Б. Милановић: Сва моја светска првенства

У времеплову “најважније споредне ствари”

Моје прво светско првенство било је оно у Чилеу 1962. Тада није било сателита који шаљу слику директно из Јужне Америке у Европу. Преноси утакмица су се слушали на малим транзисторима. Што је напад био опаснији, то су их власници чвршће стезали. Најбоље се сећам утакмице између Југославије и Чилеа за треће место. Родитељи су ме повели у ресторан. Понели смо са собом мали радио. Показало се да су то урадили и сви остали гости. Сећам се мука који је настао када је Чиле постигао победнички гол.

Светско првенство тада није било нарочито важан догађај. Мало је навијача отпутовало у Чиле. Неке утакмице су игране на полупразним стадионима пред само неколико хиљада гледалаца. То је још било херојско доба фудбала.

Прве телевизијске преносе сам гледао 1966, када је такмичење организовано у Енглеској. Сећања на ту годину су још необично жива. Зарадио сам вирусну упалу плућа и провео једну седмицу у болници. Плашио сам се да нећу изаћи на време за првенство. Срећом, успео сам да видим многе од утакмица (у оно време није преношена свака утакмица). Ако морам да издвојим једно сећање, то је бриљантна победа Мађарске против репрезентације Бразила без Пелеа (3:1) и невероватан гол који је Варга постигао. Мађарска је тада још показивала понешто од сјаја из Пускасове ере, да би убрзо потонула у фудбалску црну рупу, рекло би се заувек.

Најбоље светско првенство које памтим одржано је 1970. Било је то прво које сам гледао на телевизору у боји. Технологија је брзо напредовала (упоредите само Чиле 1962. и Мексико 1970). Најдраже сећање: прилично уобичајено, полуфинални окршај између Италије и Западне Немачке који сам гледао сâм (за родитеље је већ било касно и отишли су на спавање).

Првенство 1974. одржано је у Западној Немачкој. Квалитет утакмица је и даље био изузетан, највише захваљујући одличном холандском тиму. Моје сећање: замало ватерполо меч између репрезентација Западне Немачке и Пољске на поплављеном терену.

Светски куп 1978. затекао ме је у Америци, где је европски фудбал у то време спадао међу егзотичне спортове. На националној телевизији није било преноса: утакмице се не преносе, и тачка. Резултате сам читао у новинама следећег дана. Пошто сам већ гледао све финалне мечеве од 1966, нисам желео да пропустим ни овај. Три сата сам возио до Гејнсвила на Флориди где сам у биоскопу, у друштву приближно једнаког броја аргентинских и холандских навијача, погледао финале. Навијачи су стајали на седиштима и прескакали редове.

За време светског првенства 1982. био сам на пословном путу. Затекао сам се у Камеруну када је Камерун играо нерешено са Италијом 1:1. Светска банка је заказала састанак на високом нивоу баш у време утакмице. Свима осим шефу Светске банке било је јасно да представнике камерунске стране неће интересовати структурне реформе него дриблинзи и шутеви. Изненада, на пола састанка, министар је скочио и повикао: „статива, статива“. Камерун није дао го.

Када је дошло првенство 1986, америчка телевизија је преносила све утакмице (поново велика промена за свега 8 година). Сећам се да сам закаснио на важан састанак зато што су Француска и Бразил играли продужетке и пуцали пенале. Нисам могао да кренем док не сазнам да ли ће у полуфинале проћи Платини или Зико.

Мислим да је најгоре светско првенство одржано 1990. Сећам се слабо посећених утакмица и италијанских стадиона који су за разлику од стадиона на којима се данас игра били прилично запуштени. Југославија, која је имала одличан тим, управо се распадала. Фудбалски савез Словеније је повукао своје играче пре почетка првенства. После турнира пуног утакмица без голова, два тима су се некако дотетурала до јадног финала, уз много туча, сумњивих пенала и још сумњивијих избацивања из игре.

