B. Milanović: Sva moja svetska prvenstva

U vremeplovu “najvažnije sporedne stvari”

Moje prvo svetsko prvenstvo bilo je ono u Čileu 1962. Tada nije bilo satelita koji šalju sliku direktno iz Južne Amerike u Evropu. Prenosi utakmica su se slušali na malim tranzistorima. Što je napad bio opasniji, to su ih vlasnici čvršće stezali. Najbolje se sećam utakmice između Jugoslavije i Čilea za treće mesto. Roditelji su me poveli u restoran. Poneli smo sa sobom mali radio. Pokazalo se da su to uradili i svi ostali gosti. Sećam se muka koji je nastao kada je Čile postigao pobednički gol.

Svetsko prvenstvo tada nije bilo naročito važan događaj. Malo je navijača otputovalo u Čile. Neke utakmice su igrane na polupraznim stadionima pred samo nekoliko hiljada gledalaca. To je još bilo herojsko doba fudbala.

Prve televizijske prenose sam gledao 1966, kada je takmičenje organizovano u Engleskoj. Sećanja na tu godinu su još neobično živa. Zaradio sam virusnu upalu pluća i proveo jednu sedmicu u bolnici. Plašio sam se da neću izaći na vreme za prvenstvo. Srećom, uspeo sam da vidim mnoge od utakmica (u ono vreme nije prenošena svaka utakmica). Ako moram da izdvojim jedno sećanje, to je briljantna pobeda Mađarske protiv reprezentacije Brazila bez Pelea (3:1) i neverovatan gol koji je Varga postigao. Mađarska je tada još pokazivala ponešto od sjaja iz Puskasove ere, da bi ubrzo potonula u fudbalsku crnu rupu, reklo bi se zauvek.

Najbolje svetsko prvenstvo koje pamtim održano je 1970. Bilo je to prvo koje sam gledao na televizoru u boji. Tehnologija je brzo napredovala (uporedite samo Čile 1962. i Meksiko 1970). Najdraže sećanje: prilično uobičajeno, polufinalni okršaj između Italije i Zapadne Nemačke koji sam gledao sâm (za roditelje je već bilo kasno i otišli su na spavanje).

Prvenstvo 1974. održano je u Zapadnoj Nemačkoj. Kvalitet utakmica je i dalje bio izuzetan, najviše zahvaljujući odličnom holandskom timu. Moje sećanje: zamalo vaterpolo meč između reprezentacija Zapadne Nemačke i Poljske na poplavljenom terenu.

Svetski kup 1978. zatekao me je u Americi, gde je evropski fudbal u to vreme spadao među egzotične sportove. Na nacionalnoj televiziji nije bilo prenosa: utakmice se ne prenose, i tačka. Rezultate sam čitao u novinama sledećeg dana. Pošto sam već gledao sve finalne mečeve od 1966, nisam želeo da propustim ni ovaj. Tri sata sam vozio do Gejnsvila na Floridi gde sam u bioskopu, u društvu približno jednakog broja argentinskih i holandskih navijača, pogledao finale. Navijači su stajali na sedištima i preskakali redove.

Za vreme svetskog prvenstva 1982. bio sam na poslovnom putu. Zatekao sam se u Kamerunu kada je Kamerun igrao nerešeno sa Italijom 1:1. Svetska banka je zakazala sastanak na visokom nivou baš u vreme utakmice. Svima osim šefu Svetske banke bilo je jasno da predstavnike kamerunske strane neće interesovati strukturne reforme nego driblinzi i šutevi. Iznenada, na pola sastanka, ministar je skočio i povikao: „stativa, stativa“. Kamerun nije dao go.

Kada je došlo prvenstvo 1986, američka televizija je prenosila sve utakmice (ponovo velika promena za svega 8 godina). Sećam se da sam zakasnio na važan sastanak zato što su Francuska i Brazil igrali produžetke i pucali penale. Nisam mogao da krenem dok ne saznam da li će u polufinale proći Platini ili Ziko.

Mislim da je najgore svetsko prvenstvo održano 1990. Sećam se slabo posećenih utakmica i italijanskih stadiona koji su za razliku od stadiona na kojima se danas igra bili prilično zapušteni. Jugoslavija, koja je imala odličan tim, upravo se raspadala. Fudbalski savez Slovenije je povukao svoje igrače pre početka prvenstva. Posle turnira punog utakmica bez golova, dva tima su se nekako doteturala do jadnog finala, uz mnogo tuča, sumnjivih penala i još sumnjivijih izbacivanja iz igre.

