Sve što treba da znate o Trampovim trgovinskim ratovima

Trampovi trgovinski i ekonomski ratovi su pokušaj da se pola veka kasnije ponovi nešto što je uspelo sedamdesetih

Jedini novitet tekućeg ekonomskog rata Trampove administracije, tog kalkulisanog napada na prijatelje i neprijatelje od Rusije preko Kine, Irana i Venecuele do EU sredstvom poznatim i kao  ,,tarifni rat“, jeste predsednik koji koristi tvitove kao oružje za dezorijentisanje protivnika. Vašington makar od početka sedamdesetih godina prošlog veka pribegava sličnoj taktici ekonomskog ucenjivanja i destabilizacije kako bi nametnuo nešto što je postalo globalna dominacija, i to ne američkih proizvoda, nego dolara kao svetske rezervne valute. Gotovo pet decenija, od 15. avgusta 1971, Vašington i Volstrit koriste svoju dominantnu poziciju da nametnu naduvani papirni dolar celom svetu, stvaraju finansijske mehure i posledično nagomilaju dug do nemogućih razmera, što u konačnici vodi ka kolapsu.

Najvažnija stvar koju treba razumeti o tzv. Trampovim ,,trgovinskim ratovima“ jeste da njihova svrha uopšte nije trgovinska, tj. da ispravi trgovinske disbalanse koje Amerika ima sa izvoznim partnerima. Svet u kojem je to bilo bitno su Nikson i njegovi savetnici 1971. u velikoj meri poslali u istoriju.

Od 1971. je američka ekonomija pretvorena u izvor finansijskih prihoda, što praktično znači da su Sjedinjene Države od zemlje koja se primarno oslanja na proizvodnju industrijskih dobara postale zemlja u kojoj je jedini cilj svih investicija pravljenje novca od novca. Kompanije poput Dženeral motorsa, koji je krajem šezdesetih bio najveći proizvođač automobila i kamiona na svetu, samo srce američke ekonomije, namamljene su u spekulacije korišćenjem GMAC auto pozajmica kako bi pravile opklade u ,,svetskom ekonomskom kazinu“, opklade koje su pošle nizbrdo nakon što je mehur američkih nekretnina pukao marta 2007, a Dženeral motors bio nacionalizovan dok su mega banke Volstrita spasavane novcem poreskih obveznika i Federalnih rezervi.

Ovaj proces, koji sam detaljno objasnio u svojoj knjizi ,,Bogovi novca“, trajao je decenijama. Do 2000. godine, banke Volstrita i investicioni fondovi su praktično dominirali čitavom američkom ekonomijom. Proizvodni poslovi su oterani preko okeana, ,,autsorsovani“, i to ne od strane Kineza ili Nemaca ili drugih ,,pohlepnih lopova“ koje optužujemo, nego pritiskom istih tih banaka sa Volstrita koje od osamdesetih podstiču korporacije da se fokusiraju samo na vrednost svojih akcija, a ne na kvalitet svojih proizvoda. „Kupovina kontrolnog paketa“ i „akcionarska vrednost“ su postale glavne reči. Direktori firmi su nestajali ukoliko banke Volstrita nisu odobravale njihovo poslovanje. Ono do čega je to dovelo jesu SAD kao najvećim delom ekonomija usluga, kao prezaduženošću naduvena potrošačka ekonomija umesto veliki industrijski lider. Takozvanih ,,1 posto“ američkih oligarha zahtevaju sličan danak i od ostatka sveta kako bi održali neodrživo. Trampov trgovinski i ekonomski rat je očajnički pokušaj da se pola veka kasnije ponovi nešto što je uspelo sedamdesetih.

DRUGA AMERIČKA REVOLUCIJA
Ekonomski destruktivna transformacija nekada velike američke industrijske ekonomije imala je svoje korene u transformacijama iz sedamdesetih. Dominacija kejnzijanske ekonomije nakon tridesetih, u kojoj se smatralo da država deficitiranim finansiranjem može da ublaži negativne efekte recesija ili depresija, utrla je put onome za šta je Džon D. Rokfeler III u knjizi ,,Druga američka revolucija“ tvrdio da bi trebalo da bude režim deregulacije, privatizacije državnih preduzeća poput elektrodistribucije, vodovoda i autoputeva. Istovremeno su Volstrit i američki finansijski establišment na čelu sa Rokfelerom promovisali ideologe slobodnog tržišta iz Mont Pelerin društva okupljene oko ekonomiste sa Univerziteta u Čikagu Miltona Fridmana. Fridman je postao guru ekonomije slobodnog tržišta, a osamdesetih je savetovao Ronalda Regana i Margaret Tačer. Njegova dogma slobodnog tržišta je postala uzidana u Međunarodni monetarni fond i korišćena je za nametanje ekonomskih šok terapija i deregulacije širom latinske Amerike i bivših komunističkih ekonomija Sovjetskog Saveza i Istočne Evrope.