Светско првенство 1994. било је тек незнатно боље. Деведесете начелно нису биле добре године за фудбал. У почетку сам, помало блазирано, игнорисао утакмице игране у Вашингтону, али како је првенство одмицало и мене је понело узбуђење. Бивша девојка ми је љубазно помогла да набавим три карте за финале у Пасадени. (Тада сте још морали да купујете карте тамо где се меч игра, а она их је без проблема купила само седам дана пре финала – док је још било шанси да уместо Италије и Бразила гледамо Шведску и Бугарску.)

Првенство у Француској 1998. донело је мало побољшање квалитета игре. Провео сам тај месец путујући са породицом по Француској и био изненађен тиме колико мало интересовања светско првенство изазива. Није било лако пронаћи ресторан који приказује преносе – осим када игра Француска. Да бих гледао финале морао сам да дам повелику своту једном званичнику Фифе који је добио бесплатне карте. Тражио је чак и више него што сам тада имао код себе, али супруга га је убедила да спусти цену.

Домаћини светског првенства 2002. били су Јапан и Јужна Кореја. Тада је већ читав свет гледао фудбал. Тренутак који памтим је онај када се Цафу попео на подијум обасут конфетама, уз гласну музику, и подигао трофеј. Тада сам помислио да је нова паганска религија освојила свет и да су Цафу, Роналдо o fenomeno и Ривалдо њени првосвештеници.

За првенство 2006. путовао сам кроз Немачку. За разлику од првенства у Француској осам година раније, фудбал је био свуда: у баровима, хотелима, на трговима. Гледао сам утакмицу Немачка–Шведска у једном лепом хотелу у Берхтесгадену. Можда зато што је хотел био скуп, а гости тихи, или можда због места на којем је био подигнут, немачки туристи који су гледали пренос су само уљудно аплаудирали после голова немачког тима. Било је као да смо на концерту камерне музике. Али за неке друге утакмице и на неким другим местима атмосфера је била другачија.

Не сећам се најбоље светског првенства 2010. Утакмицу између Уругваја и Гане гледао сам са сином у башти једног кафића у Београду. Изненада је почела олуја и изгубили смо сигнал. Тражио сам од власника да покуша да врати слику. Када је најзад успео, видели смо Суарезову невероватну одбрану и несрећни промашај Гане у извођењу пенала. Никада се један афрички тим није толико приближио полуфиналу.

Светско првенство у Бразилу 2014. трансформисало је читаву земљу. Чинило ми се да је тада избио атомски рат да би новине то објавиле тек на четвртој страни. Упркос страховањима, првенство је било одлично организовано – а у понечему су и надмашили немачку организацију. Сећам се дивне звездане ноћи у Ипанеми у башти једног ресторана. Хенри и људи из Фифе седели су само неколико столова даље.

Светско првенство 2018. засад одлично напредује, а квалитет утакмица стабилно расте. Рекао бих да је ово једно од бољих досадашњих првенстава. А најбоље нас тек чека.

Пун сам оптимизма у погледу првенства у Катару. Драго ми је што ће се играти у арапској земљи: Арапи воле фудбал и њихови тимови су све бољи (ове године нису имали среће). Такође, играће се током зиме, када су врхунски играчи мање уморни.

Било је то лепо путовање које за мене траје више од пола века. Када се упореди данашња технологија и организација – као и глобална популарност фудбала – са оним што смо имали 1962, јасно се виде размере развоја технологије и глобализације. У обе области напредак је огроман. Али у оцењивању постигнутог морамо показати и мало скромности. Поносимо се зато што се Олимпијске игре и светска првенства одржавају у континуитету већ нешто више од једног столећа. Али Олимпијада у Грчкој је трајала четири века. Ко ће бити победник на светском првенству 2318. Хоће ли се и даље такмичити земље? Или ће играти само Океанија, Источна Азија и Евроазија? Хоће ли се играти фудбал? Хоће ли уопште бити првенства? Qui sait.

 

Превео Ђорђе Томић

 

Извор Global Inequality/Пешчаник, 03. јул 2018.