Fudbal, Kosovo i globalističke vrednosne poruke

Nečasnost i nametanje laži u fudbalskom takmičnju i politici imaju zajednički cilj – dehumanizaciju

Sudija Feliks Brih na utakmici Švajcarske i Srbije, uprkos sugestiji iz sobe za video pomoć, nije hteo da proveri svoju odluku, koja je oštetila reprezentaciju Srbije. To ne bi zavređivalo pažnju da nije indikativno za širi fenomen. To, naime, naglašava neke odlike mnogih koji danas imaju moć da arbitriraju o tuđim sudbinama: bezosećajnost za one na čije živote utiču, diskrepanciju između reči i dela i, najgore, nedostatak griže savesti za posledice.

Nekoliko dana posle Briha, još jedan „arbitar“ je eksponiran. Predsednik organizacije „Međunarodna kampanje da se prekinu silovanja i rodno nasilje“, koja se zalaže za okončanje seksualnog nasilja, 22-godišnji Džoel Dejvis uhapšen je u pokušaju da dogovori obljubu dvoje dece, od kojih je jedno dvogodišnje, i eksponiran kao neko ko seksualno iskorišćavala decu. Radi se o uglednom mladom čoveku, koji je svoju viziju sveta ispoljio i kao aktivista u kampanji šampionke zaštite najopskurnijih prava Hilari Klinton. Ponašanje ovog „branitelja“ prava deteta i globalnih vrednosti tužilac je opisao kao „sumanuto“ i „gadno“.

Kome da verujemo ako ne onima na koje se sistem oslanja da se izjašnjavaju o pravdi? Šta kada se oni, zaklonjeni iza sistema, ispostave bez osnovnih ljudskih osobina? Sudija Brih nije osetio potrebu da preispita odluku da bar bude lično siguran i njenu ispravnost, znajući da će ostati zaštićen iza moćnog sistema FIFA, koji je u zadnjem sazivu, iza paravana istrage Sepa Blatera, oblikovao američki obaveštajni etablišment. Isto tako, pomenuti Dejvis (a izgleda i mnogi njemu slični), zaklonjen iza simpatičnog amblema sa duginim bojama, dobijao je javni prostor da se približi svojim žrtvama, malo je verovatno bez uvida američkog obaveštajnog establišmenta.

SLUČAJ KONGRESMENA ENGELA
Priče o „pravima“ i prigodni simbolički efekati i terminologija ispostavljaju se kao odlika vremena. Kao što FIFA reklamira sistem video kontrole radi unapređenja pravičnosti takmičenja, tako i globalisti guraju kampanje za sve opskurnija prava (poput transrodnih) radi unapređenja pravičnosti življenja. Sve ovo nije tako daleko od naše svakodnevice. U svežem je sećanju zastarevanje procesuiranja vladike pedofila, aktuelna afera pedofilije koja potresa Vatikan i hapšenje modnog kreatora kod kojeg su, prema pisanju medija, pronađeni dokazi o nastranostima i porocima estrade, sa kojom su bliski mnogi političari. Svi oni su ugledni i pozvani da javno arbitriraju u mnogim pitanjima.

Problem je u tome što se narativ pravde savremene elite ispostavlja kao fasada. U Svetom pismu, valja se podsetiti, piše „ko ne ulazi na vrata u tor nego prelazi na drugom mestu on je lupež i razbojnik“ (Jovan, 10:1). Stvarnu prirodu onih kojima dugujemo beznađe, ratove, migracije, stalne štednje…, kako stoji u Svetom pismu, prepoznaćemo „po plodovima (delima) njihovim (Matej 7:16).

Dva dana nakon što je Brih onemogućio reprezentaciju Srbije da savlada albanizovani „nacionalni“ tim Švajcarske, nakon što je predsednik Liberije najavio povlačenje priznanja tvorevine „Kosovo“, član Komiteta za spoljne poslove američkog Kongresa Eliot Engel (na slici ispod) oglasio se tvrdnjom da „su prevarne tvrdnje (Srbije) kako države okreću leđa Kosovu lažne“.

