Od kada je sveta i veka sva društva su imala norme, čije se poštovanje nadgledalo na različite načine i promenljivo konsekventno. Pojam zakona, međutim, kao centralno kontrolisane, transparentno sankcionisane, opštevažeće norme iza koje stoji autoritet moderne države sa njenim monopolom nasilja jeste istorijski gledano evropski fenomen. Islamska migracija počinje da menja odnos Evropljana prema zakonu kao jednom od glavnih faktora kome Stari kontinent duguje društvenu stabilnost.
Na početku ovog teksta stoji rečenica koju je izgovorio Ibrahim Olgun (slika iznad), predsednik Islamske verske zajednice u Austriji (IGGÖ), da „Zakon o islamu nije u skladu sa praksom“ (Prese, 15. 6. 2018). „Zakon“ iz te rečenice se odnosi na zakon iz 2015. godine kojim je austrijski parlament nivelirao i pooštrio odredbe iz starog zakona o islamskim zajednicama iz 1912. – uveo strožu kontrolu džamija, zabranio strano finansiranje imama, standardizovao studije islamske teologije i funkcionisanje islamskih socijalnih institucija.
Teoretski, Olgun predstavlja religiozni identitet i verske potrebe blizu 700.000 muslimana, ili osam odsto stanovništva u Austriji. U stvarnosti, to ne funkcioniše tako pravolinijski, jer od teoretske baze treba odbiti šiite i alevite, koji imaju svoja udruženja. Navodno su pripadnici sufi-islama kod Olguna, tako bar tvrdi IGGÖ na svom sajtu, premda je ta tvrdnja sumnjiva svakome ko poznaje suštinu sufijskog puta kao individualne islamske gnoze. Sufije se politički organizuju otprilike onako kao što prvoslavni iskušenici šalju tim na nacionalno fudbalsko prvenstvo!
Najbrojnije grupacije unutar IGGÖ su Atib (Tursko-islamska unija za kulturnu i socijalnu saradnju) i Islamska federacija (Milli Görüs). Sam Olgun je godinama vodio austrijski ATIB. Sada takođe, samo sa višeg nivoa. Čak i ako ne stoje sve regionalne organizacije ATIBA i IF-a u podjednakom organizacionom odnosu prema krovnom udruženju, moguće je za ljubav jednostavnosti izvesti sledeću formulu: turski predsednik kontroliše Dijanet kao nacionalnu organizaciju koja eksteritorijalno kontroliše ATIB po Evropi – ATIB drži definicijsku moć nad interesima austrijskih muslimana.
Kad austrijska država želi da razgovara sa svojim muslimanskim građanima, ona razgovara sa Olgunom. Kada austrijska država razgovara sa Olgunom, ona razgovara sa Dijanetom u Turskoj. Kada se Beč upušta u dijalog sa Dijanetom, on u stvarnosti pregovara sa turskim predsednikom Erdoganom. Kad vlada, kao što se dogodilo 8. juna ove godine, zbog nepoštovanja zakona iz 2015. godine zatvori osam austrijskih džamija, to u praksi znači da ulazi u konfrontaciju direktno sa ATIB-om i Dijanetom, bez obzira na to koje lokalno udruženje je „operater“ islamskih bogomolja (u Beču turski „Sivi vukovi“, u ostalim slučajevima Arapska islamska zajednica).
ZAKON JE SAMO IME
Usput, sve ,,zatvorene“ džamije bez prekida rade i dalje – preuzeo ih je ATIB, odnosno Olgun, koji je pomenute institucije i tužio vladi da rade van zakona. Uz to je pre dva dana stigla i odluka bečkog upravnog suda koji je do daljeg odložio naredbu vlade o zatvaranju džamija. Kurc i Štrahe su, bez namere, turskom ATIB-u napravili uslugu. Tresla se gora – ali je broj džamija ostao isti, ukupno 400.
Ništa se proteklih dana nije činjenično promenilo, osim što su predstavnici islamskih udruženja, kao i sekularni predstavnici muslimanskog porekla u austrijskom parlamentu i javnom životu kritikovali vladinu odluku o „zatvaranju džamija“ – religiozni zato što to „nije u skladu s praksom“, sekularni zato što se „zabranama ništa ne rešava“, „jer se time tera voda na mlin turskog predsednika“, ili „da to ne izgleda dobro usred Ramazana“.
Zajedno sa „zatvaranjem“ džamija zbog nepoštovanja zakona, vlada je objavila i proterivanje nekih 60 imama zbog stranog, uglavnom turskog finansiranja – od toga je 40 slučajeva u dokaznom postupku, dok je njih dvadeset objavilo da dobrovoljno napuštaju Austriju. Doći će drugi. Već ovako kratko skicirana austrijska situacija ima paradigmatsku vrednost za odnos islama i sekularnih evropskih država.
