Svetozar Poštić: Smrt Sergeja Markova, generala Belog pokreta

Predstavnici ruske emigracije i svi ruski istraživači slažu se da je tog 25. juna ruska armija izgubila jednog od najperspektivnijih oficira svoga pokolenja

Dvadeset petog juna 1918. Dobrovoljačka armija napala je boljševike na železničkoj stanici Šablijevka. Crveni su se branili artiljerijom i vatrom sa oklopnih vozova. Beli su ceo dan pokušavali da zauzmu stanicu, i pretrpeli su ozbiljne gubitke. Tek uveče su boljševici počeli da se povlače. Krenuli su i oklopni vozovi, šaljući poslednje, oproštajne granate u pravcu napuštene stanice. Pretposlednja se pokazala sudbonosnom. General Sergej Markov, obliven krvlju, pao je na zemlju. Pošto je prenesen u jednu kućicu i položen na krevet, nije se dugo mučio. Kad bi se na kratko osvestio, opraštao se sa svojim oficirima, drugovima, onemelim od žalosti.

Rekao im je: „Vi ste umirali za mene, sada ja umirem za vas…“

Sledećeg jutra, Prvi kubanski streljački vod sproveo je posmrtne ostatke voljenog komandanta divizije. Prvi put je vod tako nespretno odavao počast svom generalu: oružje im je ispadalo iz ruku, bajoneti su se klatili, oficiri i kozaci su neutešno jecali…

Uveče su telo poginulog generala dovezli na stanicu Torgovaja. Posle kratke litije, oficiri su kroz stroj dobrovoljačkih divizija kovčeg na rukama odneli u Uspensku crkvu. U sumrak, po tišini koja se spustila na selo, polako se kretala duga kolona. Nad kovčegom se vijorio crni barjak sa krstom, njegov barjak, koji je tako često svetlucao na najopasnijim mestima bitaka….

Kovčeg je sutradan ispraćen u Novočerkask i na lokalnom groblju predat zemlji. General Aleksejev, komandant Dobrovoljačke armije i bivši komandant carevog ratnog štaba, izgovorio je posmrtno slovo, često ga prekidajući gušeći se u suzama. I onda, neočekivano, kleknuo je pred generalovom majkom, poklonio joj se do zemlje, i zahvalio što je „odgojila i vaspitala vernog ruskog sina“.

„Nije samo drug izgubljen“, pisao je kasnije general Anton Denikin. „U vojsci, u njenom duhovnom životu, u oduševljenju herojskog služenja, otvorila se duboka praznina. Koliko planova i nada je bilo povezano s njegovim imenom. Koliko puta smo posle toga … govorili jedan drugom: ’Nema Markova…’.”

General-pukovnik Sergej Leonidovič Markov rođen je 7. jula 1878. godine u Sankt-Peterburškoj guberniji u porodici oficira, moskovskog plemića. Sa odličnim uspehom je završio artiljerijsku vojnu školu, a zatim i Nikolajevsku vojnu akademiju Generalnog štaba, odakle je izašao sa činom kapetana. Prijavio se 1904. za borbu na mančurijskom frontu. Tamo je nagrađen mnogim ordenima, uključujući i orden Sv. Vladimira IV stepena.

Od 1911. Markov je na Nikolajevskoj vojnoj akademiji predavao istoriju ratovanja, ratnu taktiku, vojnu geografiju i rusku vojnu istoriju. Krajem 1913. unapređen je u pukovnika. Prve godine Velikog rata postaje načelnik štaba proslavljene Četvrte „Gvozdene“ streljačke divizije pod komandom Generala Denikina. U borbama, Markov se uvek nalazio na čelu svojih strelaca, koje je skoro sve lično poznavao, i koje je uvek nadahnjivao ličnim primerom zadivljujuće hrabrosti. Za vojne zasluge nagrađen je Georgijevskim krstom i promovisan u general-majora. Krajem 1916. godine postavljen je za načelnika štaba Druge kavkaske kozačke divizije.

Posle februarske revolucije, Markov je postao načelnik štaba armije Zapadnog, a potom jugo-zapadnog fronta. Pošto je podržao neuspeli puč generala Kornilova avgusta 1917. uhapšen je i poslat u Bihovski zatvor. Sa nekoliko drugih oficira, uključujući i Denikina, pobegao je odatle i krajem decembra stigao u Novočerskask, prestonicu Donskih kozaka, gde je osnovan prvi organizovani vojni otpor boljševicima, Dobrovoljačka armija.

Markov se isticao skromnošću, čak asketizmom, i neopisivom hrabrošću. Nikad utučen, neraspoložen, bio je potpuno predan borbi i svojim ratnim drugovima. Januara 1918. naznačen je za načelnika štaba Prve dobrovoljačke divizije, a nekoliko dana pred smrt za načelnika Prve pešadijske divizije. Poginuo je za vreme drugog pohoda na Kuban, kada su Beli oslobađali severni Kavkaz i ceo prostor između Crnog i Kaspijskog mora od boljševika.