Ključni momenat današnjeg tarifnog i ekonomskog rata Vašingtona seže unazad do 15. avgusta 1971, kada je predsednik Nikson odlučio da unilateralno odvoji zlato od američkog dolara.

NIKSONOVA IGRA TRGOVINSKOG RATA
Odluka predsednika Niksona iz avgusta 1971. da ukine konvertibilnost američkog dolara za zlato bila je ključni deo nečega što se pretvorilo u daleko veću transformaciju koja je iznedrila gigantski globalni dug koji danas iznosi neverovatnih 233 biliona dolara. Veliki deo tog duga je denominovan u dolarima i drže ga centralnle banke poput kineske, japanske ili zemalja članica EU.

Mnogo pre leta 1971. je američka administracija dala zeleno svetlo Kongresu da usvoji kaznene de facto trgovinske restrikcije prema svojim velikim trgovinskim partnerima – Japanu i evropskim saveznicima Evropske ekonomske zajednice (EEZ), a naročito prema Nemačkoj i Francuskoj. Krajem šezdesetih su se ekonomije Japana i EEZ drastično uzdigle iz ratne destrukcije, i to obnovom ekonomije tada najsavremenijim industrijskim tehnologijama. Poređenja radi, američki čelični mlinovi i fabrike automobila bile su produkti ranog doba i neposrednih posleratnih investicija. Nemački i francuski proizvodi bili su traženi ne samo u SAD.

Rezultat je bio taj da su te ekonomije počele da akumuliraju prilično velike količine dolara u svojim centralnim bankama – 1971. je oko 61 milijarde dolara duga bilo držano u inostranstvu. Pod ugovorenim obavezama Amerike iz 1944, centralne banke su u bilo kom trenutku mogle da zahtevaju američko zlato iz Federalnih rezervi za te dolare. Zalihe zlata Federalnih rezervi su početkom 1971. pale sa 25 milijardi dolara na 12 milijardi, a taj trend se produbljivao dok je sve više centralnih banaka brinulo o vrednosti njihovih prenaduvanih dolara. Vašington i Volstrit su klauzulu o zameni za zlato iz Breton-Vudsa posmatrali kao albatrosa koji bi mogao da otkine dramatičan komad američke svetske moći.

ZLATO I DOLARI
Ukidanju zamene za zlato je prethodila ucena Vašingtona upotrebom novog kongresnog zakona koji je nametao uvozne kvote na tekstil i cipele iz Evrope i drugih krajeva sveta. Bilo je zaprećeno da će se kvote proširiti na evropske automobile i druge proizvode.

Sedamdesetih je američka trgovinska politika zapravo bila jako slična onoj kojoj će gotovo pola veka kasnije pribegavati Tramp. Maja 1970. je tadašnji ministar finansija Dejvid Kenedi pretio da ukoliko američki trgovinski partneri ne preduzmu korake kojim bi dopustili Americi da poveća izvoz, Kongres će preduzetu korake da ograniči uvoz u Sjedinjene Države. ,,Nisu li suficitarne države te koje imaju posebnu odgovornost da preduzmu pozitivne mere u cilju eliminacije nesrazmere?“, pitao je Kenedi, znajući dobro da je glavni razlog za trgovinski disbalans činjenica da su američke korporacije kupovale evropske i azijske kompanije stvarajući suficit u tim zemljama, a da američki proizvodi više nisu konkurentni protiv evropskih i japanskih.

