Пауер је понудила рецепт за излажење на крај са светским злочинцима: амерички унилатерализам неспутан међународним институцијама. Хвалећи Бушов превентивни напад на Ирак Мајкл Игнатијеф је 2003. препоручивао оснивање нове америчке империје засноване на „врлинама слободног тржишта, људских права и демократије наметнутих помоћу најјаче војне силе коју је свет икада видео”.

Као Обамина кандидаткиња за амбасадора у УН Пауер је писала да су САД „најбоља земља на свету” и заклела се да ће „заступати интересе Израела и неуморно радити на његовој одбрани”. Наредне године твитнула је своју слику са стадиона Јенки на којој се види како ужива у бејзбол утакмици у друштву Хенрија Кисинџера. У интервјуу за Њујоркер Пауер је изјавила да „како време пролази све више гравитира ка људима ‘који завршавају посао’”. Слично важи и за Игнатијефа, њеног бившег колегу са харвардског „Кар центра за људска права“, који је у Њујорк тајмсу скицирао „допустиве” облике мучења; његове препоруке (које су укључивале „држање затвореника са кукуљицама на глави”) појавиле су се у незгодном тренутку – управо у време када су из Абу Граиба испливале прве слике затвореника са кукуљицама на главама. Овакви амбициозни академски радници спремно су подржали америчку одлучност и одговарајуће врлине као решење за најтеже светске проблеме. Наравно, људска права лишена сигурног законског и филозофског темеља лако бивају присвојена од стране империјалистичких режима. Једном када је било дефинисано као неодвојиво од ширења слободног тржишта и других ствари неопходних за стварање pax Americana-e, ширење људских права је могло бити представљено као део Пентагонове мисије и природни извод вашингтонског консензуса – начин да се заврши сваки посао. Помогло је и то што људска права нуде и заводљиви „анти-политички” елемент краја историје. Ова анти-политика, са жаљењем је констатовао Тони Џад у својој књизи Тешко земљи, „навела је генерације младих активиста да поверују како у ситуацији у којој су уобичајени путеви за промену безнадежно непроходни, треба напустити политичко организовање у корист невладиних организација посвећених једној теми, и неупрљаних компромисима”.

Мојн је постао један од ових активиста, али се у међувремену одрекао свог младалачког романтизма. Његова дела се могу читати и као дугачко појашњење начина на који је одговорност да се помогне постала неразлучива од права да се бомбардују или изолују наводни непријатељи (Југославија, Авганистан, Ирак, Сирија), права да се тетоше „пријатељи” (Саудијска Арабија, Египат, Израел) и права да се буде пасиван према „тржишним фундаменталистима” који су разлику између глобалних богаташа и свих осталих учинили „већом него икада”. У књизи Последња утопија / The last utopia (2011) Мојн је напао самозадовољну претпоставку једног Игнатијефа и њему сличних да је свест о ужасима Холокауста помогла да након рата дође до „револуције моралних обзира” оличене у светости људских права. Пре свега, истиче Мојн, „у послератном периоду није било раширене свести о Холокаусту”, а током 50-их и 60-их мало ко је био у стању да наведе људска права из декларације УН. Дискурс људских права постао је популаран тек 70-их. Интелектуалци, нарочито у Француској, искористили су их као замену за своју веру у социјализам и трећи свет, и као моралну потпору свом антитоталитарном либерализму. Политичари попут Џимија Картера искористили су људска права као оружје за нову идеолошку и моралну офанзиву против Совјетског Савеза.

Мојнова нова књига показује и како су људска права, поред тога што су омогућила амерички милитаризам као „немоћног пратиоца тржишног фундаментализма”, допринела глобалној „експлозији неједнакости”. Управо се током 70-их покрет за људска права усталио у ономе што Дејвид Кенеди у својим заједљивим мемоарима о људскоправашком активизму у Уругвају 1984, Ритуали пролећа / The rites of spring (2009), назива „механичким и устаљеним рутинама професионалног заговарања”. Присећајући се времена које је провео у канцеларијама Хјуман рајтс воча у Емпајер стејт билдингу, Кенеди описује како су 80-их и 90-их западне групе за људска права обликовале своју стратегију „снишодљивог именовања и посрамљивања криваца”. Овај модел људских права је постао преовлађујући, иако је био далеко од универзалног. У Јужној Африци, на пример, левичарски активисти који су се борили против апартхејда користили су језик људских права не само како би одбранили жртве државног насиља, већ и како би захтевали ширу демократску трансформацију.