Ovde nije reč o onim evropskim muslimanima koji skupa s ostalim građanima čine konformnu osnovicu svake pravne države. Oni su u ovom tekstu nezanimljivi, zato što u principu nije interesantan nijedan građanin, bez obzira na veru ili neveru, koji se drži zakona – mora jer će u zatvor, jer država ima monopol na nasilje, šta tu ima interesantno ili kontroverzno? Koliko se zna, države još ne uručuju pohvalnice građanima za poštovanje zakona!
Mimo te uopštene, religiozno neizdiferencirane grupe, islam u Evropi nastupa na dva nivoa – kao državna turska politika i kao postepena relativizacija sekularnih državnih zakona. Što se prvog – državne turske politike– tiče, tu se ne može govoriti o autorskoj poziciji kulturnog pesimizma, dovoljno je pozvati se na izveštaje evropskih obaveštajnih agencija.
Austrijska Služba za zaštitu ustavnog poretka, nešto ramponirana tekućom svađom između konzervativaca (ÖVP) i slobodara (FPÖ), ipak je smogla profesionalnu koncentraciju za upravo objavljeni godišnji izveštaj o bezbednosti. Dokument je vrlo oštar prema Ankari, tvrdeći da će državne instance u Turskoj „još intenzivnije nego do sada širiti uticaj u Austriji tako što će turska udruženja pretvarati u produženu ruku turske politike“. Od Turaka – otprilike polovina austrijskih muslimana – Turska zahteva da „prijavljuju neprijatelje u vlastitim redovima“. Ovdašnji mediji su se odlučili za nakraću moguću definiciju procesa – „Turska špijunaža u Austriji“ (naslov u časopisu Prese 29. 6).
Drugi smer širenja, onaj koji teče preko relativizacije zakona i pražnjenja formule o opštem važenju zakonskih normi je mnogo perfidniji, po posledicama teži, istovremeno bez trunke duhovitosti koja se, hteli to direktni akteri ili ne, povremeno nađe u austrijsko-turskim, ili nemačko-turskim svađama. Erdoganove pretnje Evropi mogu biti zabavne, u smislu u kom politika i inače ima zabavnu stranu. Puzeća, nema, neodređena derogacija zakona evropske pravne države nije, naprotiv, nimalo smešna, posebno ne onda kad se nedvosmisleno otkrije kao trend u razvoju.
„ZAKON NIJE U SKLADU SA PRAKSOM“
U modernoj državi zakone donose, menjaju i ukidaju parlamenti. Kada bi se otišlo daleko u prošlost, verovatno bi se iza važećih pravnih normi kao inspiracija pojavile neke običajne ili judeo-hrišćanske religiozne norme. Istorija prava je fascinantna tema, od toga da ono i danas govori jednim umrlim jezikom, ili da se proceduralno izvodi iz srednjovekovne katoličke inkvizicije.
Ali za modernu egzekuciju prava ti su generički elementi irelevantni i danas uglavnom spadaju u rubriku „verovali ili ne“. Da bi se shvatila poruka iza paragrafa krivičnog prava koji sankcioniše homicid, nije neophodna svest o religioznoj dimenziju zapovesti „ne ubij“ iz Starog zaveta. Konkretno, austrijski parlament je 2014, tada pod relativnom većinskom kontrolom socijaldemokrata, izglasao novi Zakon o islamskim zajednicama, s namerom da promeni postojeću praksu u toj oblasti, kojom sekularna država Austrija nije bila zadovoljna. A nije bila zadovoljna zato što su se u funkcionisanje domaće islamske zajednice praktično bez austrijskog državnog otpora mešale Turska, šerijatska praksa i ekstremna islamska strujanja iz globalizovanog sveta.
Kad se Olgun danas – kao najviše pozicionirani predstavnik i religioznog i političkog islama u Austriji – žali da zakon koji je donet da bi menjao praksu „nije u skladu sa praksom“, onda ta diskrepanca pokazuje pravu suštinu spora između islama i sekularne države. Tragičnu diskrepancu, zato što rešenje realno nije na vidiku. Formulacija ,,zakon nije u skladu sa praksom“ znači da praksa, u ovom slučaju običajno pravo/šarija ima primat nad drugim izvorima prava. Prvo praksa, pa onda pravo. Ili – menjajte zakon dok se ne poklopi sa muslimanskom religioznom praksom.
Uopšteno se može reći za Austriju – kao i za druge evropske države – da ne proizvodi pravni sistem dva odvojena društva, već naprotiv, muslimanske zajednice podižu pregradni zid unutar jedinstvenog pravnog prostora, prave kuću islama na tuđoj parceli, dar-es-salam na telu ranjenog Ius romanorum. Posebno zbunjujuća bila je reakcija sekularnih ličnosti iz javnog života u vreme dramatičnog zatvaranja nezatvorenih austrijskih džamija. Opšti argument je bio kako se zabranama ništa ne rešava – ne može se školskoj deci ili zaposlenima u osetljivim profesijama zabraniti radikalni ramazanski post, ne mogu se kontrolisati muslimanski vrtići, ne može se Turcima zabranjivati dvojno državljanstvo (iako svima drugima može), jer je to tako sitno denuncijantski, a „kao što se zna, zabrane samo koriste Erdoganu“!