Vašington je pribegavao politici koju su Evropljani nazvali ,,benigno zanemarivanje“ kako bi dopustili privatnom kapitalu da slobodno teče (naročito u Nemačku) i ometa valutne odnose unutar EEZ. Nemački dolarski suficit je nabujao. Umesto da smanji vrednost prenaduvanog dolara, što bi bio korak koji bi podstakao američki izvoz i smanjio krizu, Vašington je zahtevao da zemlje EEZ, a pre svih Nemačka, uvećaju vrednost svojih valuta čime bi svoj izvoz učinile nekonkurentnim u ranjivim trenucima. U slučaju Japana, Vašington je zahtevao korekciju vrednosti jena od dvadesetak odsto, pod pretnjom suočavanja sa tarifnim restrikcijama pojedinih kategorija japanskog izvoza u Sjedinjene Države. Niksonov ministar trgovine, Mauris Stens, zauzeo je agresivan stav prema Evropi. Izjavio je: ,,Na mnogo načina smo bili Ujka Glupko za ostatak sveta“.

Američki ekonomista Majkl Hadson je to opisao ovako: ,,Amerika je bacila rukavicu u lice Evropi i Aziji: ili ćete se pokoriti ili ćete uzvratiti pod uslovima u kojim je prikladna taktička maksima – ne kači se s jačim od sebe osim ako možeš da ga ubiješ“. Umesto toga su se ukopali i pokorili. Američki trgovinski zakon je bio deklaracija da su SAD i samo SAD, kao dominantna svetska sila, oslobođene GATT i drugih pravnih sporazuma koje su imale sa partnerima.

Tada predvođene Francuskom, centralne banke EEZ – osim Nemačke u kojoj je Vašington uložio ogroman pritisak na predsednika Bundesbanke Karla Blesinga – su nastavile da svoje dolarske viškove menjaju za zlato. Kada su nemački zvaničnici već 1966. nagovestili da razmišljaju o zameni svojih rastućih dolarskih suficita za američko zlato, Vašington je zapretio šefu Bundesbanke Karlu Blesingu da će se američke trupe povući iz Nemačke ukoliko Nemačka prestane da ,,podržava“ dolar.

Kako bi uklonio pretnju bilo kakvih potonjih namera saveznika da menjaju dolare za zlato, Ričard Nikson je, uz pomoć tadašnjeg pomoćnika ministra finansija Pola Vokera (inače bivšeg izvršnog direktora Rokfelerove Čejz banke), objavio trajno zatvaranje mogućnosti zlatne razmene. Nikson je istovremeno uveo uvoznu tarifu od 10 odsto na veći deo američkog uvoza kao ucenjivačku polugu uticaja kojom bi primorao EEZ i Japan da prihvate neograničene dolare koji više nisu imali pokriće u zlatu, dolare čija je nominalna vrednost bila naduvavana šokantnim tempom. Računajući inflaciju po merilima američke vlade, za hranu, odeću i druge potrepštine koje je američki državljanin 1970. mogao da kupi za 385 dolara, danas bi mu trebalo 2529 dolara. To je direktna posledica Niksonovog odvajanja dolara od zlata.

Jednim pokretom penkala, Nikson i Volstrit su uklonili pretnju zlatnog poklopca na inostrana dolarska zaduženja. Dug je nabujao, a Vašington i Volstrit danas imaju dolarizovani sistem svetske trgovine u kojem sankcije američkog ministarstva finansija postaju omiljeno oružje u ratu za primoravanje prijatelja i neprijatelja da se povinuju Vašingtonu. Da li je Kina spremna da se suprotstavi tom dolarskom sistemu dok veliki deo njene visokotehnološke proizvodnje i dalje zavisi od američkih čipova i procesora i drugih sofistikovanih tehnologija? Upravo tu zavisnost Si Đinpingova strategija ,,Made in China 2025“ nastoji da eliminiše. Slično tome, korporacije iz EU sa velikom prodajom u Americi su ranjive pred rizikom sekundarnih sankcija ukoliko nastave da trguju naftom i drugim investicijama sa Iranom.

Danas američki predsednik Tramp tvituje pretnje protiv Nemačke ili Kine, optužujući ih bez ikakvih osnova da su ,,valutni manipulatori“ i zahteva da NATO saveznici drastično uvećaju svoje troškove za privilegiju potčinjenosti dominaciji Pentagona. U američkom ekonomskom ucenjivanju se od sedamdesetih promenio stil, ali ne i suština.

F. Vilijam Engdal je konsultant za strateške rizike i predavač, diplomirani politikolog Prinston Univerziteta i autor bestselera o nafti i geopolitici.

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

New Eastern Outlook