Оно што је издвајало западни модел од многих азијских, афричких и латиноамеричких мрежа женских група и домородачких народа, или од алтернативних развојних и еколошких организација, била је његова незаинтересованост за „економска и социјална права”: оно што Мојн дефинише као „право на рад, образовање, социјалну помоћ, здравство, стан, храну и воду”. Фокусирајући се на кршење инвидуалних права од стране држава, групе које су промовисале људска права обавиле су вредан посао документовања злочина које су чиниле власти у Аргентини, одреди смрти у Ел Салвадору и државни терористи у Гватемали. Али ове групе су остале углавном незаинтересоване за злоупотребу моћи од стране недржавних актера, попут клептократских олигархија које су се појавиле у Азији, Африци и Латинској Америци током 90-их и 2000-их. Исто тако, оне нису имале пуно тога да кажу о стравичним последицама програма структуралног прилагођавања које су током 80-их и 90-их спроводили ММФ и Светска банка. Како тврди Мојн, људска права, политика и закон можда јесу били осетљиви на „очигледне случајеве беде и немаштине, као и застрашујућу репресивност ауторитарних и тоталитарних држава, али не и на кризу националног благостања, стагнацију средње класе и окошталост глобалне хијерархије“.

***

Мојнова бритка анализа можда неће бити нарочито нова дугогодишњим критичарима западне моралне реторике на глобалном Југу. Антиколонијалне вође и мислиоци знали су да западни империјализам мора бити радикално реструктуиран како би се барем делимично испунило обећање националног самоопредељења, а камоли социјализма. Како је писао Конор Круз О’Брајен у својим извештајима из Африке, перцепција западних либерала као „лажних пријатеља“ била је врло распрострањена, а сâм либерализам се перципирао као „умилна морална маска коју друштво засновано на суровој грамзивости носи пред људима које пљачка“. Неповерење у западни дискурс људских права такође је било дубоко и константно. Индонезијски мислилац Сеђатмоко довео је у питање претпоставку универзалног морала на којој се овој дискурс заснива, указујући на глобалне неједнакости које се одржавају захваљујући борцима за људска права. Арундати Рој је 2004. говорила о „узнемирујућој промени парадигме“: „Чак и међу најдобронамернијима, свеобухватан и величанствен појам правде полако се замењује редукованим и далеко слабијим дискурсом ‘људских права’“ – у основи, минималистичким захтевом да се не буде убијен, мучен или неправедно бачен у затвор. Због ове промене, тврдила је Рој, „покрети отпора у сиромашним земљама… људскоправашке НВО виде као савремене мисионаре“, саучеснике у покушају запада да „свету наметне неправедну политичку и економску структуру“.

Неки афро-амерички активисти су од почетка видели да људска права, у њиховој хегемонистичкој америчкој формулацији, немају за циљ да омогуће „политику правичне расподеле“. Чак и у време састављања Универзалне декларације о људским правима, В. Е. Б. Дубоа је приметио да су, како пише Мојн, „људска права неизбежно повезана са местима моћи“. Као што је описала Керол Андерсон у књигама Без награде / Eyes off the prize (2003) и Буржоаски радикали / Bourgeois radicals (2014), Национална асоцијација за унапређење положаја црних људи (NAACP) је уз Дубоаову помоћ 1947. упутила захтев новооснованим Уједињеним нацијама да признају Афро-американце као жртве кршења људских права – не само због ропства, сегрегације и ускраћивања права гласа, већ и због дискриминације у судском систему, образовању, становању, запошљавању и приступу здравству. Дубоа и други предводници покрета за грађанска права понављали су аргументе многих антиколонијалистичких активиста да законска и политичка права није могуће постићи без економске сигурности и да пука забрана дискриминације не може исправити векове неправде. Њихов захтев је наишао на жестоко противљење, не само белих супрематиста међу јужњачким демократима и конзервативним републиканцима, већ и оних које су сматрали савезницима: на пример припадника Труманове администрације и Еланор Рузвелт, која је рекла Дубоау да је овим захтевом осрамотио САД пред Совјетским Савезом. Било је и оних који су тврдили да овај захтев мирише на социјализам. Нико од њих није желео да УН има било каквог утицаја на унутрашње уређење у САД. NAACP је попустио пред браниоцима беле супремације и Дубоа је био скрајнут. Напуштајући своју широку дефиницију људских права NAACP се задовољио уским циљем једнакости пред законом. Није нимало изненађујуће да дубоке неједнакости у образовању, здравству и стамбеним условима истрајавају до данас: то је логика покрета за људска права, рођеног и одгајаног под окриљем америчке империје.

