Јанис Варуфакис: Европско порицање стварности

Европски естаблишмент потпуно игнорише националистичку интернационалу која се спрема да прождере ЕУ

Европски естаблишмент је издао два разметљива саопштења која би се могла сматрати изузетно важним да су барем делимично тачна: једно је објава краја грчке дужничке кризе, а друго француско-немачки споразум о редизајнирању еврозоне. Нажалост, оба саопштења су тек нови докази да естаблишмент Европске уније поседује задивљујући таленат да никада не пропусти да пропусти прилику.

Та два саопштења нису случајно из исте недеље. Имплозија грчког дуга из 2010. била је само ружан симптом грешака у дизајну еврозоне. Зато је и могла да изазове домино-ефекат широм континента. Грчка несолвентност, која још траје, одраз је дубоког неслагања између Француске и Немачке око новог дизајна еврозоне. Три француска председника с једне стране и једна иста немачка канцеларка с друге нису успели да договоре институционалне промене које би учиниле еврозону одрживом. За то време, од Грчке се захтевало да крвари у тишини.

Године 2015. Грчку побуну је европски естаблишмент немилосрдно угушио. Ни брегзит ни континуирана делегитимизација ЕУ у очима европских бирача нису успели да увере естаблишмент да промени став. Избор Емануела Макрона за француског председника као да је био последња нада за нови договор између Париза и Берлина да се спречи да Италија покрене следећи – али сада смртоносни – домино ефекат.

Под Макроновим вођством стигли су нови предлози који су уливали наду: заједнички буџет еврозоне; нови инструменти за регулисање дугова и квазифедерални капацитети за наплату пореза; заједнички фонд за осигурање незапослених; заједничке гаранције банковних депозита и заједничка каса за рекапитализацију неуспешних банака (што би послужило као основа за праву банкарску унију). Штавише, нови инвестициони фонд би покренуо до сада неискоришћене уштеђевине широм Европе, а да се при том не повећа фискални притисак на земље чланице. Такође, Макронова влада је наизглед прихватила предлог из 2015, када сам ја био грчки министар финансија, за реструктурирање јавног дуга индексирањем БДП-а. На тај начин укупан грчки јавни дуг (и брзина његовог отплаћивања) повезао би се са величином и стопом раста номиналног прихода Грчке.

Годину дана од избора Макрона, када изгледа да је сукоб Италије са ЕУ неминован, самит у Месбергу између Макрона и Ангеле Меркел резултирао је споразумом о реформисању еврозоне. Неколико дана касније, Еврогрупа коју чине министри финансија еврозоне објавила је своје „решење“ за грчку дужничку кризу.

У пристојном универзуму, та саопштења би представљала најаву краја изгубљене деценије Европе и почетак ере обнове, захваљујући којој би Европљани постали способни да се суоче са изазовима Доналда Трампа и новог економског пада. Нажалост, то није универзум у коме живимо.

И пре самита у Месбергу, Макрон је до те мере разблажио своје предлоге да се то могло видети као предаја. Предлози за заједничке гаранције банкарских депозита и фонд за рекапитализацију одложени су за мало вероватну будућност у којој банке са периферије еврозоне треба да се ослободе лоших зајмова пре него што се формира права банкарска унија. О заједничком осигурању за незапослене није се чак ни разговарало. Напослетку, али не и најмање важно, заједнички инструмент за контролу дугова као основа за буџет еврозоне који би требало да износи 2-3 одсто њених укупних прихода – кључни услов макроекономски значајне фискалне уније – завршио је у канти за смеће.

Наравно, Меркел је понудила таман онолико колико је Макрону било неопходно да пораз представи као лични тријумф. Њих двоје су пред усхићеним новинарима најавили одлуку да се формира наводни буџет еврозоне, који у стварности није ништа друго до кредитна линија из Европског механизма за стабилност (ESM – фонд за спас који је Грчкој дао зајмове 2015). Такође, они су се сложили око формирања потпуно небитног фонда за „црне дане“, који би пуниле земље чланице, фиктивне финансијске трансакције и дигиталне економске таксе – „компромис“ који Меркел није коштао ништа, пошто ће га по свој прилици одбацити земље као што су Ирска и Холандија.

Што се тиче рекапитализације банака, Макрон и Меркел су на сва уста хвалили шему финансирања од стране ESM-а. Али пошто су одлуке ESM-а условљене одобрењем немачког парламента, Бундестаг ће имати могућност да стави вето на рекапитализацију, на пример, неке италијанске банке. Нова италијанска влада тешко да ће пристати на тако нешто.

Када банкари покушавају да у својим књигама прикрију лоше зајмове, они одлажу рокове за отплату нових зајмова како би омогућили својим несолвентним дужницима да се претварају да сервисирају свој оригинални дуг. Када се нови дуг исцрпи, клијенту се допушта да прекине отплату на неколико година, док се камата нагомилава. Тако се одржава нето вредност њиховог дуга, уз одлагање дана наплате када ће свом регулатору морати да признају да је дуг немогуће исплатити.

Од 2010. грчки кредитори примењују ту стратегију одлагања и претварања, као да тренирају за Олимпијске игре. Уместо храброг и лековитог „шишања“ (haircut), или умереног решења индексирања БДП-а, недавна одлука Еврогрупе, проглашена „крајем грчке дужничке кризе“, своди се на пуку апотеозу ове циничне праксе.

У техничком смислу, централни стуб новог дужничког уговора је деценијско одлагање исплата у износу од 96,6 милијарди евра (112,5 милијарди долара) заказаних за 2023. Грчкој држави се нуди лакша исплата све до 2033, у замену за наставак строге политике штедње ад инфинитум (до 2022. би требало издвајати 3,5 одсто примарног буџетског вишка, а 2,2 одсто од 2023. до 2060); немогуће годишње отплате од 2033. до 2060. (око 60% државних прихода од пореза); те однос дуга према националном приходу који ће до 2060. износити преко 230 одсто ако следећа глобална рецесија поремети преамбициозне планове раста, што ће се сасвим сигурно десити.

Свака објективна процена договора о грчком јавном дугу који је Еврогрупа постигла морала би закључити да тај договор осуђује Грчку на трајно дужничко ропство. Исто тако, објективни посматрач би закључио да је после самита у Месбергу Европска унија једнако макроекономски неодржива као и пре пет година. Па ипак, европски естаблишмент потпуно игнорише националистичку интернационалу која се спрема да прождере ЕУ и хладнокрвно јој сервира предјело.

 

Превео Растислав Динић

 

Извор Project Syndicate/Пешчаник, 03. јул 2018.