Kongresmen Engel takođe je jedan od onih koji žele da arbitriraju o pitanjima pravde. Među prvima je 1999. godine pozivao Klintonovu administraciju da vojno interveniše na Kosovu navodno „protiv snaga jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića“. Kada su politički predstavnici kosmetskih Albanaca proglasili nezavisnost 2008. godine vršio je pritisak da SAD priznaju Kosovo kao državu. Engel je danas, prema oceni neoimperijalističke fabrike laži zvane Međunarodna krizna grupa, treći najpopularniji stranac u tvorevini zvanoj „Kosovo“ (uz Bila Klintona i njegovu državnu sekretarku Medlin Olbrajt). O tome svedoči naziv ulice Bulevar kongresmena Eliota Engela u Peći, kao i odluka privremenih vlasti „Kosova“ da se njegov lik nađe na poštanskoj marki.

Tuđe stavove treba uvažavati, pa ni stavove kongresmena Engela ne bi trebalo diskreditovati generalno. Međutim, izgleda da se radi se o tipu osobe koji, kako nas Biblija uči da razlikujemo, „prelazi na drugom mestu“. Engel je rođen u Bronksu, gde su se doselili njegovi baba i deda, ukrajinski Jevreji. Mandat predstavnika severnog Bronksa osvajao je pet puta i član je 14 kongresnih kokusa, među kojima za albanska pitanja, Helensko-izraelske alijanse, za naftu i nacionalnu bezbednost, saveznika Izraela… U martu 2009. godine, agencija AP je izvestila da je najmanje deset godina koristio godišnji poreski kredit na osnovu povremenog boravišta u državi Meriland iako je poreski kredit predviđen isključivo za lica sa stalnim prebivalištem. Sve vreme Engel se kandidovao u Bronksu, dok je bestidno uzimao pare u Merilendu. Vlasti Merilenda su poništile poreski kredit Engelu, a njegov slučaj je u avgustu 2009. bio predmet Kancelarije za kongresnu etiku, koja, uprkos tome što je našla da je informacija tačna, nije preporučila dalju istragu pred etičkim komitetom Kongresa. Engelov stari prijatelj je Hari Bajraktari, rođen u Peći, suvlasnik (sa Rustemom Gecajem) firme za nekretnine Barjaktari menadžment, koja upravlja sa preko 70 objekata u Bronksu, Menhetnu i Jonkersu (Njujork) i ima projekte rezidencijalnog razvoja na Floridi, kao i komercijalne nekretnine na „Kosovu“. Barjaktari je suosnivač i bivši potpredsednik Nacionalnog američko-albanskog saveta i izdavač časopisa Ilirija. Od 2005. Barjaktari je u Engelove političke kampanje zvanično uplatio 72.200 dolara. Sa svojim donatorom, Engel je 2008. postao i poslovni partner u kupovini male stambene zgrade u Bronksu. Svoj udeo je prikazao tek dve godine kasnije kada je bio prinuđen da ga prikaže u finansijskom izveštaju nakon pisanja lista Dejli njuz. Engel je 2012. odbio da obelodani uslove kredita koji je dobio od najvećeg donatora svoje kampanje. Njegov portparol je saopštio da se radilo o pomoći da kupi stan u Bronksu, ali je ostalo neobjašnjeno zašto je pare za kupovinu stana tražio od donatora kampanje, a ne od banke.

MISIJA SKOTA VILSONA
Razlikovanje dobra i zla trebalo bi da je osnovna ljudska vrednost. Interesantno je da „arbitre“ ne zanima pravda, već njihova dominacija. Tako se nakon izliva albanskog osećanja švajcarskih Albanaca (možda i provokacije) oglasio se Skot Vilson, dopisnik Vašington posta, koji je tvitovao „Sa Kosova s’ ljubavlju“. Ovaj novinar lista koji predsednik Tramp javno svrstava u sejača „lažnih vesti“ proslavio se 2010, „analizom“ pod naslovom Na svetskoj sceni, Obama lagodan kao vođa seminara. U vreme kad se američki predsednik suočavao sa lošom ekonomijom i političkom nepopularnošću, Vašington post je imao podatnu osobu koja je bila spremna da svoje umeće stavi u funkciju političkog interesa predsednika. Za hvalospev Obami bio je pozvan britanski sekretar za spoljne poslove Dejvid Miliband, koga pamtimo po tome da je obraćanje na konferenciji za štampu sa srpskim ministrom spoljnih poslova u Beogradu počeo rečima „drago mi je što sam ovde, na Kosovu“. Miliband je bio na usluzi: „Kada Obama kaže ‘moj prijatelj Dmitrij Medvedev’ ili ‘moj prijatelj Nikola Sarkozi’, on je u pravu i to je važno. Napravio je veliki broj prijatelja od svetskih lidera, i mislim da je to zaveštanje…“ Vilson se, sudeći i po izveštavanju novina, u kojima je od 2015. uređivao unutrašnju politiku, svrstao u propagandiste. Verovatno ne očekujući da će ih njihova nečasna uloga u predizbornoj kampanji koštati tiraža i ugleda, redakcija lista je za Skota, prilikom prelaska na novu dužnost, objavila da je „izgradio tim za nacionalnu politiku u moćni pogon koji je postao, pružajući pokrivenost predsedničke trke 2016. i prvih meseci predsedavanja Trampa“. Teško je razumeti potrebu ovog propagandiste da provocira Srbe i da sudi o nečemu o čemu niti zna nešto niti ga realno i zanima, ali je za utehu to da se ni u izveštavanju o stanju u svojoj državi nije proslavio istinitošću i čašću, zbog čega se i novinama u kojima radi sve manje veruje.