У Последњој утопији Мојн помиње Дубоаов покушај да интернационализује питање положаја Афро-американаца и дефинише институционални расизам као кршење људских права, али не препознаје значај Дубоаовог неуспеха да постигне ове циљеве, баш као ни многе друге храбре и на пропаст осуђене покушаје да се превазиђу расистичка политика и економске хијерархије на глобалном Југу. Мојн сада признаје да је његова ранија анализа била непотпуна. У Недовољном он још ефектније указује на провинцијални карактер неделотворног и превазиђеног западног модела људских права. Он пише да „локална и глобална економска правда захтева редизајнирање тржишта или барем прерасподелу средстава – а снисходљиво именовање и посрамљивање криваца то никада неће моћи да постигну“. Пошто се, како он тврди, покрет за људска права не може „направити из почетка, са потпуно новим идеалима и алаткама“, најбоље би било да се „држи онога што ради најбоље: обогаћивања појма грађанског и стигматизовања зла, без покушаја да се представи као заступник целовите ‘глобалне правде’“.

Мојнова књига је пример обновљеног интересовања за политичко и интелектуално наслеђе деколонијализације и све оштријег преиспитивања либералног поретка и институција глобалног управљања, створених од стране и, како се тврди, због pax Americana-e. У књизи Свет борбе: како моћ, закон и експертиза обликују глобалну политичку економију / A world of struggle: How power, law and expertise shape global political economy Дејвид Кенеди криви хуманитарне интервенционисте и међународне адвокате, као и друге глобалисте за стварање света који је „застрашујуће неправедан, подложан кризама, еколошки неодржив и политички и економски у власништву неколицине људи“. Марта Нусбаум је недавно „систем“ Уједињених нација назвала „гротескно мањкавим и корумпираним, потпуно лишеним демократске одговорности, па самим тим и било какве процедуралне легитимности у наметању закона људима“. Губитак легитимности се чини много озбиљнијом примедбом у случају западног покрета за људска права, који ће пре или касније неизбежно морати да се суочи са сопственим недостацима.

Претворивши се, како је то недавно рекао Дејвид Риф у часопису Форин полиси, у „секуларну цркву либералног глобализма“, покрет за људска права је постао жртва противудара усмереног ка либералним глобалистима. Принципијелној мањини која је дуго била сумњичава према западним НВО данас се придружују опортунистичке поглавице већинских покрета. Ердоган је затворио председника турског огранка Амнести интернешнела. Амнести интернешнел Индија је морао да привремено затвори своје канцеларије у Бангалору, након што су биле нападнуте 2016. од стране индијских националиста који су оптуживали ову организацију за дизање побуне. Нетањаху је недавно депортовао директора Хјуман рајтс воча за Израел и Палестину. У Мађарској, Орбан је одлучан у намери да протера Сорошево Отворено друштво. А имајући у виду Трампово дивљење аутократима, покрет за људска права очекује „најтежи тест од свог настанка“, пише Риф.