Svetsko prvenstvo 1994. bilo je tek neznatno bolje. Devedesete načelno nisu bile dobre godine za fudbal. U početku sam, pomalo blazirano, ignorisao utakmice igrane u Vašingtonu, ali kako je prvenstvo odmicalo i mene je ponelo uzbuđenje. Bivša devojka mi je ljubazno pomogla da nabavim tri karte za finale u Pasadeni. (Tada ste još morali da kupujete karte tamo gde se meč igra, a ona ih je bez problema kupila samo sedam dana pre finala – dok je još bilo šansi da umesto Italije i Brazila gledamo Švedsku i Bugarsku.)

Prvenstvo u Francuskoj 1998. donelo je malo poboljšanje kvaliteta igre. Proveo sam taj mesec putujući sa porodicom po Francuskoj i bio iznenađen time koliko malo interesovanja svetsko prvenstvo izaziva. Nije bilo lako pronaći restoran koji prikazuje prenose – osim kada igra Francuska. Da bih gledao finale morao sam da dam poveliku svotu jednom zvaničniku Fife koji je dobio besplatne karte. Tražio je čak i više nego što sam tada imao kod sebe, ali supruga ga je ubedila da spusti cenu.

Domaćini svetskog prvenstva 2002. bili su Japan i Južna Koreja. Tada je već čitav svet gledao fudbal. Trenutak koji pamtim je onaj kada se Cafu popeo na podijum obasut konfetama, uz glasnu muziku, i podigao trofej. Tada sam pomislio da je nova paganska religija osvojila svet i da su Cafu, Ronaldo o fenomeno i Rivaldo njeni prvosveštenici.

Za prvenstvo 2006. putovao sam kroz Nemačku. Za razliku od prvenstva u Francuskoj osam godina ranije, fudbal je bio svuda: u barovima, hotelima, na trgovima. Gledao sam utakmicu Nemačka–Švedska u jednom lepom hotelu u Berhtesgadenu. Možda zato što je hotel bio skup, a gosti tihi, ili možda zbog mesta na kojem je bio podignut, nemački turisti koji su gledali prenos su samo uljudno aplaudirali posle golova nemačkog tima. Bilo je kao da smo na koncertu kamerne muzike. Ali za neke druge utakmice i na nekim drugim mestima atmosfera je bila drugačija.

Ne sećam se najbolje svetskog prvenstva 2010. Utakmicu između Urugvaja i Gane gledao sam sa sinom u bašti jednog kafića u Beogradu. Iznenada je počela oluja i izgubili smo signal. Tražio sam od vlasnika da pokuša da vrati sliku. Kada je najzad uspeo, videli smo Suarezovu neverovatnu odbranu i nesrećni promašaj Gane u izvođenju penala. Nikada se jedan afrički tim nije toliko približio polufinalu.

Svetsko prvenstvo u Brazilu 2014. transformisalo je čitavu zemlju. Činilo mi se da je tada izbio atomski rat da bi novine to objavile tek na četvrtoj strani. Uprkos strahovanjima, prvenstvo je bilo odlično organizovano – a u ponečemu su i nadmašili nemačku organizaciju. Sećam se divne zvezdane noći u Ipanemi u bašti jednog restorana. Henri i ljudi iz Fife sedeli su samo nekoliko stolova dalje.

Svetsko prvenstvo 2018. zasad odlično napreduje, a kvalitet utakmica stabilno raste. Rekao bih da je ovo jedno od boljih dosadašnjih prvenstava. A najbolje nas tek čeka.

Pun sam optimizma u pogledu prvenstva u Kataru. Drago mi je što će se igrati u arapskoj zemlji: Arapi vole fudbal i njihovi timovi su sve bolji (ove godine nisu imali sreće). Takođe, igraće se tokom zime, kada su vrhunski igrači manje umorni.

Bilo je to lepo putovanje koje za mene traje više od pola veka. Kada se uporedi današnja tehnologija i organizacija – kao i globalna popularnost fudbala – sa onim što smo imali 1962, jasno se vide razmere razvoja tehnologije i globalizacije. U obe oblasti napredak je ogroman. Ali u ocenjivanju postignutog moramo pokazati i malo skromnosti. Ponosimo se zato što se Olimpijske igre i svetska prvenstva održavaju u kontinuitetu već nešto više od jednog stoleća. Ali Olimpijada u Grčkoj je trajala četiri veka. Ko će biti pobednik na svetskom prvenstvu 2318. Hoće li se i dalje takmičiti zemlje? Ili će igrati samo Okeanija, Istočna Azija i Evroazija? Hoće li se igrati fudbal? Hoće li uopšte biti prvenstva? Qui sait.

 

Preveo Đorđe Tomić

 

Izvor Global Inequality/Peščanik, 03. jul 2018.