Otkad se to zabranama ništa ne rešava? Zabrane su se kroz istoriju pokazale kao prave male emancipatorske mašine. Ili aktuelni primer, fudbalsko prventvo u Rusiji – da na delu nije striktna antihuliganska politika policije, već bi pre deset dana izbio globalni rat fudbalskih huligana na ulicama, ruski gradovi bi postali poprište obračuna ruskih i belosvetskih bandi.
AMERIČKA LEKCIJA
Pre svega nekoliko meseci Ibrahim Olgun je u intervjuu austrijskom Kuriru (1. 10. 2017) dao podršku turskom minstarstvu obrazovanja kad je Darvinovu teoriju o postanku vrsta izbrisalo iz školskog programa. Stvar je unekoliko komplikovanija. Kao građanin sekularne evropske države, Olgun je najpre osudio brisanje Darvina iz turskog nastavnog programa, ali je onda suočen sa širokom pobunom članstva austrijske Islamske verske zajednice, kao i pritiskom Dijaneta dao spomenuti intervju, i to sa odmora u Turskoj, da je Darvinova teorija „samo jedna od teorija“, ni bolja ni lošija od drugih.
„Darvin“ je stabilan kod prosvetiteljstva. Ličnost koja u Olgunovom slučaju predstavlja nekoliko stotina hiljada austrijskih muslimana ne može na taj način relativizovati kodifikovanu mustru sekularne evropske države i još očekivati da mu zakon po pitanju „prakse“ izađe u susret. Usput i nebitno, Darvin nikada nije tvrdio da Bog ne postoji – samo da se od onog trenutka kad je Bog stvorio život razvijao na način dokumentovan u njegovim, Darvinovim, istraživanjima; usput i nebitno, kreacionisti (antidarvinisti) sede i u katoličkoj i u pravoslavnoj crkvi, kao i kod američkih hrišćanskih fundamentalista.
Ono što je bitno je da kreacionizam unutar islamske ideologije dodatno radikalizuje sve teži dijalog evropskih muslimana i evropskih sekularnih društava. Jedno je držati hrišćanske popove u prosvetiteljskom zabranu, navikli se jadni u poslednjih dvesta godina, a nešto sasvim drugo probati to isto sa islamskim imamima – oni su tek otkrili politički potencijal kreacionizma. Da bi se do kraja razumela revolucionalna dramatika u Olgunovoj izjavi kako austrijski zakon o islamu iz 2015. „nije u skladu sa praksom“ pomaže pogled preko Atlantika.
Kako to Amerikanci rade, kako im je do pre nekoliko godina uspevalo da praktično nemaju nikakvih specifičnih problema sa domaćim muslimanskim zajednicama? Pa uglavnom preko delotvornosti „američke civilne religije“, procesa koji je prvi imenovao i opisao sociolog Robert Bela u istoimenom članku iz 1967. Ukratko, Amerikanci su, počevši od smrti svog prvog predsednika Džordža Vašingtona, pa preko ubistva šesnaestog Abrahama Linkolna stvorili kvazireligiju iznad svih drugih stvarnih religija. Javni prostor je obeležen svetim simbolima izvučenim iz nacionalne istorije, skupa sa „mučenicima“. Naglasak je stavljen na religiozni doživljaj američke nezavisnosti, sprečavanje konfederalne secesije, glorifikaciju društvenog uspeha i ekonomskog statusa, tako da je prava religija dobila privid sekundarnog lojaliteta.
„American first“ u teatarski insceniranom religioznom simbolizmu, a tek onda protestant, metodist, baptist, mormon, katolik, pravoslavac, musliman… Na taj način je državi pošlo za rukom da nacionalnu istoriju pretvori u religiju, a religije u civilni izbor. To je mnogo dinamičnija formula od one suve i prosvetljene koju nude evropske države – prvo sekularizam, a onda svi ostali grupni identiteti.
Bilo, prošlo – ni „američka civilna religija“ više ne funkcioniše, kao što dokazuju islamistički napadi na tlu Sjedinjenih Država u poslednje dve decenije. Islamska zajednica i tamo preuzima praksu pravog religioznog identiteta, dok religiozni surogat nacionalne istorije gura u drugi plan. Nova religiozna praksa se u konkurentskom odnosu useljava u modernu sekularnu državu. Ima li ona snage za odbranu, ili čak i ne shvata da je u opasnosti?
Autorka je dopisnica RTS iz Beča