Na početku kampanje, Dobrovoljačku vojsku bez oružja, bez novca i bez podrške saveznika, snalazile su prepreka za preprekom. Pred Prvi kubanski pohod, poznat još i kao „Ledeni“, General Aleksejev je održao govor: „Krećemo u stepe. Možemo se vratiti samo ako bude milost Božija. Ali treba zapaliti baklju, da bi bila barem jedna svetla tačka usred tame koja je zahvatila Rusiju…” Vojsku su činili ljudi raznih političkih opredelenja, od monarhista do socijalista, a sjedinjavalo ih je to što su u vlasti boljševika videli neminovnu propast svoje otadžbine.

Početkom aprila, posle duge opsade, Beli nisu uspeli da osvoje prestonicu Kubana, Jekaterinodar (sadašnji Krasnodar). U tom pohodu je od slučajne granate poginuo komandant armije, General Lavr Kornilov, jedan od najpoznatijih vojskovođa Prvog svetskog rata. Mnogi su očekivali da će ga na kormilu vojske naslediti njegov „mač“, general Markov, ali Sergej Leonidovič je bio prvi koji je javno prihvatio odluku komande da general Anton Denikin preuzme vođstvo armije.

Šesnaestog aprila 1918. godine, Dobrovoljačka armija je ostvarila svoj prvi veliki uspeh zahvaljujući ličnoj hrabrosti i lukavosti generala Markova. Uspostavila je kontrolu nad prugom Caricin – Tihoreckaja. Beli su Kuban brzo osvajali zahvaljujući umešnosti njenih oficira, koji su u početku činili većinu sastava vojske. Ostatak se najviše sastojao od junkera, kadeta, studenata i gimnazista. Tokom leta, armija je na svoju stranu pridobila i većinu Kozaka sa Severnog Kavkaza, i mnoge na silu mobilisane vojne zarobljenike iz Crvene armije.

Početkom 1919, komandant Oružanih sila na Jugu Rusije, kako se još nazivala ova armija, general Anton Denikin, potčinio se admiralu Aleksandru Kolčaku, koji je sa svojom vojskom osvojio gotovo ceo Sibir. U sastav „Ruskih armija“ ušao je i pokret na severo-zapadu zemlje, predvođen od strane generala Judeniča, i onaj na severu, u Arhangelskoj oblasti, generala Milera. Pred kraj 1919. godine Dobrovoljačka armija, posle niza uspeha i osvajanja nekoliko velikih gradova, uključujući Caricin, Harkov i Kijev, prišla je na samo 250 kilometara od Moskve.

Međutim, Crvena armija, koja je raspolagala fabrikama oružja i vozova, ljudstvom, predvođena od strane nekoliko iskusnih kraljevih oficira, prešla je u kontraofanzivu, i počela da ređa pobedu za pobedom. Početkom 1920. godine Beli su već potisnuti na Krim. Odatle je većina učesnika Belog pokreta evakuisana u Zapadnu Evropu. Posle odlaska generala Denikina, vođstvo nad armijom preuzeo je baron Pjotr Vrangelj, čiji se posmrtni ostaci nalaze u Ruskoj crkvi u Beogradu, a spomenik u Sremskim Karlovcima. Komunisti su neprikosnoveno zavladali Rusijom, i u Kremlju ostali sledećih 70 godina.

Građanski rat u Rusiji (1917–1922) bio je jedan od najstrašnijih bratoubilačkih ratova u istoriji čovečanstva. U njemu je poginulo više od deset miliona ljudi. Od tog broja, dva i po miliona je poginulo u borbama, dva miliona je ubijeno za vreme Crvenog terora, velikoj osveti boljševika nad bogatašima, obrazovanima, sveštenstvom i vernicima, i svim sumnjivim ljudima na zauzetoj teritoriji, a čak šest miliona od gladi i epidemija raznih bolesti. Osim toga, oko dva miliona ljudi je napustilo zemlju za vreme ili neposredno po završetku građanskog rata.

I Beli i Crveni nailazili su na osvojenim teritorijama na iskasapljena tela seljaka i svojih saboraca, leševe kojima su odsecani jedan po jedan deo tela ili su živi zakopani. Jug Rusije je u tih pet godina trajanja rata, potpuno opustošen. Beli su strogo zabranjivali odmazdu i pljačku, ali usled ubijanja, patnje i stradanja, pomahnitalu rulju teško je bilo zaustaviti. Umesto oporavka, posle rata je usledila još veća glad, nasilna kolektivizacija i Veliki teror. Decenije će biti potrebne da se stanovništvo koliko-toliko oporavi od užasa građanskog rata. Što je najgore, moralna propast bila je skoro isto toliko strašna koliko i fizička.

Uspomena na generala Sergeja Markova, jednog od junaka Belog pokreta, poslednje nade onih koji su u vlasti radikalnih marksista videli propast svoje zemlje, ostala je zabeležena u mnogim knjigama, uspomenama i sećanjima. Markov je upamćen i uvek opisivan kao harizmatični lider i beskompromisni borac za svoju domovinu. Predstavnici ruske emigracije i svi ruski istraživači slažu se da je tog 25. juna ruska armija izgubila jednog od najperspektivnijih oficira svoga pokolenja.

Pre 15 godina, u gradu Saljsku Rostovske oblasti, otkrivena je bronzana figura generala Markova, prvi spomenik oficiru Belog pokreta u Rusiji.

 

Izvor Stanje stvari, 03. jul 2018.