Пол Мејсон: Крај глобализације

Трампова администрација намерава да паралише трговински систем и формира алтернативни поредак

Данас је могуће замислити сценарио који изокреће наглавце премису из чувеног филма „Збогом, Лењине!“ Уместо комунисткиње која се буди из коме у новој, тржишно уређеној Немачкој, замислимо технократу из доба Блера и Клинтона који се буди у свету који опседају економски национализам, политика великих сила и ксенофобија.

Шта би било највеће изненађење за њега? Шта би се породица овог пацијента највише трудила да му не каже?

Чини се да је најочигледнији одговор – Доналд Трамп. Ако вам је позната историја Сједињених Држава, знате да је постојао антисемитски изолационистички покрет који се супротстављао америчком уласку у Други светски рат и да је његово име било Америка на првом месту. Али, исто тако знате и да су од 1916. Сједињене Државе градиле своју глобалну хегемонију својим међународним ангажманом и интервенционизмом, а не самоизолацијом.

Готови сви други аспекти одступања од глобализације и мултилатерализма могли су се предвидети: да Пољска има десничарску и националистичку владу која покушава да подрије владавину права; да се Британија одвојила од Европе; да су Русија и Турска постале изборне диктатуре – све се то може разумети напросто као повратак на историјску норму.

Али шта рећи за спремност Америке да истовремено напусти Париски климатски споразум, Савет за људска права УН-а, групу Г7, принцип поретка заснованог на правилима и мировни споразум који је стабилизовао Блиски Исток? Шта нам то говори о свету? По мом мишљењу, најмање исправљив, па стога и најзначајнији Трампов потез је истовремено објављивање трговинског рата Кини, Европској унији и Канади.

Трамп је увео казнене тарифе за увозне прозводе из Кине у вредности од 200 милијарди долара и запретио да ће исто учинити за још 200 милијарди долара увозних производа у случају да Кина узврати сличним мерама. У јуну ове године Трамп је увео тарифе на увоз челика и алуминијума из ЕУ, Канаде и Мексика, натеравши ЕУ да почне да припрема сличне мере за увозне артикле из САЂа у вредности од 2,7 милијарди долара.

На кобном самиту Г7 у Квебеку, Трамп је саопштио осталим лидерима да је Северноамерички споразум о слободној трговини најгори уговор који је САД икада потписао. У фебруару он је Светску трговинску организацију (WТО) назвао „катастрофом“.

Другим речима, циљ трговинских мере које је Трамп применио против Кине и осталих земаља није једноставно реформисање трговинског баланса унутар постојеће трговинске архитектуре света, већ уништавање саме те архитектуре.

Трамп је већ заобишао правила WТО-а класификујући увоз челика из Канаде и ЕУ-а као „претњу за националну безбедност“. Тако је ускратио право својим противницима да узврате истом мером. Откако је ступио на дужност, он је ставио вето на избор нових судија у седмочлани апелациони суд WТО-а који суди о трговинским споровима и тако довео овај систем на ивицу слома.

Сигнали су недвосмислени. Трампова администрација намерава да паралише трговински систем заснован на правилима и формира алтернативни поредак у чијем ће средишту бити она сâма, као велики зајмодавац и конзумент под неједнаким условима. Притом је подршка за протекционизам и економски национализам у америчкој средњој класи тако јака да не треба очекивати да ће следећи председник САД преокренути смер трговинске политике.

У оригиналном филму „Збогом, Лењине!“ заплет је био метафора за неспособност старе комунистичке генерације да се помири са променама. Ако обратимо пажњу на реакције европских центристичких политичара на Трампово понашање, видећемо да се и те паралеле саме намећу.

У наредних годину или годину и по дана, умерени политичари левог и десног центра суочиће се с тешким задатком рекалибрације. Иако још увек одани поретку занованом на правилима, људским правима и борби против климатских промена, они морају да припреме мере и однегују нову политичку културу за случај да се цео систем сруши. Како бисмо спасили оно што се од глобализације спасити може, морамо се повући на резервни положај: треба смањити њен интензитет, престати са позивима за њено агресивно продубљивање, стабилизовати глобалне и континенталне институције формирањем система са мање дерегулације и извоза послова у иностранство.

***

Политички центар као да је блажено несвестан урушавања институционалног оквира. Док Трамп твитује увреде на рачун Ангеле Меркел и отворено позива на побуну ксенофоба у редовима њене коалиције, немачки јавни службеници раде прековремено и покушавају да умекшају европски одговор на његове трговинске мере.

