Њујорк тајмс: Америчка противречност

Демократија из угла филозофа Стенлија Кавела

Почетком јула, неколико сати после смрти утицајног америчког филозофа Стенлија Кавела, водеће новине и магазини објавили су некрологе који наглашавају еклектицизам његовог дела. Тајмс, на пример, пише да је Кавел „проналазио занимљиве идеје не само у радовима великих мислилаца из прошлости, већ и у холивудским романтичним комедијама“. Вашингтон пост га назива „некадашњим џез пијанистом који је музику заменио филозофијом, али је задржао интересовање за уметност, бавећи се скрубол комедијом, Шекспировим драмама и послератном ‘новом музиком’ у потрази за филозофским идејама.“

Опсег Кавелових интересовања је заиста био широк. Он је филозофију – импулс да се пронађе смисао људског искуства – разумео као разнолику и демократску активност, која се не може ограничити само на универзитет и која природно тежи ширењу на све аспекте културе кроз коју учимо да, како он то формулише, „неометано мислимо о стварима о којима људска бића не могу да не мисле“. Овај приступ га је начинио једним од најчитанијих и највољенијих мислилаца свога доба.

Оно што недостаје у овим некролозима је централни значај питања које се провлачи кроз скоро све што је Кавел написао током своје 50-огодишње каријере: шта значи бити грађанин Сједињених Америчких Држава – шта подразумева овај статус заснован истовремено на светости принципа слободе и правде, али и на геноциду извршеном над домородачким заједницама и прихватању ропства. Тај део нашег наслеђа нас посрамљује од оснивања Америке до данас, када трпимо катастрофалне последице владавине Трампове администрације.

Кавел је већи део своје каријере провео на одсеку за филозофију на Харварду и разликовао се од свих других професионалних филозофа. Није се чврсто држао ниједне традиције, ни школе мишљења, није се ограничавао на само једну област филозофије, нити се филозофским питањима бавио на већ опробане начине. Уместо тога, помагао је својим читаоцима и студентима – укључујући и нас три – да замисле шта би могла да значи мисао „оно што је најдубља истина у вашем срцу, истина је за све људе“ – из Емерсоновог есеја „Самодовољност“. Кавелова замисао није се састојала у томе да је све оно што је истина за вас објективно и потпуно истинито, већ да је обраћање пажње на оно што је за вас битно неопходан услов за озбиљно мишљење као такво.

Он је ову замисао спроводио и у сопственим филозофским истраживањима, иако је знао да је филозофирати на овај начин само по себи рискантно. Може се испоставити да рефлектовање о сопственим интересовањима није ништа друго до оно што Емерсон назива „хиром“ – или нешто још горе од тога.

Кавел својим читаоцима никада није налагао шта треба да мисле – то је био педагошки став, кључан за његов начин бављења филозофијом. Сматрао је да је за успех демократије неопходно учинити мишљење привлачним. Сопственим примером је показивао шта значи мислити својом главом и охрабривао своје читаоце да открију и развију сопствене сензибилитете: по њему, ово је био предуслов за развој оне врсте индивидуалности неопходне за демократско благостање.

Такође, он је тумачио америчку демократију као захтеван идеал, који у свом најбољем издању узима облик разговора у којем учесници један другом представљају могућности грађанства. Ова преокупација представља нит која повезује његове дискусије о међусобно тако различитим фигурама као што су Витгенштајн, Кетрин Хепберн, Платон, Торо, Френк Капра, Кјеркегор, Семјуел Бекет, Леди Магбет и Џон Стјуарт Мил, и еклектичном скупу тема као што су филозофски скептицизам, моћ људског гласа, наш однос према природи и оно што је називао онтологијом филма.

Ова преокупација се развија на различите начине у мноштву Кавелових књига, укључујући и оне о филмовима из „златног доба“ Холивуда, попут књиге Потраге за срећом, као и оне које се баве делом Лудвига Витгенштајна и Џ. Л. Остина, укључујући и Кавелову прву збирку есеја „Морамо ли мислити оно што кажемо?“. Многи одушевљени читаоци Кавела били су толико опчињени његовим јединственим распоном интересовања да су их и сами усвојили. Међутим, Кавелов циљ је био да његови читаоци примете ствари које сами препознају као занимљиве, а затим развију начине да мисле о њима и кроз њих. Ово бављење стварима које нас занимају Кавел је видео као нашу дужност, људску и грађанску, без обзира на то коју од несавршених држава на свету називамо својом.