Изгледа да су одбројани дани када су млади људи свој политички идеализам преводили на језик либералног интернационализма. Млади мушкарци и жене ће се данас вероватније придружити политичким побунама против неолиберализма него прогутати причу о људскоправашкој анти-политици, чудесно измештеној ван домена политичке економије. Они тешко могу да не примете огроман јаз који данас постоји између званичне оданости политици људских права и њиховог бесрамног кршења у свим односима између богатих и сиромашних, моћних и слабих. Мојнова књига, која је вероватно његова последња реч на тему утопије, бави се демократским перспективама с ону страну људских права и либерализма који паразитира на различитим врстама зла – комунизму, исламофашизму, трампизму. Мојнов тајминг је перфектан. „Главни проблеми либералне демократије су изгледа само њени непријатељи“, писао је он 2006. у уводу за збирку текстова Пјера Розвалона, „као да нема никакве потребе да размишљамо о историјским варијацијама и неиспробаним варијантама демократије“. Дванаест година касније Трамп је ненамерно довео до отварања политичких и економских могућности широм политичког спектра; тачеристичка претпоставка да алтернатива не постоји постала је неодржива. У Недовољном Мојн предосећа да је криза неолиберализма интелектуална и политичка шанса. Он оживљава заборављене тренутке из дуготрајног постколонијалног напора да се принцип једнакости, који либерали сматрају легитимним само у домену политике, прошири на домене економије и геополитике. Он такође разматра предлоге које су 70-их година износиле сиромашне земље, о међународном економском поретку који би их заштитио од предаторског понашања богатих земаља и мултинационалних корпорација. Ово није носталгија, попут оне коју је Тони Џад исказивао према социјалдемократији своје младости. Није у питању ни трећесветизам, како је то написао осетљиви критичар Њујорк тајмса у приказу Мојнове књиге. Заправо, Мојн заговара повратак социјализма – који је глобално сматран „централним језиком правде“, пре него што су ту улогу преузела људска права – као етички и политички циљ.

***

Ово може изгледати као донкихотовски пројекат. Размере пораза левице у последњих пар деценија – које се огледају у умирућем радничком покрету, приватизацији основних услуга, економској неједнакости каква није виђена вековима, расној сегрегацији и антифеминистичком противудару – не могу се сакрити. Али треба имати у виду и чињеницу да идеали једнакости и прерасподеле никада нису изгледали тако привлачно као када се либерализам, након што је прво обећао универзални просперитет и више демократије, сурвао у кланицу Првог светског рата. Шансе за социјализам сада поново расту, у тренуку када структурални недостаци капитализма постају све јаснији његовим жртвама, а свесна колективна рука треба да замени невидљиву руку тржишта као једино могуће решење за климатску катастрофу која је у току.

„Социјализам“, нервозно је прошле године извештавао Вол стрит џурнал, „више није табу због својих асоцијација са Хладним ратом и убрзано постаје све популарнији“. Предвидиво, идеолошка полиција либералног поретка улаже велики напор да обнови овај стари табу. Денунцијације наводно свемоћне и фанатичне левице стижу са једнаком учесталошћу са страница Њујорк тајмса, Вашингтон поста, Бостон глоба, Њујорк магазина и Атлантика, као и са Брајтбарта, а презир према „борцима за социјалну правду“ уједињује на први поглед врло различите фигуре као што су Марк Лила, Илон Маск, Стивен Пинкер, Најал Фергусон и Џордан Питерсон. Међутим, изненађујуће успешна кампања Бернија Сандерса потврдила је да социјалистички идеали још увек постоје, с ону страну искуства комунистичке тираније, као оно што је Џон Стјуарт Мил назвао „једним од највреднијих елемената људског усавршавања“. У сваком случају, она чудна глобална коњуктура у којој су неолиберални капитализам и технолошки успон гарантовали бесконачни напредак заувек је постала прошлост. Позивање на једнакост као законски принцип и демократску норму све више се шири – што се парадоксално огледа и у анти-естаблишментским побунама које се одбацују као „популистичке“ претње либералној демократији. Није изгледно да ће ови захтеви за једнакошћу моћи да буду подмирени реконструкцијом либералног поретка на основама макроновског јапи-популизма, инклузивног национализма, прагамтичног патриотизма или неке друге врсте интелектуално банкротираног (мада материјално још увек имућног) центризма. Мојнова књига не нуди алтернативан програм институционалне реконструкције или масовне мобилизације. Али њена критичка и самокритичка енергија свакако је предуслов оживљавања потраге за једнакошћу и правдом као незамењивим тековинама модерне традиције.

 

Превео Растислав Динић

 

Извор London Review of Books/Пешчаник, 29. јун 2018.