У Британији имамо посла са најгорим елементима на обе стране: док Трампов трговински рат против ЕУ достиже врхунац, наш министар трговине Лајам Фокс гради каријеру на чињеници да се налази у идеолошком џепу републиканске деснице; истовремено, после бреxита, ми морамо да играмо по правилима ЕУ-а, без икаквог утицаја на креирање политике Уније, без слободе да склапамо самосталне трговинске уговоре и, најгоре од свега, без икакве стратегије за ситуацију у којој се свет дели на два велика, конкурентска трговинска блока.

Један од разлога због којих су центристи тако неспремни да се суоче са могућношћу урушавања глобализације лежи у томе што су они одувек веровали у бајку да је глобализација објективан, неповратан и спонтан процес – а не напросто политички избор елите. Још убедљивији разлог лежи у томе што гледано са највишег спрата адвокатске фирме у Канари Ворфу, глобализација изгледа као првенствено финансијски феномен.

Пошто нису у стању да замисле распад глобалног финансијског система – пуни повратак контроле капитала или нестанак тржишта страних валута те удруживање финансијских актива у националне економије – центристи не могу замислити ни трговинске ратове, нити ратове око интелектуалног власништва.

Међутим, постаје све јасније да ће средина двадесет првог века изгледати много више дистопијски. Извори раста који је обележио протекле три деценије пресушују: све је мање нових радника; све је мање „сустижућег“ раста; све је мање финансијске моћи. Конкуренција око одржавања раста, послова и просперитета све је огорченија. Данас се она манифестује трговинским ратовима, али већ сутра се може претворити у технолошку „деглобализацију“.

Ретко који важнији западни бизнисмен је данас спреман да седне на лет за Кину без мобилног телефона и лаптопа за једнократну употребу: толико су уобичајени постали страхови од крађе интелектуалне својине. Једном када у игру уђу и физичка трговина робом и ривалски технолошки стандарди и закони о интелектуалном власништву, незасите потребе популистичких политичара за непријатељима и жртвама водиће комплекснијој употреби финансијских регулација у циљу подстицања локализације капитала, ако не баш и класичним облицима контроле капитала.

Коначно, ту је и сукоб „вредности“. Једном када Кина буде наметнула својим радницима систем социјалних кредита, користећи средства масовног надзора и алгоритамске контроле како би дисциплиновала своје грађане, замисао да и даље постоји јединствени глобални капитализам – било каква могућност равноправне борбе између технолошких дивова 21. века – постаће неодржива. Већ тридесет година левица гради свој програм на претпоставци да је глобализација неизбежна. Тај историјски тренутак је већ прошао: програми Бернија Сандерса у САД, Подемоса у Шпанији, Ла Франце Инсоумисе и Корбинових лабуриста, представљају неопходан, мада делимичан и одмерен одмак од екстрема глобализације.

Али у свету који описујем то неће бити довољно. Могли бисмо замислити корбинисту или активисту Подемоса у сценарију из „Збогом, Лењине!“ и пробудити их у свету који сам описао, на пример у 2038. години, и цео програм левице би морао да се промени. По мом мишљењу, практични ишоди трговинских и технолошких ратова који нас очекују, као и повратак геополитике великих сила, воде ка следећим начелним закључцима.

Британија мора бити део великог континенталног пројекта. Нема никакве сумње у то да тај пројекат мора бити Европа – то што смо донекле одвојени од ЕУ-а није битно све док смо фокусирани на Европу и изградњу заједничког и независног система безбедности, миграције, одбране и дипломатије. Зато стално помињем реч „Норвешка“, иако она није драга лабуристичком вођству.

Европа мора бити укључена у развој вештачке интелигенције на континенталном нивоу и кључни играч у свим осталим глобално важним технолошким пројектима.

У социјалном погледу, Европа мора омогућити богаћење својих грађана, изградити домаће индустрије и пољопривреду које ће бити у стању да преживе контракцију глобалног поретка заснованог на правилима и поврх тога – дефинисати сопствени етос. То подразумева борбу против различитих европских етнонационализама који тренутно доживљавају нови процват – а најбоља оружја за ту борбу су економски раст, просперитет и образовање. Институције које стоје на путу таквом развоју су еврозона и Лисабонски споразум. Обе институције се могу реформисати и требало би их реформисати.

Распадање глобалног поретка је неоспорна чињеница. Ако се подсетимо узајамних мера којима су националне владе прибегавале у питањима трговине, валуте, дугова и ратних репарација између 1931. и 1934, видећемо како брзо ствари ескалирају (проверите то и сами у књизи Чарлса Киндлбергера Свет за време депресије 1929-1939).

Саме размере међузависности – финансијске, културне и трговинске – значе да глобализација не може сасвим пропасти, али за постизање ефекта из филма Збогом, Лењине! то није неопходно.

 

Превео Растислав Динић

 

Извор The New Statesman/Пешчаник, 05. јул 2018.