Кавел је веровао да демократија цвета само онда када свака особа у њеном делокругу поседује слободу и ресурсе да прихвати, развије и изрази своје укусе и аспирације, као и да искаже поштовање према укусима и аспирацијама (који заслужују поштовање) својих суграђана, и тако остане отворена за могућност нових верзија себе саме. Изнад свега, Кавел нас је подстицао да меримо успехе својих влада њиховом способношћу да подрже овакву визију људског благостања, коју је називао „моралним перфекционизмом“, под којим није подразумевао потрагу за савршеним коначним стањем, већ континуирану посвећеност могућности благостања демократске заједнице.

Кавел је веровао не само у то да функционална демократија мора промовисати вредности слободе и једнакости, већ и да она то мора чинити зато да би створила услове у којима можемо користити речи како бисмо осмислили своје животе. Његово целоживотно интересовање за Витгенштајнова „Филозофска истраживања“, у великој је мери засновано на чињеници да нам овај филозоф скреће пажњу на то да наше баратање речима зависи од наше спремности да препознамо значај сличности између контекста у којима их користимо. Требало би да увидимо да коришћење језика није само суво интелектуални подухват, и да наша способност да говоримо са ауторитетом зависи од вештине бесконачног пројектовања наших концепата у нове контексте.

Ово је поента чувеног пасуса из есеја „Доступност Витгенштајнове касније филозофије“, у којем Кавел каже да је наш заједнички живот у језику заснован на томе што „делимо путеве интересовања и осећања, начина реаговања, смисао за хумор, за значај, за испуњеност, за оно што је скандалозно, за то шта је слично чему другом, за то шта је прекор а шта опраштање, за то када исказ представља тврдњу, када захтев, а када објашњење – цео вртлог постојања који Витгенштајн назива ‘обликом живота’.

Иако свако од нас учествује у стварима које Кавел помиње у овом пасусу, сваки пут када мислимо или говоримо ми се неизбежно враћамо на сопствени суд о томе шта је значајно. Бирајући одређене речи које користимо у овој или оној ситуацији ми заправо износимо тврдње о томе шта је када прикладно рећи. Кавел наглашава да ова лекција има и своје политичке последице: она имплицира да је мишљење активност коју не можемо пребацити на неког другог. Без материјалних и политичких услова који подстичу појединце да изразе сопствено мишљење о ономе што је значајно у опасности смо да се срозамо на ниво немислеће руље коју Хајдегер назива „das Man“, и у стање које представља смрт демократског разговора, а које Емерсон, Американац заокупљен слабошћу и несавршеношћу америчке вере у „генија“ сваког појединца, назива „пуким конформизмом“.

Увиђање природе ове опасности од кључног је значаја у времену попут нашег када се јавност на дневној бази суочава са бесрамним лажима и повицима о „лажним вестима“ од стране Доналда Трампа и његове злокобне камариле. Поента ових пропагандистичких измишљотина је покушај да нас претворе у немислеће крдо, да униште способност независног мишљења која је жила куцавица демократије. Противотров за овај токсин је стварање друштвених услова који ће сваком грађанину омогућити да учествује и истраје у сократском задатку – тако упорно наглашаваном у Кавеловом делу – континуираног упознавања себе, препознавања путева осећања и мишљења о ономе што му је битно и – ово је пресудно – тестирања ових сензибилитета у јавном суочавању са сензиблитетима наших суграђана.

Изазови овог подухвата превазилазе просто налажење реторичких и материјалних ресурса којима би се могла одстранити обмана. Бити учесник у довољно добром демократском полису представља континуирани пројекат који захтева да своје упорне и стално развијајуће укусе и интересовања узмемо за озбиљно и да непрекидно радимо на стварању све ширег друштвеног и језичког простора у којем ће свака особа која доспе на наше обале, или на наше границе, имати слободу да трага за сопственом срећом.

Ауторке су бивше студенткиње Стенлија Кавела и професорке филозофије: Ненси Бауер на Тафтсу, Елис Крери на Оксфорду, а Сандра Ложије на Универзитету у Паризу 1 Пантеон-Сорбона.

 

Превео Растислав Динић

 

Извор Њујорк тајмс/Пешчаник, 17. јул 2018.