NAUK DžONA BRENANA
Kako je moguće da ljudi bez karaktera i savesti postanu validni arbitri establišmenta, koji uporno bombarduje retorikom o vrednostima? Za indiciju o tome dovoljno je pogledati karijeru nekoga ko je imao uticaj na razgraničenje podobnih i nepodobnih namtanjem poželjnih diskursa i narativa – doskorašnjeg direktora CIA. Džon Brenan je karijeru u CIA započeo 1981, ali je nakon samo tri godine službe prebačen u analitiku. Po povratku sa pozicije političkog službnika u ambasadi u Saudijskoj Arabiju, od 1984. do 1989. radi u Kancelariji za bliskoistočne i centralnoazijske analize u direkciji za informacije (na sajtu CIA „proizvođač informacija“), zatim 1990-1992. bavi se analizom terorizma u Protivterorističkom centru direktora CIA, da bi od 1994-1995. bio zadužen za dnevno informisanje Bele kuće, tokom vlade Bila Klintona, kada ga za saradnika uzima tadašnji zamenik direktora CIA Džordž Tenet. Tenet, inače poreklom iz porodice albanskih imigranata, smatrao je da će međunarodni terorizam postati glavna pretnja po bezbednost SAD, ali CIA pod njegovim vođstvom nije sprečila napade 11. septembra, a predmet kritika je postao kada se ispostavilo da je CIA bila glavni izvor podataka na osnovu kojih je zaključeno da Sadam Husein proizvodi oružja za masovno uništenje, koje su bili povod za invaziju Iraka, ali su se ispostavili lažnima.

Iz kabineta Teneta, 1996. Brenan odlazi za šefa stanice CIA u Saudijskoj Arabiji, a u godini agresije na Srbiju postaje šef Kabineta direktora CIA i 2001. postaje izvršni zamenik direktora. Nakon dve godine na toj dužnosti, postaje direktor Centra za integraciju terorističkih pretnji CIA, a neko vreme je privremeni direktor Nacionalnog protivterorističkog centra. Nakon godina aktivnog učešća u proizvodnji informacija o terorizmu koje su vodile širenju ove pojave, od 2005. do 2009. je predsednik i direktor firme Analysis Corporation (koja se reklamirala softverima poput „Pretraga ruskih imena“ i „Pretraga arapskih imena“, koji „brzo uređuju rezultate na osnovu sličnosti sa zadatim obrascem“). Profesionalni proizvođač informacija, koji bi profesionalno trebalo da je politički neutralan, postao je savetnik za spoljnu politiku i obaveštajna pitanja senatora Baraka Obame, a 2008. njegov obaveštajni savetnik u predsedničkoj kampanji. Posle četiri godine u kabinetu predsednika kao pomoćnik za unutrašnju bezbednost i protivterorizam, 2013. postaje direktor CIA. Posle godinu dana mandata, sredinom marta 2014, predsednica komiteta za obaveštajne poslove Senata je javno izjavila da joj je Brenan rekao da je CIA tajno ostvarivala uvid u računare zaposlenih zbog zabrinutosti da su službenici možda dobili dokumente za koje nisu bili ovlašćeni da ih vide. Brenan je na to bez stida reagovao: „Što se tiče tvrdnji da je CIA hakovala kompjutere u Senatu, ništa ne može biti dalje od istine“, da bi se par meseci nakon toga, 31. jula 2014, Brenan izvinio Informativnom komitetu Senata, priznajući da je CIA nadzirala njihove računare.

STRATFOR I FETIŠ HOT-DOGA
Nije za čuđenje to da elitisti, koji ne razlikuju dobro i zlo, imaju potrebu za bahanalijama, koje postaju statusni simbol njihove moći. Hapšenje Dejvisa je, po svemu sudeći, vrh ledenog brega njihove nastranosti. U tom smislu se valja podsetiti procurelih mejlova kompanije Stratfor, koja slovi za „geopolitičku obaveštajnu platformu“, ali su elektronske poruke objavljene na Vikiliksu otkrile da ova kompanija pruža poverljive obaveštajne usluge korporacijama poput Dau kemikals, Lokid Martin, Nortrop, Rajteon i vladinim agencijama, među kojima Sekretarijatu SAD za unutrašnju bezbednost, američkim Marincima i Odbrambenoj obaveštajnoj agenciji (DIA), britanskom MI-5, kanadskoj Kraljevskoj konjičkoj policiji, britanskoj i američkoj vladi, njijorškoj i losanđeleskoj policiji. Ove elektronske poruke, uz to, otkrivaju i Stratforovu mrežu informatora, strukturu potplaćivanja, tehnike pranja isplata i psihološke metode.

Upravni direktor Stratfora Don Kajkendal šalje poruku pod naslovom „Spremite se za ‘Čikago hot-dog petak’“: „Da proslavimo sve vas hot-dogove tamo. Arik, ti možeš takođe da učestvuješ!“ Istoga dana, glavni službenik za bezbednost Stratfora i Njujork tajmsov autor bestselera Fred Barton šalje odgovor: „Mislim da je Obama potrošio oko $65,000 novca poreskih obveznika dopremom pica/(hot)dogova iz Čikaga za privatnu zabavu u Beloj kući nedavno, pretpostavljam da koristimo iste kanale?“. Moguće je da ovi ljudi imaju fetiš hot-dogova, ali hakovane poruke šefa kampanje Hilari Klinton dale su osnov za sumnju da možda ima nešto dublje. Naime, Tod Stern, visoki zvaničnik u popularnoj oblasti klimatskih promena piše Podesti  pod predmetom „Čoveče, nedostaješ mi“: „Naredna tri meseca biće teža interno nego u Pekingu. Između 7. i 1.600, bez zabave. Nadam se da si ok. Sanjam o tvom hot-dog štandu na Havajima…“

Nadobudni, a ispostavlja se destruktivni i neretko nastrani, osim u podršci „Kosovu“, jednodušni su i u afirmativnom stavu prema tvorevini zvanoj Evropska unija, čija se birokratija takođe ne štedi u podršci „Kosovu“. Birokrate EU ne razlikuju se od ostalih globalističkih „arbitara“. Nedavno je Institut za evropsku politiku Fondacije Otvoreno društvo objavio listu članova osmog saziva Evropskog parlamenta, od kojih se očekuje da će verovatno podržavati agendu fondacije Otvoreno društvo. Na spisku je 226 poslanika, koji se označavaju kao „dokazani ili verovatni saveznici Otvorenog društva“. U evropskom modelu demokratije, dakle, od ukupno 751 poslanika skoro trećina je lojalnija ekstrazaradi nego svojim biračima.

Šef ove fondacije Džordž Soroš nedavno je na Svetskom ekonomskom forumu kao glavne izazove globalnim ciljevima označio ni manje ni više nego politiku koju u SAD i Rusiji zagovaraju Donald Tramp i Vladimir Putin. Ove ciljeve nameće njegova organizacija, koja se ne libi da deluje kao tajna globalna lobistička grupa, a kako se ispostavilo i instrument obaveštajnog nastupa neoliberalnih globalista. U taj poredak nesumnjivo uklapa se i savremeni fudbal, koji je, umesto časnog takmičenja, postao medijum obrta para, kriminala, korupcije, estrade i politike. Zato nečasnost, nametanje laži i projektovanje milozvučnih retorika u fudbalskom takmičnju i u politici imaju zajednički cilj – dehumanizaciju. Iza toga je isti mehanizam negativne selekcije i nagrađivanja zla kao motiv pojedincima da budu na strani nečasnog.

Globalistički sistem koji je građen zadnje tri decenije teško da je propustio da oblikuje mehanizam izgradnje globalne i lokalnih elita. To više nije teorija zavere, nego sve očitija pozadina stvarnosti kojoj smo svedoci. Srbija je, nažalost, jedna od država koja se našla na udaru ovih opasnih virusa zla. Pitanje koje se nameće, kao i odgovor na njega, nije ko je za i protiv naših interesa, već kako se uopšte može pregovarati i dogovarati sa nekim ko ne ispoljava savest?